PRIČA O DJURI I LENKI - KRAJ



(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)​


Reč je reč, a obećanje se sastoji od reči koje daje čovek i u reali i u vitruali.
Sad, da ispunim svoje obećanje, dato prilikom poslednjeg susreta u reali sa jednom divnom dušom.
Na dar Tebi i čitanje svima koji to požele……ajmo medj’ duše :ajmo:




Tam negde, početkom decembra, kad seljak posla mlogo i nema, kad suvomrazica ufati u klešta ledenog vazduka sela i ljude pa se useli u duše i poljske i ljudske neka čekauća seta, i još kad oblaci sidju nisko pa izgledau kao nadžudžoreni na krovove od ćeremidu i ne davaju dimu iz odžaka da si otidne visoko no ga spuštaju na zem ,pa sivilo za gušu i dušu vaća…e, tad, se duša svikla na širinu leta i prostranstvo toplote nekako skupi u sebe….teskoba gu …ko ptica u krletku …i dućani zakatančeni, sokaci pusti, psi ne laju….magla ko paučina umotala ljude, kuće, glasove…mrak padnaja pa se ne vidi ništo…samo pri prozori, od svetlo što iz kuća bije, vidi se paučina od vazduk kako leluja.

E, u takav jedan dan, u rano veče zapravo, kafana počne da se puni s ljudi. Pristizaju, pa kako vrata otvore tako prhne ladan vazduk kako bela gugutka s krila kad poleće.
Djura je sedeo tu od podneva za svojim astalom. Sve je isto…nalakćen, već dobro nacvrckan gledao je negde u dalj, u musav, zamagljen prozor. Nekako je čudan ipak, neje ko inače, a koe mu fail, il koe ima viška ne znae se al se oseća. Po kariranom stolnjaku prevrće dva zrna boba…jedno je oljupeno a drugo neje. Vrti medj prste, miluje nežno ono oljupeno belunjavo zrno…i negde je…samo njegova duša znae kude putuje.

Po polje, medjom hodaući dolazi mu Lenče
medj žuto klasje lete crni pramenovi…
upekla zvezda i prži znojne mišice
oseća Djura i vetar što kapke znoja suši i zateza kožu
i vidi…..vidi garavu grivu ukrašenu s jedan narandžast cvet nevena
što ga je ubrala iz Stanojkinu bašču
a za toj cvet, neven, govorila je njegova Lenka,
da je lekovit i otporan… a ona boja, jarka kao sam život
zapatila ga u njiovu avliju, pa malo malo oko ti naidje na narandžast busen,
u njega se uplete i odsedi malko
eeeeeh …..znae on što ga je ona zapatila…od želju, od nadu u život…
al život im ne dodje….a njegov….odnese Morava kako opalu granku od brezu.

Žamore ljudi u kafunu, niki ne obraća pažnju na Djuru
Jovča konobarče mu pridje da isprazni prepunu pikslu
I vide dva zrna boba….
Da l da pituje, el da ne pituje…misli se
“Djuro, koe će ti toj dva boba?”
Pogleda ga šuster s onia vodnjikave oči
“ovo oljupeno, belo, čisto…to je duša od moe Lenče,
slobodna bez telo…ljuspa gu ne svrćuje na ovaj svet,
A ovo neljupeno….toj sam ja…..još malo…
Al tvoja mlados ne svaća od koe ja zborim,
Donesi još rakiju da si umočam dušu,
Da gu udavim ko u Moravu…dokle čekam”
Oči padnuše na bob i osmeh sretan prekri flekav stolnjak.

Jovča posluša, šta će dete,
Al reče na uvo gazda Radetu uzimajući novi veliki čokanj rakije
“Čudno, šuster Djura je sretan gazda….”
A ovaj uzede si onaj čokanj da sam odnese i vidi
I vide si dva zrna boba obučena u sreću ….
Djura se smeši, pijano al se smeši…čudnovato...


Nastavi se sve po starom, dim na kocke da sečeš,
Reči žubore i po neka samo istrči pred ostale kako neobuzdano ždrebe
U jedan tren Djura podiže glavu,
Ustade si…stolica zaškripa…reči ućutaše i dim od cigara presta da odi
Djura gleda i stoji dok u ruci stišće onaj bob
pogled upro u zamagljeni kafanski prozor,
tišina kafanska gleda koe će se desi…
i videše svi…

Lice neko gleda od spolja kroz zamandaljen prozor,
Ne razbira se koe je….al žensko jest
Onda se lik uspravi, zatalasa se vazduk
Prodje si ženskinja kroz musavo staklo …
Lepa….lepa….ne odi a ide….ko leptirka
onako....znaeš.....talasa se ko kad kroz vodu gledaš
i gde god da ti oko zastane na njuma
vidi talašče....pregiba se....
za njim još jedan...
krene od nogu..pa u bokove...
zatalasa grudi ...pa u kosu dodje
garav pramen raširi krila...ma ko ptica poleti
narandžast neven u kosu upleten
ko život što je vazda u svačiji konop upreden
gledaš.....sve talašče talašče stiza
i…evo, u oko im dodje njiova reka....
jest vala ljudi, to je Djurina Lenka.

Pruži ruku ka svom Djuri
A ovaj, sav ozaren i opet lep..lep…
Stasit, pa jak….kao ora bre
Pleća mu kako ova naša moravska polja
Široka…moćna….cel svet da zagrle
Ispruži dlan ka njojzi da gu pokaže ona dva zrna boba
Garavi pramenovi raširiše krila
nasmeši mu se s crnom grivom vila
I nesta u trenu
Kafana u muku osta, kao što je i bila.


Reči zažuboriše tiho, nevericom …dim poče opet da se komeša,
Na Djuru šustera i zaboraviše
A on….seo opet za astal…neje nalakćen, no naslonio ledja na naslon stolice
Ko gospodin čoek….domaćin…
Samo mu glava legnala na grudi…..
Oči ne videv, dah ne izilazi
Mir svoj duša mu napaćena napokon pronalazi
Izgleda kao da osmeh mu drema
Dlan otvoren na stolu leži
Medj žuljevima bele se dva zrna boba ….oljupena
Čistota njiova za vek zagrljena.

Ovo je priča o Djuri šusteru i njegovoj Lenki
O jednoj ljubavi što vek celi Djuru prati
Prvo je molio Boga da mu je vrati
A onda…..onda nastavi tiho da pati
Rakijom pokušavajući muke da skrati
Dane je rešio flašom da mlati
Ne voli zoru ni da vidi
Od dana svakog on se stidi
U svakoj kapki nju samo vidi
Žuri u dan Djurina senka
U dan kad će da ga zagrli njegova Lenka.

I dodje dan …dan za duša zagrljaj.



:heart::cao:
​


 
Kliknite za proširenje...
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top