Kuća koja važi za najstariju u Beogradu nalazi se na Dorćolu, u ulici Cara Dušana broj 10 i pod zaštitom je države kao spomenik kulture od velikog značaja.
-
- Popularno:
- РАЗОТКРИВЕНО: Ивермектин, Фенбендазол и...
- Srela beskućnika i odlepila za njim
- 1 dolar za zavrtanje šrafa i 9.999...
- „Rusija otetu ukrajinsku decu nudi u...
- Koncept “otvorene veze”
- Via Karpatija se privodi kraju: Hoće li...
- „Marko Đurić nije govorio“: Šta je bilo...
- ВУЧИЋ ИСПРИЧАО ПРИЧУ И ПОРУЧИО: Веома...
- Некада и сада
- Rođen za negde drugde?
Priča o najstarijoj kući u Beogradu (zanimljivo)
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Radovi na izgradnji najstarije sačuvane zgrade u Beogradu izvodili su se u periodu od 1724. do 1727. godine pod vođstvom inženjera i pukovnika austrijske vojske Nikole Doksata de Moreza kog je princ Virtemberški zadužio da obnovi i ojača Kalemegdansko utvrđenje. Ovog graditelja austrijske carske vlasti su ubrzo optužile za veleizdaju i streljan je podno utvrđenja, a hroničari tog vremena tvrde da je njegovim ubistvom trebalo da se prikrije tačna lokacija tajnih prolaza koji vode u tvrđavu i iz nje. Kuća, koja je izgrađena u baroknom stilu, pripadala je Elijasu Flajšmanu, uglednom remenskom majstoru i savetniku u opštinskom veću koji se u Beograd doselio nakon austrijskog osvajanja grada 1717. godine. On je bio vlasnik i radionice koja se nalazi u prizemlju kuće u kojoj se u narednim vekovima uvek obavljala neka zanatska delatnost.
Za ovu građevinu vezuju se razne misterije, pa su tako tokom Drugog svetskog rata Beograđani svedočili da Nemci svakodnevno nešto kopaju i traže u najvećoj tajnosti. Mnogi su tvrdili da je u podzemnim tunelima pronađeno blago koje je zatim prenošeno u Berlin. Iako nikad nije zvanično potvrđeno šta se tamo desilo, deo misterije je otkriven u godinama posle rata kad su stanari zgrade zaista pronašli tunele o kojima se pričalo. Međutim, niko se nije usudio da zađe dalje i vidi gde prolazi vode, a danas je teško otkriti s kojim objektima je zgrada povezana jer su tuneli većim delom urušeni i pod vodom.
Dok nije počela nacionalizacija privatnih objekata sredinom pedesetih godina, u prizemnom delu se nalazila prodavnica, a u podrumu kuće bila je smeštena poznata tekstilna radionica Narodni heroj Anđa Ranković koja je kasnije prerasla u tekstilnog giganta BEKO. Do skora je u tom objektu poslovala pekara koja je inače prva pekara u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji koja je uvela 24-časovno radno vreme, a njen vlasnik Đorđe A. Ilić bio je osnivač i predsednik prve unije pekara, prvog esnafskog udruženja takve vrste od 1945. godine.
Izvor Arhiv Srbije
Izvor Arhiv Srbije
jolemisa
Buduća legenda
- Poruka
- 34.262
Blizu moje šlole M.Š.C Petar Drapšin.
Bas lepo,a mozda nisi ni znao da je najstarija...
jolemisa
Buduća legenda
- Poruka
- 34.262
Nisam,a bio sam vise puta u prolazu pored nje,a i sestra mi je radila u Beku,dok se nije sastavio sa Kluzom.
Sada bar znas,mozes da pricas svojoj deci...
Padre
Veoma poznat
- Poruka
- 12.741
Evo malo više o samom Nikoli Dosat de Morezu iz knjige mog kolege dr Branka Bjelajca Protestantizam u Srbiji knj. 1
Druga austrijska vladavina u Srbiji trajala je od 1717. do 1739. godine. Za to vreme, oni su u Beogradu porušili stara i slaba turska utvrđenja, a na njihovim mestima izgradili nove utvrde na najmoderniji način tadašnjeg vremena. Planove i nadzor nad gradnjom imao je švajcarski inženjer Nikola Doksat de Morez [1] (Nicolas Doxat de Morez), koji je kao pukovnik inžinjerije došao na čelo Uprave za gradnju Beogradske tvrđave 1723. godine, u vreme vlade princa Karla Aleksandra Virtemberškog nad Srbijom.
Nikola Doksat de Morez rođen je u protestantskoj (reformatskoj) porodici 1682. godine u frankofonskom kantonu Vo u Švajcarskoj. Njegovo prezime de Morez pokazuje da su njegovi preci sigurno bili Francuzi, koji su u Švajcarsku možda izbegli kao hugenoti. U ovaj švajcarski kanton naseljavali su se prognani hugenoti iz Provanse, Dofina i Lanvedora u Francuskoj. Od 1700. godine nalazio se u holandskoj vojnoj službi, zatim je služio u Bavarskoj a potom je prešao u austrijsku vojsku.
Kada je princ Eugen Savojski napao Temišvar, neposredno pred osvajanje Beograda 1717. godine, pukovnik Doksat de Morez bio je zadužen za inžinjerske radove, a po osvajanju grada, radio je na izgradnji nove temišvarske tvrđave.[2] Odatle ga je Eugen Savojski prebacio u Beograd gde je projektovao novu Beogradsku tvrđavu. Ovaj projekt je tako odobren od strane carskog Ratnog saveta kao značajna odbrana protiv nadiranja Turaka u Evropu. Po izbijanju rata u Italiji, Morez služi i tamo, gde je i unapređen.
Gradnja ja trajala gotovo 15 godina i zvanično je završena tek 1736. godine. Zahvaljujući Doksatu, nova Beogradska tvrđava tipa ‘maršal Voban’ dobila je čistotu i logičnost arhitektonskih linija, i predstavljala je veoma modernu artiljerijsku tvrđavu.
Radovi na tvrđavi davali su Beogradu veliku živost i grad je, kao naseobina, brzo rastao. Zbog zanatlijskih potreba samo u Beograd doselilo se oko 400 nemačkih porodica. Zbog radova načinjeni su magacini, ciglane, pivara, pontonski mostovi na Savi i Dunavu, i drugi objekti. Zahvaljujući radovima šire varoško područje moralo je da se dodatno uredi. Od tog plana danas je ostao deo Knez Mihajlove i Vasine ulice, donekle se uticaj primećuje i u Dušanovoj, a verovatno i u ulicama koje se s njima ukrštaju. Gradnja takozvane bastione terase protezala se Kosančićevim, Obilićevim i Toličinim vencem, preko Trga Republike pa sve do Dunavske obale na Dorćolu.
Po završku tvrđave, de Morez je dobio čin generala i poslat je za komandanta nedavno oslobođenog Niša koji je trebalo organizovati u odbrani protiv nadirućih Turaka. De Morez je imao na raspolaganju oko osam hiljada ljudi i naređenje da brani Niš po svaku cenu uz obećanje da će pomoć ubrzo stići.
„Turci su navalili na Niš s jakom vojskom koju je predvodio sam veliki vezir, za kojim je išlo preko 60.000 vojnika... Doksat je pozvan da preda Niš, na što je on uspeo da izdejstvuje da iziđe iz njega s čitavim svojim garnizonom i pod punim oružjem, što je bio dokaz njegove kako vojničke tako i diplomatske sposobnosti...”[3]
U novembru 1737. godine, po dolasku u Beograd, komandant Srbije, grof Sekendorf, je optužio de Moreza za izdaju. De Morez je bio bačen u tamnicu, izveden pred vojni sud i osuđen na smrt zbog predaje Niša Turcima bez borbe. Presuda je bila iznenađenje za mnoge koji su naknadno pokušavali da izdejstvuju pomilovanje kod austrijskog cara Karla VI, no sve je bilo uzalud. Nikola Doksat de Morez je smaknut odsecanjem glave 20. marta 1738. godine u neposrednoj blizini beogradske tvrđave koju je sam sagradio. Izvršenju presude prisustvovalo je 500 vojnika, a prethodno je de Morez odbio ponudu jezuita da pređe u katoličanstvo izjavivši da želi da umre u svojoj veri.[4] Čekajući izvršenje presude, ležao je u Beogradskoj tvrđavi gde je stalno primao posete. O tome jedna knjižica iz 1757. godine ovako svedoči: „Beogradski biskup i drugi sveštenici su ga marljivo posećivali. Možda su hteli da ga obrate, jer bilo je protestanata koji su i pored najvećih prestupa na taj način sebi spasli život. Međutim, gospodin general je bio previše dostojanstven da bi menjanjem veroispovesti sebi sačuvao glavu, čak i da je stvarno bio kriv za neki prestup.“[5]
O istom događaju svedoče i izveštaji Isusovaca: „...U Beogradu se iste godine odigrao zadnji čin tragedije poznatog Švicara Doksata, koga je ratni sud osudio na smrt, jer je po mišljenju suda prije vremena Turcima predao Niš (Nišku posadu sačinjavalo je 7 bataljuna, dok je Turaka pod pašom Ahmedom Kopriliem bilo 120.000). Doksat je bio protestant (Kalvinist?), pa se je jedan Isusovac mnogo trudio, da bi ga priveo katoličkoj vjeri, no samo je to postigao, da je Doksat izjavio, da prigrljuje onu vjeru koja je nužna ili korisna za spasenje... Isusovac ga je tješio do zadnjega časa i s njim se Bogu molio. Nesretnom zapovjedniku krvnik je istom četvrtim udarcem odrubio glavu.”[6]
Kada su se Austrijanci povukli iz Beograda 1739. godine, Turci su mirovnim planom zahtevali da se izgrađena tvrđava (posle 1717.) uništi, što je i učinjeno te i naredne godine. Posle miniranja koje je trajalo šest meseci, od velelepne moderne tvrđave ostala je samo jedna trijumfalna kapija i Rimski bunar, a Turci su odmah otpočeli sa izgradnjom svojih utvrđenja.
O tužnoj sudbini de Moreza stručni vojni listovi u Austriji od 1881. godine ponovo su počeli da raspravljaju, ali njegova posmrtna rehabilitacija ni tada nije izdejstvovana.
[1] Dušan Ivančević: „Beogradska tvrđava i njene svetinje”, Pravoslavlje – posebno izdanje,
Beograd, 1970, str. 53.
[2] Marko Popović: „Projekti Nikole Doksata de Moreza za rekonstrukciju beogradskih
utvrđenja 1723-1725”, Poseban otisak Godišnjaka grada Beograda, knj. XXX, Beograd,
1983. godine.
[3] Milan Jovanović-Stojmirović, „Prvi urbanista starog Beograda “ Siluete starog Beograda,
Duga, Beograd, 1971, str. 19.
[4] Isto, str. 20.
[5] Leben des kaiserlichen Generals und beruhmten Ingenierus Herrer Baron Doxat von
Morez, Welcher Anno 1738…, s.l.s.a., 1757, str. 36.
[6] Miroslav Vanino, d.i.: „Isusovci u Beogradu u u XVII i XVIII stoleću”, Posebni otisak iz
Vrela i prinosa br 4, Sarajevo, 1934, str. 31.
Druga austrijska vladavina u Srbiji trajala je od 1717. do 1739. godine. Za to vreme, oni su u Beogradu porušili stara i slaba turska utvrđenja, a na njihovim mestima izgradili nove utvrde na najmoderniji način tadašnjeg vremena. Planove i nadzor nad gradnjom imao je švajcarski inženjer Nikola Doksat de Morez [1] (Nicolas Doxat de Morez), koji je kao pukovnik inžinjerije došao na čelo Uprave za gradnju Beogradske tvrđave 1723. godine, u vreme vlade princa Karla Aleksandra Virtemberškog nad Srbijom.
Nikola Doksat de Morez rođen je u protestantskoj (reformatskoj) porodici 1682. godine u frankofonskom kantonu Vo u Švajcarskoj. Njegovo prezime de Morez pokazuje da su njegovi preci sigurno bili Francuzi, koji su u Švajcarsku možda izbegli kao hugenoti. U ovaj švajcarski kanton naseljavali su se prognani hugenoti iz Provanse, Dofina i Lanvedora u Francuskoj. Od 1700. godine nalazio se u holandskoj vojnoj službi, zatim je služio u Bavarskoj a potom je prešao u austrijsku vojsku.
Kada je princ Eugen Savojski napao Temišvar, neposredno pred osvajanje Beograda 1717. godine, pukovnik Doksat de Morez bio je zadužen za inžinjerske radove, a po osvajanju grada, radio je na izgradnji nove temišvarske tvrđave.[2] Odatle ga je Eugen Savojski prebacio u Beograd gde je projektovao novu Beogradsku tvrđavu. Ovaj projekt je tako odobren od strane carskog Ratnog saveta kao značajna odbrana protiv nadiranja Turaka u Evropu. Po izbijanju rata u Italiji, Morez služi i tamo, gde je i unapređen.
Gradnja ja trajala gotovo 15 godina i zvanično je završena tek 1736. godine. Zahvaljujući Doksatu, nova Beogradska tvrđava tipa ‘maršal Voban’ dobila je čistotu i logičnost arhitektonskih linija, i predstavljala je veoma modernu artiljerijsku tvrđavu.
Radovi na tvrđavi davali su Beogradu veliku živost i grad je, kao naseobina, brzo rastao. Zbog zanatlijskih potreba samo u Beograd doselilo se oko 400 nemačkih porodica. Zbog radova načinjeni su magacini, ciglane, pivara, pontonski mostovi na Savi i Dunavu, i drugi objekti. Zahvaljujući radovima šire varoško područje moralo je da se dodatno uredi. Od tog plana danas je ostao deo Knez Mihajlove i Vasine ulice, donekle se uticaj primećuje i u Dušanovoj, a verovatno i u ulicama koje se s njima ukrštaju. Gradnja takozvane bastione terase protezala se Kosančićevim, Obilićevim i Toličinim vencem, preko Trga Republike pa sve do Dunavske obale na Dorćolu.
Po završku tvrđave, de Morez je dobio čin generala i poslat je za komandanta nedavno oslobođenog Niša koji je trebalo organizovati u odbrani protiv nadirućih Turaka. De Morez je imao na raspolaganju oko osam hiljada ljudi i naređenje da brani Niš po svaku cenu uz obećanje da će pomoć ubrzo stići.
„Turci su navalili na Niš s jakom vojskom koju je predvodio sam veliki vezir, za kojim je išlo preko 60.000 vojnika... Doksat je pozvan da preda Niš, na što je on uspeo da izdejstvuje da iziđe iz njega s čitavim svojim garnizonom i pod punim oružjem, što je bio dokaz njegove kako vojničke tako i diplomatske sposobnosti...”[3]
U novembru 1737. godine, po dolasku u Beograd, komandant Srbije, grof Sekendorf, je optužio de Moreza za izdaju. De Morez je bio bačen u tamnicu, izveden pred vojni sud i osuđen na smrt zbog predaje Niša Turcima bez borbe. Presuda je bila iznenađenje za mnoge koji su naknadno pokušavali da izdejstvuju pomilovanje kod austrijskog cara Karla VI, no sve je bilo uzalud. Nikola Doksat de Morez je smaknut odsecanjem glave 20. marta 1738. godine u neposrednoj blizini beogradske tvrđave koju je sam sagradio. Izvršenju presude prisustvovalo je 500 vojnika, a prethodno je de Morez odbio ponudu jezuita da pređe u katoličanstvo izjavivši da želi da umre u svojoj veri.[4] Čekajući izvršenje presude, ležao je u Beogradskoj tvrđavi gde je stalno primao posete. O tome jedna knjižica iz 1757. godine ovako svedoči: „Beogradski biskup i drugi sveštenici su ga marljivo posećivali. Možda su hteli da ga obrate, jer bilo je protestanata koji su i pored najvećih prestupa na taj način sebi spasli život. Međutim, gospodin general je bio previše dostojanstven da bi menjanjem veroispovesti sebi sačuvao glavu, čak i da je stvarno bio kriv za neki prestup.“[5]
O istom događaju svedoče i izveštaji Isusovaca: „...U Beogradu se iste godine odigrao zadnji čin tragedije poznatog Švicara Doksata, koga je ratni sud osudio na smrt, jer je po mišljenju suda prije vremena Turcima predao Niš (Nišku posadu sačinjavalo je 7 bataljuna, dok je Turaka pod pašom Ahmedom Kopriliem bilo 120.000). Doksat je bio protestant (Kalvinist?), pa se je jedan Isusovac mnogo trudio, da bi ga priveo katoličkoj vjeri, no samo je to postigao, da je Doksat izjavio, da prigrljuje onu vjeru koja je nužna ili korisna za spasenje... Isusovac ga je tješio do zadnjega časa i s njim se Bogu molio. Nesretnom zapovjedniku krvnik je istom četvrtim udarcem odrubio glavu.”[6]
Kada su se Austrijanci povukli iz Beograda 1739. godine, Turci su mirovnim planom zahtevali da se izgrađena tvrđava (posle 1717.) uništi, što je i učinjeno te i naredne godine. Posle miniranja koje je trajalo šest meseci, od velelepne moderne tvrđave ostala je samo jedna trijumfalna kapija i Rimski bunar, a Turci su odmah otpočeli sa izgradnjom svojih utvrđenja.
O tužnoj sudbini de Moreza stručni vojni listovi u Austriji od 1881. godine ponovo su počeli da raspravljaju, ali njegova posmrtna rehabilitacija ni tada nije izdejstvovana.
[1] Dušan Ivančević: „Beogradska tvrđava i njene svetinje”, Pravoslavlje – posebno izdanje,
Beograd, 1970, str. 53.
[2] Marko Popović: „Projekti Nikole Doksata de Moreza za rekonstrukciju beogradskih
utvrđenja 1723-1725”, Poseban otisak Godišnjaka grada Beograda, knj. XXX, Beograd,
1983. godine.
[3] Milan Jovanović-Stojmirović, „Prvi urbanista starog Beograda “ Siluete starog Beograda,
Duga, Beograd, 1971, str. 19.
[4] Isto, str. 20.
[5] Leben des kaiserlichen Generals und beruhmten Ingenierus Herrer Baron Doxat von
Morez, Welcher Anno 1738…, s.l.s.a., 1757, str. 36.
[6] Miroslav Vanino, d.i.: „Isusovci u Beogradu u u XVII i XVIII stoleću”, Posebni otisak iz
Vrela i prinosa br 4, Sarajevo, 1934, str. 31.
- Poruka
- 1.119
tu stanovao preko puta
Hvala Padre,odlicno saznanje...
