Priča o Bernardincima, spasiocima bez premca

[Nina]

Bernardinac je rasa psa iz Italijanskih i Švajcarskih Alpa, prvobitno odgajan za spasavanje. Prvi put se pominje u 17. veku, pod imenima pas svetog Bernarda i Alpski mastif. Pas Beri postao je najpoznatiji bernardinac jer je spasao više od 40 ljudskih života, ali i zbog svoje ogromne veličine. Veliku popularnost ova rasa postigla je sa filmovima „Betoven”.

Današnji bernardinac je krupniji i zdepastiji od svojih predaka koji su se proslavili u spasavanju ljudi. Njegova visina u grebenu je 70–85 centimetara, a težina 70–80 kilograma. Dlaka je duga ili kratka, bela s riđom, riđa ili žuta, ili mrka s belom.

Ime im je vezano za jedan od planinskih prevoja u švajcarskim Alpima, a slavna istorija sa augustovskim samostanom na Velikom Sen Bernaru, kako se taj prevoj zove. Samostan je veoma star, više od hiljadu godina. Njegova desetovekovna hronika mogla bi da govori o mnogobrojnim požarima, napadima razbojnika, lavinama kojima Veliki Sen Bernar duguje svoju strašnu slavu, spasavanju i pogibijama putnika i, naravno, o psima. Ali, monasi nisu bili prvi koji su se tu naselili. Staza na prevoju bila je jedna od najvažnijih veza Italije s ostalom zapadnom Evropom. Još su Rimljani tu imali svoju službu i zgrade koje su srušili hrišćani.

Godine 962. nikao je samostan na prevoju Veliki Sen Bernar. Bio je sklonište za putnike, a obaveza monaha bila je gostoprimstvo i spasavanje putnika. Teška služba monaha koju su kasnije olakšali psi donela je svetsku slavu i jednima i drugima. U samostanu se vodi brižljiva evidencija o spasenima na osnovu koje je njihov ukupan broj oko 2.500 ljudi. Najpoznatiji pas bio je Beri, koji je živeo od 1800. do 1012. godine, i spasao je više od 40 ljudi

 

[Nina]

 

[Nina]

Oko 1650. godine na prevoju su se pojavili psi. Jedna slika iz 1660. prikazuje i psa koji je veoma sličan današnjem bernardincu. Najverovatnije je daleki predak bernardinca tibetanski vuk (Canis niger). Odomaćen na Tibetu kao tibetanski pas, on je jedna od najstarijih rasa pasa. Ova rasa se odatle širila i dospela u Evropu zahvaljujući Aleksandru Makedonskom, kako govore predanja. Ti psi su dali osnovu znamenitoj rasi molos koja je postala jedna od najzastupljenijih rasa Rimskog carstva i bila osnova za mnoge krupne evropske rase, pa i za „svete pse” kako su između ostalog bernardince ranije zvali.

Pse su na prevoju verovatno prvo držali kao čuvare, a tek kasnije uvidevši njihovu korist počeli su da ih dresiraju. Kada su pretile lavine, monasi su išli sa opremom za spasavanje i pratili pse koji su bili odlično dresirani i imali izvanredna čula tako da su nalazili ljude pod snegom na tri metra dubine, a znali su da se vrate u samostan i za vreme jake mećave. Imali su ovi psi još jednu korisnu osobinu: prilikom približavanja nepogode oni bi se uznemirili, pa je po tome mogla 40 do 60 minuta ranije da se predskaže mećava.

 

[Nina]

 

[Nina]

Vremenom su bernardinci ušli u modu. Počeli su da ih uzgajaju u mnogim zemljama, a najviše u Engleskoj.
Tu je bernardinac ukrštan s mastifom, što je kao posledicu dalo zdepastijeg i težeg psa.
Današnji bernardinac je lep kućni pas i ljubimac je dece.