ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Прича почиње у мом ауту, возим се забаченом улицом једне варошице у Србији, са мном у колима ћеркица од 9 година.
Возим полагано, кад испред кола насред улице птић, ни не бежи. Прилазим колима, кочим, не желим да га згазим. Излазим из кола, у питању је врапчић, једва оперјао, стоји, тачније седи на оним коленцима, и блесаво ме гледа док полако пружам руку ка њему, ни не покушава да бежи. Узимам га у руку, гледам шта бих с њим, нигде около маме и тате врапца, да су ту оглашавали би се оним љутитим чаврљањем. Ћерка ме пита шта је то, показујем јој птичицу, узима га у руку онако скупљеног и изгубљеног, сва је одушевљена, кажем јој да га склонимо и оставимо у оближњем жбуну.
Али, један поглед на њене очи, и један на малог врапца, јасно ми је да врабац неће преживети све те мачке и керове, а њој ће бити жао. И јасно ми је да ће овај годишњи одмор на селу, који смо тек започели, бити у знаку раног устајања, наравно ако птић преживи.
Ништа, шта је ту је, врабац иде у кола, ми завршавамо оно због чега смо дошли у град, и непланирано купујемо и кутију плазма кекса и шприц од 5ml.
После неких 2 сата (гледао сам на сат да бих знао колико је мали био без хране) стижемо кући, и шта ћу, дете воли птице, морам да дам све од себе да мали не би угинуо а дете не би запамтило овај распуст по угинулом птићу и животу који није фер.
Мешам плазма кекс са водом, стављам у шприц, нудим малиши, он ништа… Отварам му кљун силом, стављам шприц, и дајем мало хране. Прогутао је, али једва. Питам се колико ли му треба, није појео ни 1ml. Колико уопште једу мали врапци? И колико често?
Узимам стари кавез од ко зна кад из подрума, гужвам гомилу тоалет папира и стављам на под кавеза, мали се завлачи тамо, ако ништа, неће му бити хладно. А и лето је, врућинчине су..
Још пар пута плазма кекса, више силом него милом, шта ли једу мали врапци, чиме ли их хране родитељи?
Оставим га у шупи ноћу, ујутру устанем рано, чује се… Преживео је прву ноћ. Шта сада? Ухватим пецкалицом пар мува, пробам да му дам, ништа… Не отвара кљун, опет Јово наново, држим га у руци, отворим му кљун и убацим муву (лакше је рећи него учинити).
Не жели да једе. Касније, потопим хлеб, па у шприц, опет, није одушевљен. Ништа, не желим да малиша угине и да то дете види, кажем ћерки возимо га где смо га нашли, "мами и тати" (каквим црним мами и тати, ко зна где су). Спремамо се већ, нудим га још једном. Опааа!!! Мали је отворио кљун, хоће плазму. Одустајем од одласка, нахраним га плазмом.
И тако је кренуло, годишњи одмор, лето, свако јутро рано устајање, хлеб или плазма у шприцу, па после мало мува, па после копање баште у потрази за глистама (кад ми не требају развуку се испред мене као црева). Мали напредује. Свако јутро се оглашава цвркутом, тражи храну. Ставим му у кавез прекрупу, испрва ништа, после неког времена видим да је копао тамо.
После је почео и да ме препознаје, кад ме види почне да скаче по кавезу и да отвара кљун. Врабиша је исто тако реаговао и на моју ћеркицу.. Брзо схватим да много више воли хлеб него плазма кекс. Избацујем плазма кекс, а док му дајем хлеб у шприцу, као да се дрогира. Пуштамо га помало, летуцка по дворишту. Али углавном скакуће и јури наше ноге, само што га не згазимо док он цвркуће и кљуцка нас по стопалима. Ћерка га „учи“ да лети, стоји јој на прсту који она брзо спушта доле, па он маше крилцима, а понекад и полети пар метара.
После нешто више од две недеље, већ је прилично велики, пустили смо га, одлетео је на нашу шљиву, миц по миц, мало лет мало скок, попео се на врх, имао сам муке да га дохватим, сва срећа па не бежи док га узимам у руку. Почео је и регуларно да једе прекрупу, а у муве му само стављам у кавез, па их он сам смаже, некад и 20-так мува на дан.
Једино још хлеб с водом добија на шприц, и то обожава, и даље гута неконтролисано, а онај једњак му се сав надује и побели од хлеба.
Пустим га у кући, лети скоро као прави, јасно ми је да се ближи дан кад ће бити способан да одлети и даље, причам о томе с дететом, кажем он воли слободу, а у себи ни сам нисам сигуран шта је истина.
И једног дана, неких 19-20 дана пошто смо га нашли, пуштамо Драгишу (тако смо га назвали, због оног врабиша, врабиша, па Драгиша) да полети. И Драгиша, прво на ону шљиву, па онда право код комшије у леску. Леска густа, ни не видимо га, опраштамо се од њега, видим детету жао, објашњавам јој да Драгиша треба да буде слободан, и како рекох, ни сам не знам да да ли је баш тако.
Кад није прошло ни два сата, ми напољу, кавез стоји празан, кад ето ти Драгише долеће, слеће на земљу и оним познатим скакутањем прилази нашим стопалима.
И ја и дете одушевљени, узимам га у руку да га још не бисмо нехотице згазили, стављамо у кавез, и частимо хлебом и мувама.
Ту ноћ је преспавао код нас, пустим га сутра, и ето, све гледам где је, кад он, после пар сати, опет је био у оној лески, опет долеће, и опет прати моја стопала.
Већ сам размишљао шта ћу и како ћу с њим кад се вратимо у Београд, како неће имати ширину итд.
Сутрадан га опет пустим, било тмурно неко јутро, 22. дан пошто смо га нашли. Мотао ми се поред ногу, цвркутао, дао сам му пар ml хлеба. И онда је отпрхнуо. Право у леску.
Почела је киша, стајао сам ту неко време. Није га било. Вратим се у кућу, па изађем опет. Киша је стала. Нема га. И тако цео дан. Није се вратио. Ни тог дана ни сутрадан. Гледам све време у правцу где је отишао, један дан, други дан…
Дете ме пита да ли је то оно што сам причао, да врабац треба да буде слободан, да лети, да нађе другаре, девојку, кажем да, Драгиша је изабрао слободу, помогли смо му, ето, вратио се још пар пута јер му је требала наша помоћ, а онда је отишао јер жели да буде слободан…
Ево, завршио се и други дан, нема га. Можда је изабрао слободу. А можда се само изгубио јер је одлетео даље него што зна.
Сутра ћу опет у дворишту да га чекам…. Ето како човеку мало треба да се веже.
Шта мислите, да ли је Драгиша сам отишао даље, јер га је звала слобода, или се само изгубио?
Шта мислите да ли ће се снаћи, да ли ће успети?
Возим полагано, кад испред кола насред улице птић, ни не бежи. Прилазим колима, кочим, не желим да га згазим. Излазим из кола, у питању је врапчић, једва оперјао, стоји, тачније седи на оним коленцима, и блесаво ме гледа док полако пружам руку ка њему, ни не покушава да бежи. Узимам га у руку, гледам шта бих с њим, нигде около маме и тате врапца, да су ту оглашавали би се оним љутитим чаврљањем. Ћерка ме пита шта је то, показујем јој птичицу, узима га у руку онако скупљеног и изгубљеног, сва је одушевљена, кажем јој да га склонимо и оставимо у оближњем жбуну.
Али, један поглед на њене очи, и један на малог врапца, јасно ми је да врабац неће преживети све те мачке и керове, а њој ће бити жао. И јасно ми је да ће овај годишњи одмор на селу, који смо тек започели, бити у знаку раног устајања, наравно ако птић преживи.
Ништа, шта је ту је, врабац иде у кола, ми завршавамо оно због чега смо дошли у град, и непланирано купујемо и кутију плазма кекса и шприц од 5ml.
После неких 2 сата (гледао сам на сат да бих знао колико је мали био без хране) стижемо кући, и шта ћу, дете воли птице, морам да дам све од себе да мали не би угинуо а дете не би запамтило овај распуст по угинулом птићу и животу који није фер.
Мешам плазма кекс са водом, стављам у шприц, нудим малиши, он ништа… Отварам му кљун силом, стављам шприц, и дајем мало хране. Прогутао је, али једва. Питам се колико ли му треба, није појео ни 1ml. Колико уопште једу мали врапци? И колико често?
Узимам стари кавез од ко зна кад из подрума, гужвам гомилу тоалет папира и стављам на под кавеза, мали се завлачи тамо, ако ништа, неће му бити хладно. А и лето је, врућинчине су..
Још пар пута плазма кекса, више силом него милом, шта ли једу мали врапци, чиме ли их хране родитељи?
Оставим га у шупи ноћу, ујутру устанем рано, чује се… Преживео је прву ноћ. Шта сада? Ухватим пецкалицом пар мува, пробам да му дам, ништа… Не отвара кљун, опет Јово наново, држим га у руци, отворим му кљун и убацим муву (лакше је рећи него учинити).
Не жели да једе. Касније, потопим хлеб, па у шприц, опет, није одушевљен. Ништа, не желим да малиша угине и да то дете види, кажем ћерки возимо га где смо га нашли, "мами и тати" (каквим црним мами и тати, ко зна где су). Спремамо се већ, нудим га још једном. Опааа!!! Мали је отворио кљун, хоће плазму. Одустајем од одласка, нахраним га плазмом.
И тако је кренуло, годишњи одмор, лето, свако јутро рано устајање, хлеб или плазма у шприцу, па после мало мува, па после копање баште у потрази за глистама (кад ми не требају развуку се испред мене као црева). Мали напредује. Свако јутро се оглашава цвркутом, тражи храну. Ставим му у кавез прекрупу, испрва ништа, после неког времена видим да је копао тамо.
После је почео и да ме препознаје, кад ме види почне да скаче по кавезу и да отвара кљун. Врабиша је исто тако реаговао и на моју ћеркицу.. Брзо схватим да много више воли хлеб него плазма кекс. Избацујем плазма кекс, а док му дајем хлеб у шприцу, као да се дрогира. Пуштамо га помало, летуцка по дворишту. Али углавном скакуће и јури наше ноге, само што га не згазимо док он цвркуће и кљуцка нас по стопалима. Ћерка га „учи“ да лети, стоји јој на прсту који она брзо спушта доле, па он маше крилцима, а понекад и полети пар метара.
После нешто више од две недеље, већ је прилично велики, пустили смо га, одлетео је на нашу шљиву, миц по миц, мало лет мало скок, попео се на врх, имао сам муке да га дохватим, сва срећа па не бежи док га узимам у руку. Почео је и регуларно да једе прекрупу, а у муве му само стављам у кавез, па их он сам смаже, некад и 20-так мува на дан.
Једино још хлеб с водом добија на шприц, и то обожава, и даље гута неконтролисано, а онај једњак му се сав надује и побели од хлеба.
Пустим га у кући, лети скоро као прави, јасно ми је да се ближи дан кад ће бити способан да одлети и даље, причам о томе с дететом, кажем он воли слободу, а у себи ни сам нисам сигуран шта је истина.
И једног дана, неких 19-20 дана пошто смо га нашли, пуштамо Драгишу (тако смо га назвали, због оног врабиша, врабиша, па Драгиша) да полети. И Драгиша, прво на ону шљиву, па онда право код комшије у леску. Леска густа, ни не видимо га, опраштамо се од њега, видим детету жао, објашњавам јој да Драгиша треба да буде слободан, и како рекох, ни сам не знам да да ли је баш тако.
Кад није прошло ни два сата, ми напољу, кавез стоји празан, кад ето ти Драгише долеће, слеће на земљу и оним познатим скакутањем прилази нашим стопалима.
И ја и дете одушевљени, узимам га у руку да га још не бисмо нехотице згазили, стављамо у кавез, и частимо хлебом и мувама.
Ту ноћ је преспавао код нас, пустим га сутра, и ето, све гледам где је, кад он, после пар сати, опет је био у оној лески, опет долеће, и опет прати моја стопала.
Већ сам размишљао шта ћу и како ћу с њим кад се вратимо у Београд, како неће имати ширину итд.
Сутрадан га опет пустим, било тмурно неко јутро, 22. дан пошто смо га нашли. Мотао ми се поред ногу, цвркутао, дао сам му пар ml хлеба. И онда је отпрхнуо. Право у леску.
Почела је киша, стајао сам ту неко време. Није га било. Вратим се у кућу, па изађем опет. Киша је стала. Нема га. И тако цео дан. Није се вратио. Ни тог дана ни сутрадан. Гледам све време у правцу где је отишао, један дан, други дан…
Дете ме пита да ли је то оно што сам причао, да врабац треба да буде слободан, да лети, да нађе другаре, девојку, кажем да, Драгиша је изабрао слободу, помогли смо му, ето, вратио се још пар пута јер му је требала наша помоћ, а онда је отишао јер жели да буде слободан…
Ево, завршио се и други дан, нема га. Можда је изабрао слободу. А можда се само изгубио јер је одлетео даље него што зна.
Сутра ћу опет у дворишту да га чекам…. Ето како човеку мало треба да се веже.
Шта мислите, да ли је Драгиша сам отишао даље, јер га је звала слобода, или се само изгубио?
Шта мислите да ли ће се снаћи, да ли ће успети?
