Prica o Svetom Djordju

[lekmi]

Sveti Djordje je,zajdeno sa Svetim Nikolom,najcesca slava u Srbiji.
Strasno je to koliko ljudi ne zna "pricu" o svecu koga slave,ni to sta je taj svetac uradio i po cemu je poznat.
Sveti Djordje ima veoma zanimljivu pricu.Ja znam osnovnu pricu: Da je Sveti Djordje bio vojskovodja,u vreme cara Dioklecijana,a i ziveo je u istom mestu gde i car Diklecian,u cijim je ocima Sveti Djordje bio veoma drag.Medjutim,Djrodje je bio hriscanin,a car Dioklecian je ubijao i progonio hriscane,i kada mu je car rekao da se odrekne Hrista,Djordje je to odbio.Takodje zena cara Dioklecijana je postala Hriscanka,kojoj je uzor,pored Hrista bio i Sveti Djordje.Njoj je odsecena glava,a Djordja su mucili i pokusavali da ga ubiju,ali nisu mogli da ga ubiju,sve dok mu na kraju nisu odsekli glavu.

Sad,kako su ga mucili?Sta je jos Djordje govorio i radio??Zna li ko sta zanimljivo o Svetom Djordju??

 

[Владан]

У којем граду је убијен Св. Ђорђе?

 

[gost 133940]

Ne ide tako priča.

Sveti Đorđe je bio najmlađi carev sin. I jednom, putujući na putastom konju spazi lepotu đevojku gde roni suze na obali jezera. A iz jezera izroni aždaha te se dohvati u koštac sa carevićem, rečenim Đorđetom. I tako su se oni nosali po obali jezera letnji dan do podne. A kad beše podne (baš je počeo izveštaj o vodostanju) kaže azdaha:
- Carev sine, pusti me da umočim glavu u jezero pa ću te baciti nebu u visine.
A carev sin odgovori:
- Eh, da mi je ljepota đevojka da me poljubi, tri puta više bih ja tebe bacio.
A lepota đevojka, kada to čuje, zamisli se. Aždaha je bila po njenom ukusu, sva obučena u kožu, ali carev sin je ipak carev sin. Te pritrči i poljubi carevića, a ovaj ondak baci aždahu do saaamih oblaka, a ova se u padu nesrećno nabode na Đorđetovo koplje te umre od sepse tri dana kasnije na Kliničkom centru, bez obzira na zalaganje dežurnih lekara.
E, tako.

 

[BOKYSTAMY]

Beseda na Sv. Velikomučenika Georgija

1974. godine u manastiru Ćelije



Hristos voskrese! Vaistinu voskrese!

Mladić pobeđuje surovog cara Dioklecijana, svemoćnog cara. Čime ga pobeđuje? Ne oružjem, nego mučeništvom. On je svojim mučeništvom pokazao i dokazao da je Hristos zaista vaskrsao i da je zaista Večna Istina u Njemu, Večna Pravda u Njemu, Večna Ljubav u Njemu. Car je gonio sve hrišćane. Sveti Georgije je tražio Senat rimski i pred njim branio tu strašnu istinu. Sveti Georgije je bio vojnik, vojvoda. Dvadesetih godina je bio, i odlikovao se svojim junaštvom. Zato ga je car nagradio tako mladog tim činom. Nije bio u saglasnosti sa Senatom, i rekao: Ti goniš nevine ljude, goniš istinu! Car se zaprepastio! Kako može mlad vojvoda da to meni kaže, u oči da kaže? Otkuda to tebi, Georgije? - Otuda što Hristos jeste Istina, Večna Istina. I ja sam hrišćanin. - Car je naredio da mu se odmah sudi i da ga pogube. Metnuli su ga na točak strašan i užasan, a dole su bili klinci. Meso se razdvajalo, tako da su samo kosti ostale. Georgije nije jauknuo, nego se u sebi molio Gospodu da mu On pomogne da izdrži muke.

I tad, javi se Anđeo Gospodnji, zaustavi točak i skide ga sa točka i dade mu telo. Car Dioklecijan se zaprepasti, ali u svom bezumlju nije hteo da se pokloni tom strašnom čudu, tom neobičnom svedočanstvu. Jer, šta je to pokazalo? Pokazalo je to da je zaista Hristos vaskrsao iz mrtvih, da je samo On Istiniti Bog nad svima bićima i nad svima svetovima, da eto, On kao Svemoćni Bog, čini to čudo kakvo nijedan čovek ne može učiniti. Sveti Georgije je posvedočio i bio veliki svedok. Velikomučenik, kaže se, Veliki Svedok, Martir. Velikomučenik, to jest Veliki Svedok - čega? Vaskrsenja Hristovog! Jedinog Istinitog Boga Gospoda Isusa Hrista.

No car u jarosti svojoj naredi da i dalje muče Svetog Georgija. Tadašnji vračari predlažu caru da se Georgiju da najstrašniji otrov, za tog velikog neprijatelja Rimske carevine. Car dopusti vračaru sa najstrašnijim otrovima, i reče: Ovo je nešto najjače, ovo će njega savladati. - Sveti Georgije se prekrsti i pomoli se Gospodu, i popi prvi otrov, i ništa mu ne bi. Tada vračar dade drugi strašni otrov, i reče: Ako ovaj otrov ne otruje Georgija, ja ću postati hrišćanin. Popio je Sveti Georgije strašni otrov, i nije mu bilo ništa. A vračar pade pred noge Svetitelju i poverova u Hrista. Besan car naredi da se Sveti Georgije baci u živi kreč. Tri dana proveo je u jami živog negašenog kreča. I trećega dana bezumni car naredi da izvade leš Svetog Georgija. Kad su otkopali kreč, Svetog Georgija nađoše živog. Tada car nije znao šta da radi, i naredi da ga i dalje muče.

Jedan od sluga reče: Care, ovi hrišćani uče da njihov Hristos vaskrsava mrtve. Evo, u blizini je jedan grob, neka dokaže istinitost svoje vere. - Car naredi Svetom Georgiju. On, pomolivši se u sebi Gospodu, reče: Gospode moj, ako je volja tvoje učiniću to! I odoše na grob. I Sveti Georgije se molio Gospodu da pokaže neznabošcima tu silu Svoju, tu istinu Svoju. I viknu mrtvaca iz groba. Dignu se mrtvac i ožive. Car i dalje ostade ljut i besan na Svetog Georgija, a njegova žena, carica Aleksandra, izreče da je hrišćanka. I kad car je poslao Svetog Georgija na pogubljenje da mu odseku glavu, i nju su poslali. I molila se Gospodu Hristu za njega. To je Sveta Mučenica Aleksandra. Pošto Sveti Georgije učini to veliko čudo, car je video da nema značaja da ga pogubi. Naredi da mu glavu odseku.

Šta je Sveti Georgije pokazao time? Pokazao je da je zaista Gospod Hristos vaskrsao. To nije ništa drugo do svedočanstvo o Vaskrsenju mrtvih. Gospod Hristos je vaskrsao i time pokazao - šta? Pokazao je da je zaista jači od smrti, najstrašnije nemani i najvećeg neprijatelja roda ljudskog. On je prvi rodu ljudskom dao pravu radost. Kako je Sveti Georgije pobedio? Eto, pobedio je trpeći i stradajući za Gospoda Hrista. Opet je posvedočio veliku Božansku Istinu Blagovesti Spasiteljeve: da Njegovi sledbenici kao ovce idu među vukove. "Šaljem vas kao ovce među vukove. Mrtve vaskrsavajte, bolesne isceljujte, sve trpite za ime Moje"[1]. Zaista, evo Svedoka koji svedoči da podnositi stradanja i Krst Gospoda Hrista nije teško.

Jedan je Mučenik rekao caru Dioklecijenu, koji pogubljuje dvadeset hiljada hrišćana, i naređuje da svakog pogube mačem ako ne prestane verovati u Hrista, to je bio Sveti Mučenik Glikerije: Mi se ne bojimo smrti, mi pobeđujemo kada nas ubijate za Gospoda Hrista. - A drugi Svetitelj, Grigorije Niski, izjavio je i pisao goniteljima hrišćana: Nama je sigurna pobeda. Mi ćemo sigurno pobediti vas kroz smrt za Gospoda Hrista. Jer mi ne možemo da se borimo sa vama neprijateljima, ali eto, Gospod Hristos se bori za nas, kroz naše stradanje. - Takva je divna reč i skoro nemoguće...[2] Ne nose nikakvo oružje, ništa što bi mogli upotrebiti kao oružje. Samo trpljenjem spasavaju dušu svoju[3]. Ne boje se oni koji su s verom. Boj se onoga što ubija ljudskost

 

[BOKYSTAMY]

Manastir Zograf

Kao što je već rečeno, sve tri čudotvorne ikone svetog Georgija Pobedonosca nalaze se u Sabornom hramu manastira Zografa, podignutom u ime i čast ovog velikomučenika. Sveti Georgije Zograf stoji na stubcu desne pevnice i njegova povest je sledeća: Za vreme vladavine cara Lava Mudrog živela su tri rođena brata – Mojsije, Aron i Vasilije, poreklom iz Lihnide, koja je kasnije dobila ime Ahrida. Zbog svoje ljubavi prema Bogu i svog blagočešća, oni odluče da napuste bogatstvo i slavu ovoga sveta i da obuku angelsku shimu. Kako bi se vatrenije i hrabrije suprostavili neprijateljskim lukavstvima i potpuno umrtvili strasti svoje ploti radi Carstva Nebeskog, oni izaberu sebi savršeno otšelništvo na Svetoj Gori – Atonu. Našavši tiho mesto u okolini današnjeg manastira Zografa, oni podignu tri kolibe i podvizavahu se svaki za sebe, okupljajući se jedino nedeljom. Pročulo se na Svetoj Gori o njihovoj vrlini, pridruže im se i drugi monasi, pa pronašavši božjom voljom zgodno mesto, oni podignu manastir i hram. Ne mogahu se međutim saglasiti oko imena svetog hrama: jedni govorahu da se hram posveti svetom Nikoli, a drugi svetom Klimentu arhiepiskopu ohridskom, svom zemljaku; svaki dakle onome koga više poštovaše, i tako ne mogahu da se slože. Da bi rešili nastali spor u bratskoj ljubavi, najzad odluče da se usrdno pomole Bogu i da on jedini odluči kom svetitelju da posvete svoj hram, i čiju ikonu da naslikaju na pripremljenoj dasci.
Jedne večeri stanu sva trojica na molitvu, svaki u svojoj keliji, i dok se tako moljahu, neobična svetlost, jača od sunčevih zraka, razlije se iz novoutemeljene crkve po okolnim visovima, a oni zbunjeni i obuzeti strahom ostanu čitave noći u podvigu molitve. Sišavši sledećeg jutra u crkvu, ugledaju na svoje veliko iznenađenje već naslikan lik svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija na pripremljenoj dasci. Tako je Gospod odgovorio na njihovu molbu i na čudesan način objavio kome da posvete svoj hram.

Zbog ove svete ikone hram je posvećen svetom velikomučeniku Georgiju, a manastir nazvan Zograf (Ikonopisac), pošto se ikona javila na sam Božji mig, naslikana nevedljivom silom i rukom. O tome gde se ranije nalazila ova sveta ikona, povest kazuje sledeće: Ikona svetog Georgija potiče iz Fanuilovog manastira u Siriji, koji se nalazi u blizini Lide, zavičaja velikomučenika Georgija, gde je projavila velika čuda. Po rečima igumana ovog svetog manastira Evstratija, kada je Sveblagi Bog popustio u Svom pravednom gnjevu da na čitavu Siriju naiđe propast od Saracena, jednog dana ikona svetog Georgija se naočigled bratije odvojila od daske, odigla u visinu i nestala. Ožalošćeni i uplašeni ovim čudom, bratija se sa suzama stanu moliti Bogu da im u ime velikomučenika Georgija otkrije gde se od njih sakrio lik ovog pobedonosca. I Bog usliši njihovu molitvu, a velikomučenik Georgije uteši igumana manastira svojom pojavom, rekavši: “Ne žalostite se zbog mene, jer ja sebi nađoh manastir u Bogorodičinom vrtu na Atosu. Ako želite, pohitajte i vi tamo, jer gnjev Božji već nadolazi na Palestinu i na skoro čitavu vaseljenu zbog greha hrišćana!” Iguman okupi bratiju pa im ispriča viđenje. Pozvavši onda i starešine grada Lide, i rekavši im o svetoj ikoni, naloži im da čuvaju manastir, jer on zajedno sa bratijom odlazi u sveti grad Jerusalim da se svi poklone svetom Grobu Gospodnjem, i neka bude volja Božija. Napuste monasi sa suzama i tugom manastir i sišavši u Jopu, ukrcaju se na brod.

Nakon višednevnog putovanja stignu Bogom vođeni na željenu Svetu Goru. Obišavši čitavu Svetu Goru i stigavši do manastira Zografa, oni uđu u hram i na svoju neiskazanu radost i ogromno iznenađenje, nađu lik svetog Georgija, koji ih je napustio prizvan ovim čudesnim događajem i Božjim promislom na novu dasku. Njegov lik ostao je u potpunosti neizmenjen. Tada fanuilovski monasi pripadnu ovoj svetoj ikoni sa suzama govoreći: “Zašto nas tako ražalosti doselivši se ovde, velikomučeniče Georgije?” A monasi Zografa ih zapitaju koji je razlog tolike tuge. Onda im ovi o svemu ispričaju. Kažu onda i domaćini šta je njima učinio isti velikomučenik Georgije. I tako zajedno proslave Gospoda i njegovog slugu Georgija. Pomenutog igumana Fanuilovog manastira Evstratija i ovde postave za igumana. Ikona velikomučenika Georgija činila je velika čuda, pa se mnoštvo naroda slivalo u manastir Zograf na poklonjenje, a vest o njoj stigla je i do samog Carigrada, do dvora cara Lava Mudrog. U znak svoje pobožnosti i plamene revnosti, ovaj avtokrator odlučio je da poseti Svetu Goru i da se pokloni svetoj ikoni, te da se duhovno okrepi u susretu sa monasima Mojsijem, Aronom i Vasilijem, koje svi svugde hvaljahu. Posle njega, manastir Zograf posetio je i bugarski car Jovan iz Trnova. I njihovim bogatim darovima i novcem počela je izgradnja veličanstvenog manastira Zografa. Kasnije su ga međutim razrušili varvari i morski razbojnici. Današnji manastir podignut je na ruševinama starog zdanja, zahvaljujući pomoći moldavskog vojvode Stefana. Interesantan je slučaj jednog malovernog episkopa – kažu da je to bio episkop vodenski – koji se tek ostavši bez prsta uverio u autentičnost i istinitost priča o ovoj svetoj ikoni. Posetivši naime manastir Zograf u nameri da se uveri u prevaru (kako je želeo da veruje), on je ušao u hram i pokazavši potpuno nezainteresovano svojim prstom na ikonu, pitao je monahe je li to ta nazovi čudotvorna ikona. Pre no što je dobio bilo kakav odgovor, njegov prst se tako silno zalepio za svetiteljevo lice, da ga nikako nisu mogli odvojiti, nego su morali da mu ga odseku. Tako je ovaj neverni episkop na svojoj koži iskusio čudotvornu silu svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca koja dejstvuje kroz ovu njegovu svetu ikonu. Tragovi odsečenog prsta i danas su vidljivi na ikoni. Ova ikona ukrašena je srebrnim okovom izrađenim blagoslovom mitropolita Serafima u Petrogradu, što stoji napisano na donjem delu svetiteljeve odeće. Lik svetog Georgija je zbog starosti dosta taman, a pripada Vizantijskoj školi.

O drugoj svetoj ikoni svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, koja se nalazi na stubu leve pevnice, sačuvano je u manastiru Zografu sledeće predanje: Ova sveta ikona takođe je dospela u manastir morem iz Arabije i pronađena je u pristaništu manastira Vatopeda. Njen iznenadni dolazak uneo je ne mali nemir i pometnju među svetogorske monahe. Naime, pročulo se o njenom dolasku, pa su se okupili monasi iz svih manastira u želji da vide čudesno javljenu ikonu, i svi su molili da ona pripadne baš njihovom manastiru. Vatopedski monasi želeli su da je prisvoje, govoreći kako se pojavila u njihovom pristaništu. Ali, starci iz ostalih manastira nisu hteli ni da čuju, nego odluče da pronađu zajedničko rešenje, tj. da ikona na neki način sama pokaže kojem će manastiru pripasti. I tako i pored nadmoći manastira Vatopeda zbog njegove starosti, preovlada zajednički glas. Da bi dakle zasigurno videli u koji od atonskih manastira istinski blagoizvoli Pobedonosac postaviti svoju svetu ikonu, zajedničkom odlukom starci se dogovore da je privežu na jedno divlje i mlado magare koje uopšte nije znalo svetogorske staze i da ga ostave slobodno, prateći gde će se zaustaviti. Tako i učine. Magare najpre odvedu na put koji vodi od Soluna na Svetu Goru i ostave ga bez vodiča. Magare je odmerenim i odlučnim korakom krenulo, kao da je znalo i poimalo kakav sveti tovar nosi, prošlo kroz neprohodne predele i šume, i zaustavilo se baš na jednom brdu preko puta manastira Zografa. Tada svi videše da je blagovoljenije Pobedonosca Georgija da njegova sveta ikona ostane u ovom manastiru. Zografski monasi srdačno i sa radošću prime ovog nebeskog stranca i prijatelja i njegovu svetu ikonu postave u Saborni hram, na stub leve pevnice. A ono magare je krepalo čim su sa njega skinuli svetu ikonu i monasi su ga zakopali na istom mestu. U znak sećanja na čudesnu pojavu i dolazak ove svete ikone, na onom brdu podignuta je kelija i crkvica posvećena svetom Georgiju Pobedonoscu. To brdo nalazi se 15 minuta hoda od manastira prema zapadu, preko jednog dubokog potoka.

Preko puta navedene svete i čudotvorne ikone, na severozapadnom stubcu na koji se oslanja velika kupola, nalazi se treća sveta ikona velikomučenika Georgija, o kojoj u manastiru postoji sledeće pisano svedočanstvo: Moldavsko-vlaški vojvoda Stefan stalno je ratovao protih svojih protivnika. U to vreme na njega se namerila velika neprijateljska sila radi njegovog potpunog uništenja. Videvši mnoštvo neprijateljske vojske, Stefan se uznemiri i uplaši, pa tako skrušenog srca i sa mnogim suzama pripadne Gospodu Bogu, moleći se i prizivajući Njegovu pomoć. Nakon usrdne molitve savlada ga lak san i odjednom mu se javi velikomučenik Georgije u nebeskoj slavi i tajni strah ga obuzme zbog ovog čudesnog viđenja. A javljeni velikomučenik mu kaže: “Budi hrabar u Gospodu i ne boj se ovog mnoštva, nego sutra okupi svu vojsku i povedi je sa slavljeničkim trubama, i videćeš snagu Boga našeg koji ti je uvek na pomoći. Zato sam poslan, da pokažem snagu Njegovu koja u tebi dejstvuje i da ti pomognem. A ti obnovi moj već opusteo manastir po imenu Zograf, koji se nalazi na Svetoj Gori Atonskoj, i pošalji tamo moju ikonu koju držiš kod sebe.” Ukrepljen pojavom svetog Georgija Pobedonosca i njegovim obećanjem o Božjoj pomoći, Stefan okupi vojsku, noseći sa sobom i ikonu svetitelja. Iz zahvalnosti prema Pobedonoscu, nešto kasnije Stefan je poslao ovu svetu ikonu na Svetu Goru da bi ispunio njegovu volju, i veličanstveno obnovio sveti manastir Zograf. Sve tri ikone svetog Georgija Pobedonosca okovane su srebrom i optočene dragim kamenjem. Svi ukrasi na njima potiču iz Rusije.

 

[BOKYSTAMY]

Evo malo cuda sv.Georgija a ostala procitati ovde:
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j...zOjkDw&usg=AFQjCNGpgO_hiGMdXKadvXCrRuDjd7ED1w

ČUDESA SVETOG VELIKOMUČENIKA GEORGIJA






U sirijskom gradu Ramelu zidala se crkva od kamena u ime svetog velikomučenika Georgija. Ali pošto u tom kraju ne beše kamena od koga bi se mogli praviti crkveni stubovi, to se takav kamen dovozio morem iz dalekih prekomorskih zemalja. Zato mnogi bogoljubivi građani ramelski odoše u prekomorske zemlje, da kupe kamene stubove za crkvu. A ode i jedna blagočestiva udovica, puna usrđa i vere prema svetom velikomučeniku Georgiju, želeći da od svoje sirotinje kupi jedan stub svetitelju. I u jednoj prekomorskoj zemlji ona kupi izvrstan stub, Doveze ga na morsku obalu, gde ramelski gradonačelnik, bogat čovek, utovarivaše u lađu nekoliko stubova koje beše kupio, i srdačno moljaše gradonačelnika da i njen stub primi na lađu i odveze crkvi svetog mučenika. Ali on ne usliši njenu molbu i ne primi njen stub, već samo svoje stubove utovari u lađu i otplovi. Tada žena pade ničice na zemlju plačući od žalosti, i prizivaše u pomoć svetog velikomučenika da on kako zna učini da njen stub bude odnesen u Ramel u crkvu njegovu. Tako tugujući i plačući žena zaspa, i javi joj se u snu sveti velikomučenik Georgije kao vojvoda na konju, podiže je sa zemlje i reče joj: Što tuguješ, ženo, kaži mi. Ona mu ispriča razlog svoje tuge, i vide kako svetitelj siđe s konja i upita je: Gde želiš da postaviš stub? Ona mu odgovori: Na desnoj strani crkve. I svetitelj tog časa napisa svojim prstom na stubu ovo: Ovaj udovičin stub da bude postavljen na desnoj strani crkve iza prvog stuba, da bi bio drugi. Napisavši to, on reče ženi: Pomozi mi ti sama. I kad se oboje uhvatiše za stub, kamen postade lak, i oni ga baciše u more.


Takav san vide žena. I kad se probudi od sna, ne nađe stub na onom mestu. I položivši nadu na Boga i na njegovog slugu svetog Georgija ona krenu na put domu svom. No pre njenog dolaska u grad Ramel, i pre nego što doplovi lađa, njen stub se odmah sutradan po njenom snoviđenju obrete na obali pristaništa u Ramelu. I kada gradonačelnik sa svojim stubovima stiže lađom i iskrca se na obalu, on ugleda udovičin stub i na njemu reči koje svetitelj prstom svojim ispisa, a koje se behu urezale u tvrdom kamenu kao da su u ilovaču upisane, i veoma se začudi. I shvativši čudo koje učini sveti velikomučenik, i poznavši svoj greh, on se kajaše što odbaci udovičinu molbu i mnogim molitvama prosaše od svetitelja oproštaj. I dobi oproštaj od svetog Georgija koji mu se javi u viđenju. I stub udovičin bi postavljen na onom mestu koje beše odredio svetitelj po želji ženinoj.

 

[openbox]

Прочитах на нету причу о Св. Ђорђу да је заправо поред једног града било језеро. У то језеро је дошла једна аждаја, која да би се умирила сваки дан житељи тог града морали су да принесу као жртву једно дете. И тако, све док ред није дошао на ћерку Св. Ђорђа, тада је он изашао са коњем и копљем и убио аждају (што је и приказано на икони).

Хтео бих вас питати колико је ова прича тачна што се тиче легенде?

 

[ИПХ ЗИЛОТ]

Прочитах на нету причу о Св. Ђорђу да је заправо поред једног града било језеро. У то језеро је дошла једна аждаја, која да би се умирила сваки дан житељи тог града морали су да принесу као жртву једно дете. И тако, све док ред није дошао на ћерку Св. Ђорђа, тада је он изашао са коњем и копљем и убио аждају (што је и приказано на икони).

Хтео бих вас питати колико је ова прича тачна што се тиче легенде?

Не постоје легенде о свецима, јер су писана сведочанства из давнина, а тад папира није могла да се домогне свака будала па да пише глупости и бајке...

Иначе то чудо, су посведочили некрст тј. пагани, па ти види ко је свети Ђорђе:

https://svetosavlje.org/zitija-svetih-5/24/?pismo=cir
Чуда светог Ђорђа након његове смрт

Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора,

недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин.

Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.
Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га:

Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. – И он путем откривења доби од живећих у идиолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.

Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. – И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили.

Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а уствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.
И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче.

Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.
Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.
Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! – Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха- Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.

И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.

 

[Џорџи]

Sveti Djordje je,zajdeno sa Svetim Nikolom,najcesca slava u Srbiji.
Strasno je to koliko ljudi ne zna "pricu" o svecu koga slave,ni to sta je taj svetac uradio i po cemu je poznat.
Sveti Djordje ima veoma zanimljivu pricu.Ja znam osnovnu pricu: Da je Sveti Djordje bio vojskovodja,u vreme cara Dioklecijana,a i ziveo je u istom mestu gde i car Diklecian,u cijim je ocima Sveti Djordje bio veoma drag.Medjutim,Djrodje je bio hriscanin,a car Dioklecian je ubijao i progonio hriscane,i kada mu je car rekao da se odrekne Hrista,Djordje je to odbio.Takodje zena cara Dioklecijana je postala Hriscanka,kojoj je uzor,pored Hrista bio i Sveti Djordje.Njoj je odsecena glava,a Djordja su mucili i pokusavali da ga ubiju,ali nisu mogli da ga ubiju,sve dok mu na kraju nisu odsekli glavu.

Sad,kako su ga mucili?Sta je jos Djordje govorio i radio??Zna li ko sta zanimljivo o Svetom Djordju??

Isti ja<333