- Poruka
- 388.205
Džon Everet Mile: Ofelija, 1851.
Galerija Tejt, London, Velika Britanija
Godine 1848. tajno slikarsko udruženje, Bratstvo prerafaelita, osnovano je u Londonu. Njegovi članovi bili su Vilijam Holman Hant, Džon Everet Mile i Dante Gabrijel Rozeti, a najstariji među njima, Hant, imao je samo 21 godinu. Verovali su da je slikarstvo cvetalo pre renesanse i vraćali se majstorima prošlosti, tj. onima koji su slikali pre Rafaela.
Prerafaelite nije vezivao određeni stil, već želja da predstavljaju "prave, iskrene ideje" i pomno proučavaju Prirodu, kako bi je što bolje izrazili. Upravo ove težnje primetne su u jednoj od najpoznatijih slika prerafaelita - Mileovoj "Ofeliji".
Na slici je predstavljena Ofelija, lik iz "Hamleta", jednog od najpoznatijih Šekspirovih dela , kako pevušeći odlomke starih pesmica mirno pluta rekom neposredno pred smrt. Opis Ofelijine smrti, koji je poeticno iznela Hamletova majka kraljica Gertruda, smatra se jednim od najpoetičnijih objava smrti u književnosti, a slika Ser Džona Evereta Milea predstavlja nezaboravni vizuelni izraz ovih reči.
"Kraj potoka je jedna vrba tu,
Što u ogledalu vodenom ogleda
Svoje sivo lišće. Ona je tu došla
Sa neobičnim vencem od koprive,
Od šeboja, božura, kandilke,
Kojoj pastiri ružno ime daju,
A devojke je „mrtvački prsti“ zovu.
Tu, na nadvijene grane se penjala
Da na njih cvetni venčić obesi,
Dok puče jedna grančica neverna;
A ona pade sa nakitom cvetnim
U suzni potok. Skuti rašireni
Donekle je k’o vilu nosiše.
Za to je vreme ona pevušila
Napeve starih pesama: k’o sama
Nesvesna svoje nesreće sopstvene
I kao stvorenje rođeno i vično
Za taj element. Al’ to brzo bi
Jer natopljeno odelo oteža
I nesrećnicu jadnu odvuče
Od njene pesme u blatanjavu smrt"
Ofelija, sluđena žalošću za poginulim ocem, dok je brala cveće, pada u reku i dozvoljava joj da je ponese i savlada. Mile je predstavio upravo trenutak kada se Ofelija prepušta reci i smrti, raširenih ruku, pogleda uprtog u nebo bez izraza straha i očajanja, usana otvorenih u pesmi. Šekspir opisuje mesto gde se događaj zbio, opisuje cveće i vrbu i Mile upija te opise i verno ih predstavlja na platnu. U želji da što vernije ilustruje Šekspirove reči, Mile pronalazi mesto na obali reke sa kojeg posmatra i sa kojeg slika pejzaž. U njega kasnije smešta predstavu Ofelije. Iako je slikanje u pleneru već dobro poznato i često korišćeno od strane raznih umetnika raznih epoha, Mile u jednom pismu sarkastično opisuje to iskustvo rečima: Preti mi poziv od suda zbog nedozvoljenog ulaska na tuđ posed... takođe mi preti opasnost od vetra koji bi mogao da me oduva u vodu gde bih intimno osetio Ofelijina osećanja kada je tonula u blatnjavu smrt... Svakako slikanje slike u ovakvim uslovima bi predstavljalo goru kaznu ubici nego smrt vešanjem. Prerafaeliti, kojima je i Mile pripadao, često predstavljaju slike usamljenih žena koje izražavaju osećanja žudnje i nervoze i, u ovom slučaju, ludila. Model za Ofeliju je bila Elizabet Sidal, koja je pozirala Mileu u kadi punoj vode koju su grejale sveće postavljene ispod nje. Mile je bio posebno ponosan na haljinu koju je kupio specijalno zarad ove slike, a koja se na slici prelepo stapa sa rekom u kojoj plovi cveće. Ova slika je dobila najveće pohvale zbog izvanredno, botanički detaljno predstavljene prirode i cveća. Jasno se može videti veliko drvo vrbe koje je palo, kao i mnoštvo cveća koje se jasno može identifikovati i koje ima veoma značajnu simboličnu svrhu: nezaborvak i mak - simboli smrti, ljubičica - simbol vernosti, dok Ofelija oko vrta ima venac od ljubičica, detalj prenet iz samog Šekspirovog dela. Ova simbolika bila je veoma poznata i jasna viktorijanskoj publici, dok su intenzitet boja i njihova specifičnost bili relativno novi i šokantni za publiku. Tragična smrt Ofelije, dirljivo i poetski predstavljena rečima u Šekspirovom delu, preneta je na platno četkicom Milea, koji je tu predstavio iskristalizovani trenutak između života i smrti.
( Ana Vlajić i internet art mediji )
