Драга моја децо, вечерас ћу вам испричати мало другачију бајку од оних на које сте навикли, неће бити принцеза и принчева.
Али, ви сте тражили да вам причам стварне приче и да вам кажем нешто важно.
Једнога дана, научићете да је у причама све важно. Али, до тада...
Дакле, једном давно живела је једна девојка која је волела да босонога трчи по роси баш у тренутку док сунце излази. Знате, неки би је назвали неваљалом али она то није била. Добро, можда је била мало несташна и понекад безобразна али ко је од нас увек добар? Знате ли ви неког таквог? Ја не знам.
И, свашта је радила док је одрастала.
И лепе и ружне ствари. Једном је гурнула у воду своју најбољу другарицу, а била је зима. Била је љубоморна јер је она добила петицу у школи, а наша девојка, рекох ли вам да се зове Марија, је тај дан добила само тројку. И тако ју је гурнула у воду и касније причала како је ова неспретна и трапава.
Али, знала је и да буде добра.
Једном је тако дала своје најбоље ципеле другој сиромашној девојчици из одељења.
И свашта је радила, лепо и ружно. Али више лепог. Била је као сви ми, зар не.
И тако, Марија је одрасла и израсла у најлепшу девојку у крају. Црнокоса и плавоока привлачила је све и свачије погледе. Знате, то је оно као кад неко уђе у собу, а ви само њега видите и нико ва други не занима? Да, Николице то је као кад Ана уђе у собу, а ти само у њу гледаш. Немојте се смејати нашем Николи, и ви други имате своје љубави, само што то Никола отворено каже. А ви се, као, стидите...
Знате, Марија је волела једног предивног момка. Доброг као сунце што нас греје. Увек кадрог да је насмеје, чак и кад јој се плакало.
Међутим, он је био сиромашан и њен отац није дозволио да се уда за њега. У та давна времена очеви су о свему одлучивали ма колико година ви имали.
Али, Марија је била одлучна и није хтела никог другог. И спремна на све. И тако је она завела свога Милана. Јесам ли вам рекао да се њен момак звао Милан? Нисам? Опростите. Дакле, звао се Милан и волео ју је одувек и заувек. Да је рекла, ставио би је на своја леђа и кроз цео живот би је носио на њима. Само је никад не би довео у ситуацију да неко помисли за њу да је лоша. Па није хтео одмах да пристане да јој направи бебу иако је знао да ће њен тата само у тим условима пристати да се Марија уда за њега. Но, на крају је попустио и пристао на све што Марија каже. Увек је тако било јер ју је увек много волео.
Касније јој је увек причао како никад неће заборавити тај тренутак кад ју је спустио на јастук у којем је било перје и кад ју је загрлио својим снажним рукама.
И тако дуго времена док Марија није добила бебу која је требало да расте у њеном стомаку још дуго времена.
Онда је отишла пред оца и све му рекла.
А он се јако наљутио и свашта јој је рекао. Чак је хтео и да је туче али мама није дала. И кривио је како му је упропастила сан да је богато уда за једног богаташа из другог града. Он је мислио да је то најбоље за њу.
Али на крају је попустио и прихватио Милана за зета.
Марија је добила једино што је хтела.
А њен тата је заволео Милана кад је схватио колико је добар и вредан човек и колико воли Марију.
И сви су живели срећно.
И дуго.
А ви ако некад сретнете Марију и Милана поздравите их од мене. Лако ћете их препознати. Увек се држе за руке и често седе на оној левој клупи у парку. Да, оној одмах поред улаза. Заврше шетњу па мало одморе пре него што изађу и крену кући.
Осмехните им се и питајте да вам баш они испричају њихову бајку.
Јер, знате, и наш живот личи на бајку кад га живимо с оним кога волимо.
Идем ја сад, а ви се лепо проведите до следећег пута...
А ти, Ана.. Ти већ једном пољуби свог Николицу...
Али, ви сте тражили да вам причам стварне приче и да вам кажем нешто важно.
Једнога дана, научићете да је у причама све важно. Али, до тада...
Дакле, једном давно живела је једна девојка која је волела да босонога трчи по роси баш у тренутку док сунце излази. Знате, неки би је назвали неваљалом али она то није била. Добро, можда је била мало несташна и понекад безобразна али ко је од нас увек добар? Знате ли ви неког таквог? Ја не знам.
И, свашта је радила док је одрастала.
И лепе и ружне ствари. Једном је гурнула у воду своју најбољу другарицу, а била је зима. Била је љубоморна јер је она добила петицу у школи, а наша девојка, рекох ли вам да се зове Марија, је тај дан добила само тројку. И тако ју је гурнула у воду и касније причала како је ова неспретна и трапава.
Али, знала је и да буде добра.
Једном је тако дала своје најбоље ципеле другој сиромашној девојчици из одељења.
И свашта је радила, лепо и ружно. Али више лепог. Била је као сви ми, зар не.
И тако, Марија је одрасла и израсла у најлепшу девојку у крају. Црнокоса и плавоока привлачила је све и свачије погледе. Знате, то је оно као кад неко уђе у собу, а ви само њега видите и нико ва други не занима? Да, Николице то је као кад Ана уђе у собу, а ти само у њу гледаш. Немојте се смејати нашем Николи, и ви други имате своје љубави, само што то Никола отворено каже. А ви се, као, стидите...
Знате, Марија је волела једног предивног момка. Доброг као сунце што нас греје. Увек кадрог да је насмеје, чак и кад јој се плакало.
Међутим, он је био сиромашан и њен отац није дозволио да се уда за њега. У та давна времена очеви су о свему одлучивали ма колико година ви имали.
Али, Марија је била одлучна и није хтела никог другог. И спремна на све. И тако је она завела свога Милана. Јесам ли вам рекао да се њен момак звао Милан? Нисам? Опростите. Дакле, звао се Милан и волео ју је одувек и заувек. Да је рекла, ставио би је на своја леђа и кроз цео живот би је носио на њима. Само је никад не би довео у ситуацију да неко помисли за њу да је лоша. Па није хтео одмах да пристане да јој направи бебу иако је знао да ће њен тата само у тим условима пристати да се Марија уда за њега. Но, на крају је попустио и пристао на све што Марија каже. Увек је тако било јер ју је увек много волео.
Касније јој је увек причао како никад неће заборавити тај тренутак кад ју је спустио на јастук у којем је било перје и кад ју је загрлио својим снажним рукама.
И тако дуго времена док Марија није добила бебу која је требало да расте у њеном стомаку још дуго времена.
Онда је отишла пред оца и све му рекла.
А он се јако наљутио и свашта јој је рекао. Чак је хтео и да је туче али мама није дала. И кривио је како му је упропастила сан да је богато уда за једног богаташа из другог града. Он је мислио да је то најбоље за њу.
Али на крају је попустио и прихватио Милана за зета.
Марија је добила једино што је хтела.
А њен тата је заволео Милана кад је схватио колико је добар и вредан човек и колико воли Марију.
И сви су живели срећно.
И дуго.
А ви ако некад сретнете Марију и Милана поздравите их од мене. Лако ћете их препознати. Увек се држе за руке и често седе на оној левој клупи у парку. Да, оној одмах поред улаза. Заврше шетњу па мало одморе пре него што изађу и крену кући.
Осмехните им се и питајте да вам баш они испричају њихову бајку.
Јер, знате, и наш живот личи на бајку кад га живимо с оним кога волимо.
Идем ја сад, а ви се лепо проведите до следећег пута...
А ти, Ана.. Ти већ једном пољуби свог Николицу...
