(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PRIČA O DJURI I LENKI - 2.
prvi deo
http://forum.krstarica.com/entry.php/27851-PRIČA-O-DJURI-I-LENKI/page2#comments
Kafana puna s dim, ko pitije da ga sečeš mož. Žamore umorni ljudi. Pričaju o svačemu, letini, kuj je šta pazario i pošto, o vrelinji, kako navadjuvati kad sve gori. Nadvikuju se I zovu konobara Jovčeta. Mlado momče, tek stasalo i počelo da se brije. Kašlje jadan od onaj dim, štipa ga za oči i grlo al služi. Kako malo zastanu porudžine a on brzo napolje izlega da si uvati vazduk.
U ćošku, za svojim astalomkao i svako veče, sedi Djura nalakćen. Sraso s onaj drveni astal siroma. Pogled mu vazda prikovan za karirani stolnjak. Samo ga podigne kad treba iz flašu da sipe rakiju u čašku….poveću mu dadoše da ne rasipa….greota. Omanjuje gu dobro bogme. I pikslu mu pogolemu dadoše, da potrefi, jer progori sve stolnjake.
Navikli su oni da Djura tako ćuti…al nekad i progovori. A onda, onaj dim stane, ne pokreće se više…sluša…dušu kako zbori…uz uzdahe teške kako moravska zemlja…pune kako puna kola kukuruza…duge kao zimski dani….duboke kako moravski virovi…
Eeeeeeehhhh
Moreee,ufatili me neki dertovi
A dertovi dušu nemaju
Pa po moju došli…
Da se najedu….ne najeli se dabogda
Da se sas suze napoju…pocrcali od žedj
Al neka, pomagaju mi….mlogo je golema moja duša….ima za svi…hahahah
Uuuuuuf
Nema gu moje Lenče….nema gu…
A još….eve sg….osećam…
(podiže šaku, gleda je i prstima počinje da gladi jedan o drugi…kao da miluje….toliko nežno…toliko stvarno…a duša iskočila na lice pa kazuje….svi ćute, slušaju i gledaju, sas dušu Djurinu šetaju)
Kroz prsti kako mi prolazi kosa njojzina
Garava i svilena….klizi….bega…i pobeže u Moravu…bem ti život…
Svud je oko men moje Lenče…svud…duša gu se po kuću vije
A znaeš kako znaem da je tuna?
Eeeee, kad se strmeknem pijan na krevet,
Vako, sa sve obuklo…..
A jutrom ustanem svučen, pokriven….
I kako mi s’n odlazi tako čujem njojzine korake…
Udaraju blokeji što sam gu stavio na cipelke…
Ide moje Lenče stazom ka kapijici
Da gu otvori da ulegne dan...još jedan bez njuma....
A možda...možda bude i srećan za men.
Tako svaki noć duša njojzina mi dodje,
Dok gu ja ne dodjem…..a žurim…trčim mori al nekako sporo
Dodje da me zagrli i u postelju stavi
Pa legne pored men....topla....meka i ćuti….dremka
Nekad, kad u s’n mi dodju džampiri
Pa stenjem, kukam, zapomagam
Čujem gu kako mi tiho zapeva onu moju
(gleda u flašu….prstima je mazi….nežno…kao Lenku sa toliko čežnje i duše….svi znaju da je sad otišao kod nje…počinje da pevuši ….to Djura peva Lenki svojoj )
Nema gu moje Lenče…nema gu…
A dertovi došli….izelice…
Al’ neka….ima Djura dušu za svi….jed'te avetinje, rodjeni moji, pomagajte mi….
"Jel Djuro, jel beše na današnji dan umrelo Lenče?"
pita Boža zvani Dreš merkajući ostatak rakije u flaši na Djurinom astalu…..
bogami, ufatilo ga žestoko, opet će ga nosimo doma.
Ma jok….neje umrelo bre….danas gu je rodjeni dan…
PS Laka vam noć blogeri i smiren san nek isprati i ovaj dan
