- Poruka
- 95.555
IZVOR: nationalgeographic.rs
Foto: Shutterstock
Pre oko 4.000 godina Kinezi su uživali u nekoj vrsti smrznutog sirupa.
Vekovima kasnije, oko 400. godine p.n.e., u Persijskom carstvu pio se šerbe.
Ovaj napitak, koji se služio hladan, kao glavni sastojak imao je sirup od trešanja, dunja ili šipka, a hladili su ga snegom.
"Šerbet", "sorbe" ili "sirup" recepti su, ali i reči koje su potekle upravo od tog drevnog napitka.
Istorijski izveštaji kažu da je i Aleksandar Veliki, koji je osvojio Persijsko carstvo 330. godine pre nove ere,
uživao u hladnim napicima koji su bili zaslađeni medom.
Grci, a kasnije i Rimljani, takođe su prihvatili običaj hlađenja pića.
U ranim godinama Rimskog carstva, banketi cara Nerona bili su poznati po voćnim sokovima koji su bili zaslađeni medom, a ohlađeni snegom.
Vekovima kasnije, tokom 1920-ih, Marko Polo se vratio iz Kine sa receptom za "led sa ukusom", a neki recepti uključivali su i mleko.
koji se donosio iz hladnih planinskih područja ili iz zamrznutih jezera i reka.
Stanovnici koji žive na planini bi sakupili led i spakovali ga tako što bi ga prekrili ili obložili slamom i granama,
kako bi smanjili topljenje, a onda ga prevezli niz planinu u gradska područja.
Na planinama su sneg i led bili smešteni u "ledenim kućama", a različite civilizacije su pravile različite varijacije tih kuća.
To su uglavnom bile komore bez toplote i svetlosti, a često su se koristile i duboke jame, koje su bile prekrivene slamom ili piljevinom.
Nabavka leda bila je složena, što ga je činilo veoma vrednom robom u starom svetu.
U srednjem veku sneg se još donosio sa planina širom Evrope.
Do 17. veka, mnoga imanja su imala privatne ledene komore, a od 18. veka u gradovima su počele da se grade velike ledene kuće,
a trgovci su od vrata do vrata prodavali velike blokove leda.
Foto: Shutterstock
Tačno vreme uključivanja mleka u smrznute deserte je teško utvrditi.
Neki istoričari veruju da se ta praksa prvo razvila u Aziji, a da ju je u Evropu doneo Marko Polo.
Da bi mleko i pavlaku uključili u smrznutu poslasticu, kuvari su koristili endotermički postupak
. Oni bi sastojke stavili u metalnu posudu, koja bi se zatim stavila u veću kantu napunjenu ledom i solju.
So bi snizila tačku topljenja leda koji bi "povukao" toplotu iz kremaste smese koja bi se potom učvrstila.
Prvi dokazi o upotrebi ove tehnike u Evropi potiču iz traktata koji je 1550. objavio Blas de Vilafranka, španski lekar sa prebivalištem u Rimu.
Tehnika se proširila po Italiji, a 1558. godine Napolitanac Đanbatista dela Porta, opisao ga je u svom radu Magia naturalis (Prirodna magija)
Veruje se da su prvi evropski sladoledi nastali u Italiji, a recepti su se tokom 17. veka proširili u Francusku, a zatim i Englesku.
Foto: Shutterstock
Pre oko 4.000 godina Kinezi su uživali u nekoj vrsti smrznutog sirupa.
Vekovima kasnije, oko 400. godine p.n.e., u Persijskom carstvu pio se šerbe.
Ovaj napitak, koji se služio hladan, kao glavni sastojak imao je sirup od trešanja, dunja ili šipka, a hladili su ga snegom.
"Šerbet", "sorbe" ili "sirup" recepti su, ali i reči koje su potekle upravo od tog drevnog napitka.
Istorijski izveštaji kažu da je i Aleksandar Veliki, koji je osvojio Persijsko carstvo 330. godine pre nove ere,
uživao u hladnim napicima koji su bili zaslađeni medom.
Grci, a kasnije i Rimljani, takođe su prihvatili običaj hlađenja pića.
U ranim godinama Rimskog carstva, banketi cara Nerona bili su poznati po voćnim sokovima koji su bili zaslađeni medom, a ohlađeni snegom.
Vekovima kasnije, tokom 1920-ih, Marko Polo se vratio iz Kine sa receptom za "led sa ukusom", a neki recepti uključivali su i mleko.
Ove poslastice koje su bile preteča sladoleda, bilo je moguće napraviti samo ako ste u mogućnosti da nabavite sneg ili ledkoji se donosio iz hladnih planinskih područja ili iz zamrznutih jezera i reka.
Stanovnici koji žive na planini bi sakupili led i spakovali ga tako što bi ga prekrili ili obložili slamom i granama,
kako bi smanjili topljenje, a onda ga prevezli niz planinu u gradska područja.
Na planinama su sneg i led bili smešteni u "ledenim kućama", a različite civilizacije su pravile različite varijacije tih kuća.
To su uglavnom bile komore bez toplote i svetlosti, a često su se koristile i duboke jame, koje su bile prekrivene slamom ili piljevinom.
Nabavka leda bila je složena, što ga je činilo veoma vrednom robom u starom svetu.
U srednjem veku sneg se još donosio sa planina širom Evrope.
Do 17. veka, mnoga imanja su imala privatne ledene komore, a od 18. veka u gradovima su počele da se grade velike ledene kuće,
a trgovci su od vrata do vrata prodavali velike blokove leda.
Tačno vreme uključivanja mleka u smrznute deserte je teško utvrditi.
Neki istoričari veruju da se ta praksa prvo razvila u Aziji, a da ju je u Evropu doneo Marko Polo.
Da bi mleko i pavlaku uključili u smrznutu poslasticu, kuvari su koristili endotermički postupak
. Oni bi sastojke stavili u metalnu posudu, koja bi se zatim stavila u veću kantu napunjenu ledom i solju.
So bi snizila tačku topljenja leda koji bi "povukao" toplotu iz kremaste smese koja bi se potom učvrstila.
Prvi dokazi o upotrebi ove tehnike u Evropi potiču iz traktata koji je 1550. objavio Blas de Vilafranka, španski lekar sa prebivalištem u Rimu.
Tehnika se proširila po Italiji, a 1558. godine Napolitanac Đanbatista dela Porta, opisao ga je u svom radu Magia naturalis (Prirodna magija)
Veruje se da su prvi evropski sladoledi nastali u Italiji, a recepti su se tokom 17. veka proširili u Francusku, a zatim i Englesku.
