Priča na dar

[sanja*]

Hajde da poklanjamo svekolikom internetskom naškigovorećem auditorijumu manje poznate priče poznatih autora.

Krećem ja, s Mihaelom Endeom, i jednom od priča iz njegovog "Ogledala u ogledalu".

........................


Lagano, kao što se planeta okreće, okreće se veliki okrugli sto sa debelom pločom. Na njemu je izgrađen krajolik sa brdima i dolinama, gradovima i selima, rekama i morima. U središtu svega, malen i lomljiv kao figurica od porcelana, sediš ti, i takođe se okrećeš.

Svestan si stalnog pokreta, no tvoja čula ga ne opažaju. Sto se nalazi usred kupolaste hale, koja se i sama okreće sa svojim kamenim podom, svodom, zidovima, lagano, poput planete.

Daleko u sumraku duž zidova vidiš sanduke i kovčege, stari, veliki sobni sat koji pokazuje Sunce i Mesec, između njih zidove na kojima su naslikane zvezde, tu i tamo kometu i visoko iznad tebe, u kupoli, Mlečni put.

Nema prozora, nema vrata. Nema prozora, nema vrata. Ovde možeš biti siguran, sve ti je prisno, možeš se osloniti na sve. Ovo je tvoj svet. On se okreće, i ti se, usred srede, neprestano okrećeš zajedno s njim.

Ali jednom se dogodilo da je sve pogodio zemljotres. Kameni zidovi su naprsli, pukotina se sve više širila. naslikane zvezde su se rastavile, i ti si kroz njih pogledao u nešto što je bilo toliko strano tvojim očima da si odbijao da vidiš, daljinu u kojoj se tvoj pogled gubio, tamu koja sija, nepomičan olujni vetar, munju koja neprestano seva.
Jedino na čemu se tvoj pogled mogao zaustaviti bila je ljudska prilika, iskošena zbog nečujnog orkana, od glave do pete umotana u ogrtač koji se,. činilo se, vijorio na vetru, ali se, ipak, kao na slici, nije kretao.
Zamotana prilika tamo mirno stoji, ali i ne stoji jer se pod njenim stopalima nalazi provalija. Vetar je pritisnuo ogrtač uz lice, ti nagađaš njegov oblik.
Sada vidiš da se ispod prekrivke usta pokreću i čuješ duboki, blagi glas kako kaže:
- Izađi, mali brate po krvi!
- Ne! - vičeš užasnuto, - Odlazi! ko si ti? Ne poznajem te.
- Ne možeš me prepoznati - odgovara ti umotani - sve dok ne izađeš. Stoga, dođi
- Neću! Zašto bi trebalo to da uradim?
- Vreme je - kaže on.
- Ne, - odgovaraš - ovo ovde je moj svet. Ovde sam oduvek, ovde ću i ostati. Odlazi!
- Ostavi sve - kaže, - učini to svojevoljno jer to moraš učiniti. Inače će biti kasno.
- Plašim se - dovikuješ mu.
- Ostavi i strah.
- Ne mogu! - uzvraćaš.
- Ostavi onda i sebe!-, kaže.

Sada si siguran da je to što ti govori rđav glas, i rešen si da ga oteraš:
- Zašto se skrivaš i ne pokazuješ mi lice? Ja to znam: zato što hoćeš da me uništiš. Želiš da me namamiš napolje kako bih pao u prazno.
- Nauči da padaš!

Bez daha vidiš kako se umotana prilika gubi iz vidnog polja. Ali ne zato što se pomerila. Kupola se polako okreće dalje i s njom veliki okrugli sto, na čijoj sredini sediš ti, malen i lomljiv. I pomera naprslinu u zidu dalje od prilike tamo napolju.
Ali, nešto se drugo dogodilo. pukotina se ne zatvara. I iza njenih naslikanih zvezda, osim tvog utvrđenog, uvek pouzdanog sveta, ostaje jedan drugi, svevremeni, koji ti sve dovodi u pitanje. Od toga se ne možeš odbraniti.
Ali, ti nisi spreman ni da ga prihvatiš. Dugo vremena tako osećaš da ti se otvorila rana koja se niakd više neće zalečiti.
Ništa neće biti isto kao pre.

I potom se ponovo dogodilo da ti se prilika iskošena u nepomičnoj oluji nađe u vidnom polju.

- Dođi, - rekao je blagi glas. - Nauči da padaš.
Ti odgovaraš:
- Dovoljno je loše kad se nekom desi da pada u prazno. Ali da to neko želi, ili da želi da nauči da pada, to je već nepromišljeno. Ti me iskušavaš, neću poći sa tobom. Zato odlazi!
- Pašćeš! - kaže umotani. - I ako to nisi naučio, to nećeš umeti. zato ostavi sve. Jer uskoro te ništa neće držati.
- Ti si upao u moj svet - vičeš na njega - nisam te zvao. Nasilno si razbio ono što je bila moja zaštita. Sada možeš da uništiš sve što mi je drago, ali me nećeš prisiliti da te poslušam.
- Ne prisiljavam te - kaže ovaj - Ja te molim, mali brate. Vreme je.

Prilika ćuti, i dok se ponovo ne izgubi iz tvog pogleda, podiže ruku ka tebi i čini ti se da si pod svetlom munje koja neprestano seva u njegovom dlanu video krvavu glavu eksera. No tvoj pogled je već na putu da skrene, i ti si nastavio da se okrećeš ka tvom stolu ispod kupole.
kažeš sebi da je sve to opsena. pre ili kasnije će se pukotina u zidu ponovo zatvoriti, kao da je nikada nije ni bilo, jer je ne može ni biti, zidovi su prastari i nerazrušivi. Šta je oduvek bilo, uvek će i biti. Sve ostalo je varka, ko zna kako je nastala. Ne bi trebalo nasedati na nju.
I potom onaj strašni zahtev. Zar on zapravo ne sadrži pretnju? I da si posegao za rukom, ko ti kaže da bi te ona uhvatila. Da li se ona uopšte pruža da te uhvati? Ili možda samo da te istrgne iz tvog sigurnog malog sveta i da te baci u provaliju. Ne, biće bolje da te onaj napolju više niakda ne nađe. Postani još manji! Sakrij se od njega. Ako više ne bude mogao da te pronađe, možda će odustati, i sve će opet biti kao pre.
Hala sa kupolom se polako okreće i sa njom veliki okrugli sto sa gradovima, selima i jezerima i u sredini ti sam. I treći put ti u vidno polje ulazi umotana prilika u nepokretnoj oluji osvetljena munjom koja neprestano seva:
-Mali brate po krvi, - veli glas, i ovaj put zvuči umorno, kao da ga nešto boli, - saslušaj me i imaj poverenja! Više ne možeš da ostaneš tu gde jesi. Izađi!
- Hoćeš li me onda uhvatiti i zadržati ako padnem? - pitaš.
- Ako naučiš da padaš, nećeš pasti. zvezde su u međusobnoj ravnoteži na svojim putanjama i ne kreću se jer su u srodstvu. Tako mora da bude i sa nama. Nešto od mene je u tebi. mi ćemo se držati međusobno i ništa nas drugo neće držati. Mi smo zvezde koje kruže, zato ostavi sve! Oslobodi se!
- Kako mogu da znam da je istina to što pričaš? -pitaš sumnjičavo.
- Iz sebe samog - odgovara. - Jer ja sam u tebi i ti si u meni. Čak se i istine međusobno drže i ništa ih drugo ne podupire.
- Ne, - vičeš - ovo se ne može izdržati. zar nema spasa od tebe? Šta sam ti skrivio? Zašto me ne ostaviš da ostanem tu gde sam? Ne želim tvoju slobodu.
- Bićeš slobodan - kaže on - ili te neće biti.

Potom čuješ nešto kao jecaj. Zidovi se od toga tresu i pokreću i pukotina se pomalo zatvara, upravo onako kako si želeo. Možeš biti zadovoljan, ali to ne traje dugo.
Nešto se dešava oko tebe i to primećuješ sve više. Ranije naklonjeni svet ti više nije naklonjen. Okrenuo se protiv tebe. Iz kupolaste hale izleću senke, siva gladna obličja od magle, mala i velika lica koja su za trenutak tu, i onda opet nisu tu, uzbuđena uskomešana vreva udova i tela koja se raspršavaju i uvek se ponovo oblikuju. Šta ona rade? Ko su ona? Odakle dolaze?
izlaze iz sanduka i kovčega, iz sata, iz zidova samih, sa svih mesta na kojima si se osećao sigurnim i zaštićenim. Sve to više nema osnova, poništilo je samo sebe.
I dok se hala sa kupolom okreće oko tebe kao male, lomljive sredine, moraš da pustiš da se dogodo ono što se mora dogoditi. Sam si to prizvao.
Ali sada te se plaše, svog tvorca, tako se čini. Skupljaju se u najudaljenijim uglovima i duž zidova. Tiskaju se uz kamene zidove, u isto vreme ih ližu celim svojim magličastim telima, nagore i nadole, i brišu naslikane zvezde. Gde prođu, obličja postaju nejasna i maglovita, kao i oni sami. Kradu stvarnost od tvog sveta, isisavaju njegovu srž, čine ga priviđenjem. brišu ga kao da nikada nije postojao.
Ipak, izgledaju nezasiti, jer ti se polako približavaju. Samo se sto s debelom pločom i krajolikom na njoj okreće bez prestanka, i ti sa njim u sredini. Shvataš da će izbrisati i tebe jer te nikada nije ni bilo.
Sad osećaš udarce čekića, samo što nisu dovoljno jaki da bi se čuli. Šta to rade' Guraju cev kroz ploču stola s jedne strane na drugu, naporan rad, ali oni su neumorni. I onda, kada cev probije s obe strane, nešto počinje da curi, curi i dalje, i oni to ližu, pohlepno kao psi. I ti osećaš, budući da je to tvoja sopstvena krv što curi, kako ploča pod tobom od otkucaja do otkucaja srca postaje sve nestvarnija. Sada si bespomoćan pred užasom koji te hvata.
- Brate po krvi! - vičeš tanušnim, i tebi jedva čujnim glasom. - Spasi me! Nauči me da padam!
Ali zidovi se ne otvaraju jer ih više nema. I uskoro više nema ničega osim provalije. padaćeš sve više, a da nisi naučio kako, i tražićeš u sebi ono što je srodno tvome bratu po krvi, kao što su srodna sazvežđa koja se uzajamno drže na putanjama, jer ništa te drugo neće zadržati i ni za šta se drugo ne možeš uhvatiti.
Hoćeš li to umeti?
Budući da to nisi naučio, hoćeš li to umeti?

Sada je sve iščezlo.
Vreme je.

Sad!

 

[quentin]

Odlična ideja!
Razmisliću kasnije šta bih mogao da postavim.
Kome se ne kuca ili nema u elektronskom formatu, može da skenira par strana.

 

[Borac za prava zivotinja]

Dino Bucati - KOLUMBAR

Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatrazio je kao poklon od svog oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.
“Kada budem veliki”,rekao je,”zelim da plovim morem kao ti. I upravljacu jos vecim i lepsim brodovima nego sto je tvoj.”
“Bog te blagoslovio sine”, odgovorio je otac. I kako je bas tog dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je decaka sa sobom.
Bio je divan duncan dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikad nije bio na brodu, srecan, muvao se po palubi, diveci se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguca pitanja mornarima koji su mu, osmehujuci se, davali sva objasnjenja.
Kada je stigao na krmu, decak je zastao i poceo radoznalo da posmatra nesto sto se povremeno pojavljivalo na povrsini, na udaljenosti od dvestra-trista metara iza broda.
Mada je brod vec leteo, nosen velicanstvenim vetrom, on je stalno drzao istu udaljenost. I, mada on nije shvatio sta je to, imalo je u sebi neceg neobjasnjivog sto ga je bezmerno privlacilo.
Otac, nevidevsi vise Stefana na palubi, i posto ga je uzalud glasno dozivao, sisao je sa kapetanskog mesta i posao da ga potrazi.
“Stefano, sta si se tu ukipio?” upitao ga je nasavsi ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase.
“Tata, dodji ovamo da vidis.”
Otac je dosao i pogledao u pravcu koji je decak pokazivao, ali ije uspeo nista da vidi.
“Tamo je nesto tamno sto se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, “i ide za nama.”
“Mada mi je vec cetrdeset godina”, rekao je otac, “verujem da imam jos dobre oci. Ali ne vidim bas nista.”
Posto je sin insistirao, posao je da uzme dogled i njime poceo da gleda povrsinu mora. Stefano ga je video kako bledi.
“Sta je to, zasto to lice?”
“Oh, nije trebalo da te slusam”, uzviknuo je kapetan. “sad se plasim za tebe. To sto ti vidis kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plase vise od svih, u svim morima sveta. To je uzasna i tajanstvena ajkula, lukavija od coveka. Iz razloga koje mozda niko nikad nece saznati, on bira svoju zrtvu i kad ju je izabrao prati je godinama i godinama, ceo zivot, sve dok ne uspe da je prozdere. A cudno je ovo: niko ne uspe da ga vidi osim same zrtve i osoba njene krvi.”
“Nije li to bajka?”
“Nije. Ja ga do sad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slusao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuska bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti uzasni zubi. Stefano, nema sumnje, na zalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budes plovio morima nece ti dati mira. Slusaj me, sad cemo se odmah vratiti na kopno i ti ces se iskrcati i nikada se vise neces odvajati od obale, ni zasta na svetu. Moras mi to obecati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moras se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ces moci da se obogatis.”
Rekavsi to, odmah je rekao da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega.
Duboko uznemiren, decak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta.Odtle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izostrivsi pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tackicu koja je na mahove izranjala iz vode: “svog” kolumbara, koji je lagano krstari gpore-dole, tvrdoglavo resen da ga ceka.

*
Od toga dana decaka su na sve nacine odvracali od zelje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrasnjosti, na stotine kolometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije vise mislio na morsko cudoviste. Medjutim, za letnji raspust se vratio kuci i odmah, cim je imao slobodan trenutak, pozurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlisnim. Posle toliko vremena kolumbar je, cak i da je prica koju je otac ispricao istinita, sigurno odustao od opsade.
Ali Stefano je ostao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pucini, cudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podizuci njusku iz vode i gledajuci prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoceli Stefano Roi vec jednom stici.
Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga ceka danju i nocu, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se desavalo da se nocu probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko suma i dolina, ajkula ceka. I, cak da se preseli u najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najblizu povrsinu mora, s onom neumoljivom upornoscu koju imaju orudja sudbine.
Stefano, koji je bio ozbiljan decak zeljan znanja, uspesno je nastavio da uci, i cim je postao covek, nasao je dostojanstveno i dobro placeno namestenje u jednom preduzecu u tom gradu. U medjuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov velicanstveni jedrenjak i sin je postao naslednik prilicnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je vec imao svoj zivot, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna a ipak privlacna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, cinilo se da postaje sve upornija.
Velika su zadovoljstva jednog zivota ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali jos veca je privlacnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset i dve godine kada se, pozdravivsi se sa prijateljima iz grada, i napustivsi namestenje, vratio u rodni grad i saopstio majci svoju cvrstu nameru da se prihvati ocevog zanata. Zena, kojoj Stefano nikada ni rec nije rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To sto je njen sin napustio more i posao u grad uvek joj se, duboko u srcu, cinilo kao izdaja porodicne tradicije.
I Stefano je poceo da plovi, pokazujuci velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrasiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i nocu, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali bas zbog toga, mozda, nije nalazio snage da ga se otrgne. I niko na brodu nije primecivao cudoviste, osim njega.
“Zar ne vidite nista tamo?” upitao bi s vremena na nreme svoje drugove, pokazujuci trag broda.
“Ne, ne vidimo bas nista, zasto?”
“Ne znam, ucinilo mi se..”
“Da nisi mozda video kolumbara”, govorili su oni, smejuci se i kucajuci u drvo.
“Zasto se smejete? Zasto kucate u drvo?”
“Zato sto je kolumbar zverka koja ne oprasta. I ako bi poceo da prati ovaj brod, znacilo bi da je jedan od nas izgubljen.”
Ali Stefano nije popustao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je umnogostrucila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u casovima borbe i opasnosti.
S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je sa jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini naslednik i posle serije srecnih ekspedicija, mogao je kasije kupiti pravi trgovacki brod, priblizavajuci se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duse uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, dosao u iskusenje da proda svoj brod i povuce se na kopno da bi preduzeo drugcije poduhvate.
Ploviti, plovit, bila je njegova jedina misao. Cim bi, posle dugih putovanja, krocio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga ceka i da je kolumbar sinonim za propast. Nista. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.

- - - - - - - - - -

*
Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zasto on, kad je vec tako bogat, najzad ne napusti prokleti zivot na moru. Star i gorko nesrecan, jer je ceo zivot bio utrosen na to ludacko bezanje morima, da bi pobegao od neprijatelj. Ali veca od radosti udobnog i mirnog zivota za njega je uvek bila privlacnost ponora.
I jedne veceri, dok je njegovi velicanstveni brod bio usidren na pucini ispred luke u kojoj je rodjen, osetio je da je blizu smrti. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivionome sto se psrema da uradi. Drugi ofiir se zakleo u svoju cast.
Posto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepasceno slusao, otkrio pricu o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina.
“Pratio me s kraja na kraj sveta”, rekao je, “s vernoscu koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaze. Sada sam ja na samrti. I on je sad sigurno uzsno star i umoran. Ne mogu ga izdati.”
Rekavsi to, oprostio se, spustio u more camac i seo u njega, posto je zatrazio da mu daju jedan harpun.
“Sada mu idem u susret”, objavio je, “ne bi bilo lepo da ga razocaram. Ali boricu se svojim poslednjim snagama.”
Umornim zamasima vesla udaljio se od broda. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noci. Na nebu je blistao mesecev srp.
Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, uzasna njuska kolumbara izronila je pored camca.
“Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. “Sada je red na nas dvojicu.!” I, sakupivsi preostalu energiju, podigao je harpun da udari.
“Uh”, zajecao je preklinjucim glasom kolumbar, “koliko je bio dug put da te nadjem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bezao, bezao. I nikada nisi nista shvatio.”

- - - - - - - - - -

I ajkula je isplazila jezik pruzajuci starom kapetanu malu fosforescentnu kuglu.
Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje srecu, ljubav i dusevni mir. Ali sad je vec bilo kasno.
“Avaj!”, rekao je tuzno odmahujuci glavom.” kako je sve pogresno. Ja sam uspeo da osudim svoj zivot: i unistio sam tvoj.”
“Zbogom, jadni covece”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.

 

[Borac za prava zivotinja]

Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali camac na neki strmi grben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prisli. Na camcu je , jos u sedecem polozaju, bio beli kostur: a kosticama prstiju stezao je mali okrugli kame.
Kolumbar je riba velikih dimenzija, uzasno ju je videti i veoma je retka. Zavisno od mora i ljudi koji zive na njihovim obalama zovu ga jos kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Zacudo, naturalisti ga uopste ne pominju. Neki cak tvrde da ne postoji.

- kraj -

 

[sanja*]

Kako je zanimljiva veza između prve i druge priče ovde

 

[coco bill]

Drugi jezik

(Halil Džubran)


Tri dana po mom rođenju, dok sam ležao u svilom prekrivenoj kolevci, gledajući sa zaprepaštenjem i nevericom u novi svet koji me je okruživao, moja majka zapita dojilju:

„Kako je moje dete?“

A dojilja odgovori:

„Dobro je, gospo, nahranih ga triput. Nikad pre ne videh tako maleno odojče, a tako veselo.“

Rasrdih se i povikah:

„Nije tačno, majko! Postelja mi je tvrda, a mleko koje pih gorko je ustima mojim, smrad dojke je gadan nozdrvama mojim, i veoma sam jadan i nesrećan!“

Ali moja majka ne shvataše, kao ni dojilja, jer jezik koji govorah beše jezik sveta iz kojeg dođoh.

Dvadeset i prvog dana mog života, dok su me krštavali, sveštenik reče mojoj majci:

„Trebalo bi da uistinu budeš srećna, gospo, što je tvoj sin rođen kao hrišćanin.“

Iznenadih se i rekoh svešteniku:

„Onda bi tvoja majka na Nebesima trebalo da bude nesrećna, jer ti nisi rođen kao hrišćanin.“

Ali ni sveštenik ne razumeše moj jezik.

I, nakon što se pun mesec pojavi sedam puta, jednog dana prorok me pogleda i reče majci mojoj:

„Tvoj će sin biti državnik i veliki Vođ ljudi.“

A ja povikah:

„To proročanstvo je lažno, jer ja ću muzičar biti, i ništa sem toga!“

Ali, čak ni tada moj jezik ne beše razumljiv, i moje zaprepašćenje bi veliko.

Nakon tri i još trideset godina, tokom kojih mati moja, dojilja i sveštenik bejahu umrli (senka Božja nek je nad duhovima njinim), prorok još uvek bi živ. I juče ga sretoh u blizini kapija hrama, i dok razgovarasmo, on će:

„Oduvek sam znao da ćeš postati veliki muzičar. Još u detinjstvu tvom prorekoh ti sudbinu.“

I ja mu poverovah, jer i ja u međuvremenu zaboravih jezik tog drugog sveta.

 

[Don Hose Fuentas]

Dino Bucati

Sedam spratova



Posle jednog dana putovanja vozom, Đuzepe Korte stigao je, jednog martovskog jutra, u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. Imao je malu temperaturu, ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice, noseći svoj koferčić. Mada je imao samo lagani početni oblik, Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu, gde se lečila samo ta jedina bolest. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja.
Kada ga je ugledao iz daljine - prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima, Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća. Posle kratkog lekarskog pregleda, u očekivanju brižljivijeg ispitivanja, Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. Nameštaj je bio svetao i čist, kao i tapete, fotelje su bile od drveta, jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. Sve je bilo mirno, gostofjubivo i umirujuće. Đuzepe Korte je odmah legao i, pošto je upalio lampu iznad uzglavlja, počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto želi. Đuzepe Korte nije želeo ništa, ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom, tražeći informacije o lečilištu. Tako je saznao za čudnu karakte-ristiku te bolnice. Bolesnici su bili podeljeni po spratovima, zavisno od težine bolesti. Sedmi, to jest poslednji sprat, bio je za najlakše oblike. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška, ali se ipak nije smela zanemariti. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje, od sprata do sprata. Na drugom spratu bili su veoma tcški bolesnici. Na prvom oni za koje više nije bilo nade. Ovaj jedinstveni sistem, sem što je uveliko ubrzavao poslugu, sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji, i garantovao je na svakom spratu homogenu atrmosferu. S druge strane, lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano. Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podeljeni u sedam progresivnih kasta. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer. Kada je bolničarka izašla, Đuzepe Korte, pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala, prišao je prozoru i pogledao napolje ne da bi video panoramu grada, iako je i to bilo novo za njega, nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa nižih spratova. Struktura gradevine sa velikim krilima, dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju pažnju na prozore na prvom spratu, koji su se činili veoma udaljeni, i koji su se videli samo iskosa. Ali nije mogao da vidi ništa zanimljivo. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim žaluzinama.
Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom, ali nisu znali kako da prekinu tišinu. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao:
"I vi ste ovde odnedavno?"
"O, ne", rekao je drugi, "ovde sam već dva meseca ..." Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim ne znajući kako da naslavi razgovor, dodao: "Gledam dole svoga brata."
"Svog brata?"
"Da", objasnio je nepoznati. "Ušli smo ovamo zajedno, zaista čudan slučaj, ali njegova se bolest pogoršala, zamislite, sad je već na četvrtom".
"Šta na četvrtom?"
"Na četvrtom spratu", objasnio je čovek, a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom sažaljenja i užasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio.
"Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.
"Oh, bože", rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom, "nisu još u tako očajnom stanju, ali u svakom slučaju nema razloga radovanju."
"Ali onda", pitao je dalje Korte, sa šaljivom lakoćom, kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega, "onda, ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi, ko ide na prvi?"
"Oh, na prvom su oni koji baš umiru. Tamo lekari više nemaju posla. Tamo radi samo sveštenik. I naravno..."
"Ali, malo ih je na prvom spratu", prekinuo je Đuzepe Korte, kao da mu je stalo da dobije potvrdu, "gotovo sve sobe dole su zatvorene."
"Ima ih malo, sada, ali jutros ih je bilo prilično", odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. "Tamo gde su roletne spuštene, neko je nedavno umro. Zar ne vidite, uostalom, da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali, izvinite", dodao je, lagano se povlačeći, "čini mi se da postaje pomalo hladno. Vraćam se u krevet. Sa srećom, sa srećom..."
Čovek je nestao i prozor se zatvorio energično; zatim se videlo kako se unutra upalilo svetlo. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru, gledajući netremicu u spuštene roletne na prvom spratu. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću, trudeći se da zamisli mračne tajne tog užasnog prvog sprata, gde bolesnike smeštaju da umru; i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. Za to vreme, nad grad su se spustile prve senke večeri. Jedan po jedan, hiljadu prozora sanatorijuma se osvetljavalo, izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. Samo na prvom spratu, dole u dnu provalije, desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.

 

[Don Hose Fuentas]

Priča će se nastaviti sutra...

 

[sanja*]

Hvala, lepo nam je krenulo

 

[Konj_na_belom_princu]

Ray Bradbury
The Dragon (Zmaj)

Noćni povetarac u kratkoj travi pustopoljine; nikakva drugog šuma ni pokreta. Prošle su godine od kada je poslijednja ptica prolijetela velikom slijepom ljušturom neba. Davno još, nekoliko je kamenih gormada predstavljalo jedini život, raspadajući se i pretvarajući u prašinu.
Sada je samo mrak promicao dušama dvojice ljudi, samih sa svojom usamljenom vatrom u daljini; tama je polako pulsirala njihovim venama i tiho im kuckala u sljepoočnicama i zglavcima.
Svijetlost vatre poskakivala je gore-dolje na njihovim divljim licima i u narančastim krpama izvirala im je u očima.
Slušali su vlastito slabo, hladno disanje i nervozno žmirkanje trepavica. Konačno, jedan razgrne vatru svojim mačem.
- Nemoj, budalo! Odat ćeš nas!
- Nije važno - odgovori drugi čovjek. - Zmaj nas može nanjušiti na kilometre. Hladno je. Želio bih da sam u zamku.
- To je smrt, ne san. Mi smo iza...
- Zašto, zašto? Zmaj nikada ne dolazi u grad!
- Tiho, glupane! On jede ljude koji sami putuju iz našeg grada u susjedni!
- Neka oni budu pojedeni, a mi se vratimo kući!
- Čekaj; slušaj!
Dva se čovjeka skrutiše.
Dugo se vremena čekali, ali čulo se samo drhtanje plašteva na njihovim nervoznim konjima, poput crnog baršunastog tamburina što zvecka srebrnim stremenim kopčama tiho, tiho.
- Ah - uzdahne drugi čovjek. - konja zemlja košmara. Svašta se ovdje događa. Netko je ugasio sunce, noć je. I onda, i ONDA, oh! Ovaj zmaj, kaž; oči su mu vatra, dah mu je bijeli plin, možeš ga vidjeti kako žari tamnom zemljom.
Trči s grmljavinom i sumporom i spaljuje travu. Ovce hvata panika i umiru sulude. Žene se izručuju čudovištu koje dolazi. Zmajev je bijes toliki da se kule i zidovi ruše u prah. Njegove žrtve, u zoru, rasute su tamo-amo po brdima. Koliko je vitezova, pitam se, krenulo na to čudovište, i palo, kao što ćemo i mi pasti?
- Dosta toga!
- I više nego dosta! Ovdje, u ovoj pustoši, ne mogu se sjetiti ni koja je godina!
- Devet stota godina nakon Rođenja.
- Ne, ne - šaptao je drugi čovjek, zatvorenih očiju. - U ovoj pustoši nema Vremena, postoji samo Zauvjek. Osjećam, ako potrčim putem natrag, grad će nestati, ljudi još nerođeni, stvari promjenjene. Zamci će još biti u kamenolomima, drvo još ne posječeno u šumama. Ne pitaj me odakle znam. Pustoš zna, i rekla mi je. I ovdje sedimo sami, u zemlji vatrenog zmaja. Gdje nam je spas?
- Ako si uplašen, opaši se oružjem!
- Kakva korist? Zmaj stiže niotkud, ne možemo mu pogoditi dom. Nestaje u magli; ne znamo kamo odlazi. Na zapovjed, navucimo oklope, bar ćemo umrijeti dobro odjeveni!
Napola u svom srebrnom oklopu, drugi čovjek naravno zastade i okrene glavu.
Kroz nejasan krajolik, prepun noći i ništavila, iz srca same pustoši iznenada zapuše vjetar, pun praha iz satova koji prašinom kazuju vrijeme. U srcu ovog novog vjetra gorjela su crna sunca i milijuni drhćućih žižaka s nekog jesenskog drveta onkraj horizonta. Vjetar je topio krajolik, izduživao kosti poput bijelog voska. Krv je ključala i zgrušavala se u mutnim naslagama u mozgu. Vjetar je bio tisuću zbrkanih umirućih duša u prolazu. Bila je to magla unutar magle u tami. I ovo mjesto nije bilo čovjekovo mjesto i nije uopće ni bilo godine, ni sata, samo ovi ljudi u bezlikoj praznini iznenadnog mraza, oluje, i bijele grmljavine što je promicala za velikim padajućim staklom zelenog ogledala što je bilo munja. Udari kiše namakli su ledinu, sve je iščezlo u daljini, ostala je samo beživotna tišina i dva čovjeka sa svojom toplinom u ledenom krajoliku.
- Tamo... - prošapta prvi čovjek. - Oh, tamo ...
Kilometrima daleko, jureći, jednoliko tutnjeći - zmaj.
Ponoćna divljina raskoljena čudovišnim izvorom. Zmaj je tutnjao sve bliže i bliže; njegov plamteći žuti ukočeni pogled nakratko je preletio preko brda i onda, nabor na naboranom tamnom tijelu, u daljini, i stoga još nejasan, zatalasa se preko brda i nestajući zaroni u dolinu.
- Brzo!
Mamuznuše konje prema maloj uleknini u tlu.
- Ovo je put kojim prolazi!
Zgrabiše koplja šakama oklopljenim pletenom žicom, a konjima navukoše štitnike na oči.
U daljini zmaj zaokruži brodm. Njegovo čudovišnojantarsko libarsko oko zadrža se na njima i zapali njihovo oružje crvenim odsjajem.
Sa strašnim, jadikujućim vriskom i svemeljućom jurnjavom nasrnu naprijed.
- Milost!
Koplje pogodi ispod otvorenog žutog oka, svine se, i odbaci čovjeka kroz zrak. Zmaj pogodi, izbaci ga iz sjedla, dolje, utaba ga pod sobom; smrska i preostalog jahača i njegovog konja o dvadesetak metara udaljenu stijenu, Oplakujući, jadikujući, zmaj zazviždi, vatra svuda, naokolo, ispod ljubičica, žuta, narančasta sunčeva vatra s velikim laganim prejanicama zasljepljujućeg dima.
- Jesi li vidio? - vikao je glas. - Točno kako sam ti i rekao!
- Isto! Isto! Vitez u oklopu! Pogodili smo ga?
- Zaustavit ćeš se?
- Jednom sam se zaustavio; ništa nisam našao. nevolim se zaustavljati u ovoj pustoši. Imam osjećaj...
- Ali nešto smo pogodili!
- Zazviždi mu, čovo se neće ni pomaknuti.
Mlaz pare postrance razreže maglu.
- Proći ćemo Stokely na vrijeme. Još ugljena, ha? Frede?
Još jedan šok zvižduka orosi se s praznog neba. Noćni vlak, u vatri i bijesu, protutnji vododerinom, uspe se na brežuljak, i nestade preko hladne zemlje, brzajući prema sjeveru, ostavljajući crni dim i paru da se rastvore tokom ukočenih trenutaka nakon što je prošao i otišao zauvjek.

 

[Konj_na_belom_princu]

Daniel Harms
Dečja priča

Vladimir Tatlin:
Naslovna strana Harmsove knjige za decu: "Kao prvo i kao drugo" objavljene u Lenjingradu 1929. godine

- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.

- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.

Vanja uze olovku u napisa: - Bio jednom jedan kralj.

Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita sta je Vanja napisao.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka.

- Otkud znaš? - upita Vanja.

- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.

- Kako ide? - upita Vanja.

- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hoće da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman
na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz
drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć.
Međutim, kraljica se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u
baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se
došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.

- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.

- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.

Vanja uze olovku i napisa: - Bio jednom jedan razbojnik.

- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.

- Nisam znao - reče Vanja.

- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na drugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade.
Onda razbojnik izvuče iz opasača pistolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave,
zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po
glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.

- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reče Vanja.

- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.

- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.

Vanja napisa: - Bio jednom jedan kovač.

- Postoji već jedna slična priča! – viknu Lenočka.

- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.

- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladoledžije i pogodila Karla Ivanovića Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanovića Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladoledžiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.

- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka. – Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on poče...

- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu priču o sebi.

- Već je napisana jedna priča o tebi – reče Lenočka.

- To je nemoguće - reče Vanja.

- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.

- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.

- Napisao je Daniel Harms i zove se – Dečja priča.

1935.

 

[Borac za prava zivotinja]

"Sedam spratova" mi je davnašnji i sadašnji favorit.

 

[Lunja*]

Hajde da poklanjamo svekolikom internetskom naškigovorećem auditorijumu manje poznate priče poznatih autora.

Sanja, bravo za temu!

Borka, haj nam ulepšaj ovaj naš forum(čić) , pa načini ovu temu lepljivu!

***

sada imam taman toliko vremena, da vam poklonim samo nešto kratkokratkonajkraćenasvetu
to je moja omiljena kratkica od Hemingveja, priča od samo 6 reči
(druga je tema da li je ovaj tip priče žanrovski - anegdota)



Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.
Ernest Hemingway

***

i nešto od voljenog mi B. Brehta, iz Antologije najkraće nemačke priče (1993 : 90-92)


RAZGOVORI

"Ne možemo više govoriti jedan sa drugim", reče K. jednom čoveku. "Zašto?" uplaši se ovaj. "Kad sam sa Vama, ništa pametno ne kažem", požali se gospodin K. "Pa to mi uopšte ne smeta", tešio ga je ovaj. "Verujem", reče gospodin K. ozlojeđeno, "ali meni smeta".


PONOVNO VIĐENJE

Neki čovek, koji gospodin K. dugo nije viđao, pozdravi ga rečima: "Pa Vi se uopšte niste promenili?" "O", reče gospodin K. i preblede.


KAD GOSPODIN K. VOLI

"Šta radite kad volite neku osobu?", pitali su gospodina K. "Stvaram predstavu o njoj", reče gospodin K. "`i trudim se da joj bude slična." "Ko? Predstava?" "Ne", reče gospodin K. "osoba."

 

[Lunja*]

i, naravno, gde bih ja bez mog Čehova , njega nosim sa sobom od kad sam naučila da čitam (i pročitam ono što čitam )

(oprostite, skinula sam sa neta, ali nisam imala vremena sada da vam iskuckam dar )

A. P. Čehov - ŠALA


Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, kojaj me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! verujte mi, ostaćemo čitav i nepovređeni.
Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.

- Ja vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.
- Ni za šta na svetu dru gi put ne smem - kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha. - Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...
Znate šta? - kaže ona ne gledajući u mene.
Šta? – pitam ja.
Haj'te još jednom... da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava - izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.
Da nije vreme da idemo kući? - pitam ja.
A meni... meni se dopada ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada,, ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.
Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:
- Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečem razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:
- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! Aja neću da to vetar izgovara!

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.„ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:
- Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojažljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... „Zzzz,,... zvrje saonici. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...

Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ili već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravou bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem...

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka,,, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

 

[Don Hose Fuentas]

"Sedam spratova" mi je davnašnji i sadašnji favorit.

Evo nastavka priče...

Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore, on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niži sprat. Temperatura nije prestajala, iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. Medutim, lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. Postojao je tu početak bolesti - rekao je - ali veoma lagani oblik; za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći.
"Znači, ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku.
"Pa naravno!" odgovorio je lekar, prijateljski ga tapšući po ramenu. "A gde ste mislili da ćete ići, možda na četrvti?" upitao je smejući se, kao da pominje naj-apsurdniju moguću pretpostavku.
"Bolje ovako, bolje ovako", rekao je Korte. "Znate šta? Kada je čovek bolestan, uvek zamišlja najgore..."
Zaista, Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno dodeljena. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega, u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. Brižljivo se držao uputstava, sav se založio da brzo ozdravi, ali, uprkos tome, činilo mu se da njegovo stanje stagnira.
Prošlo je oko deset dana, kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. Hteo jc da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu; sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece; dve sobe su slobodne, baš pored njegove, ali nedostaje treća. Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu, isti tako udobnu? Đuzepe Korte, naravno, nije pravio nikave probleme. Jedna ili druga soba, za njega je to bilo isto; štaviše, možda će imati novu i još lepšu bolničarku.
"Od srca vam zahvaljujem", rekao je šef bolničara uz lagan naklon. "Od čoveka kao što ste vi, priznajem, ne iznenađuje me jedan tako ljubazan, kavaljerski gest. Za jedan sat, ako nemate ništa protiv, izvršićemo selidbu. Inače, treba sići sprat niže", dodao je tišim glasom, kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju. "Na žalost, na ovom spratu nema više slobodnih soba. Ali, to je savim privremen smeštaj", požurio je da kaže, videvši kako se Korte, koji je naglo ustao, spremao da otvori usta i da se pobuni. "Apsolutno privremen smeštaj. Čim ostane slobodna jedna soba, a verujem da će to biti za dva-tri dana, vi ćete moći da se vratite gore."
"Priznajem vam", rekao je Đuzepe Korte, osmehujući se da bi pokazao da on nije dete, "priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa".
"Ali, ta selidba nema nikakav medicinski razlog; ja dobro shvatam šta hoćete da kažete, ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospođi koja bi volela da bude što bliže svojoj deci. Zaboga", dodato je iskreno se smejući, "nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!"
"Možda", rekao je Đuzepe Korte, "ali ovo mi deluje zloslutno.".
Tako je Korte prešao na šesti sprat, i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala, osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta, sveta zdravih ljudi, već postoji jasna prepreka. Na sedmom spratu, dolaznoj luci, još ste na izvestan način bili u kontuktu sa ljudskom zajed-nicom; taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produženjem običnog sveta. Ali na šestom, već se ulazilo u pravu bolnicu; već mentalitet lekara, bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pravi pravcati bolesnici, mada ne u teškom stanju. Iz prvih razgovora sa susedima, sa personalom i sa lekarima, Đuzepe Korte je primeti kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom, kako je on rezervisan za bolesnike-amatere, koji su, uglavnom, svoju bolest izmislili; tek se od šestog, da tako kažemo, istinski počinjalo. Medutim, Đuzepe Korte je shvatio da će, da bi se vratio gore, na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti, svakako naići na poneku teškoću. Za povratak na sedmi sprat, trebalo je pokrenuti složeni aparat, iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat, tamo gde su "gotovo zdravi" ako on ništa ne kaže. Đuzepe Korte je zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam želeo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospodi i da će se, čim jedna soba bude slobodna, on vratiti gore. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom.
Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu; njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak - a tu definiciju je izricao slog po slog, da bi je naglasio - ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da leče.
"Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik, "rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto, ja hoću tamo da se vratim."
"Niko ništa nema protiv", odvraćao je doktor, "ja sam samo dao običan, najobičniji, ne leknrski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti, ponavljam, sasvim je lak, ne bih preterao da kažem da vi uopšte i niste bolesni, ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan, ali je njena obimnost znatna, destruktivni proces ćelija", ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz, "destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku, možda nije ni počeo. Ali, mogao bi, kažem samo mogao, da istovremeno pogodi velike delove organizma. Samo zbog toga, po mom mišljenju, vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni, na šestom, gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije."

Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečelišta, pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima, doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. Stepen svakog od njih - da se tako kaže - spuštao se za pola poena. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bolesnici bili podeljeni, zavisno od težine bolesti, u dve kategorije, (ovu podelu su vršili njihovi lekari, ali isključivo za internu upotrebu), teža od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niži spat. Na primer, polovina bolesnika sa šestog sprata, oni sa nešto težim oblicima bolesti, trbalo je da prede na peti; a manje laki bolesnici sa sedmog da predu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu, jer u jednom tako složenom seljenju, njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše.
Medutim, kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu, doživeo je gorko iznenađenje. Saznao je da će on biti preseljen, ali ne na sedmi sprat, nego na sprat niže. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni, njega su svrstali u "težu" polovinu gostiju šestog sprata, pa je prema tome morao da side na peti. Pošto je prošlo prvo iznenadenje, Đuzepe Korte je pobesneo. Vikao je da ga varaju, da neće ni da čuje za dalje seljenje naniže, da će se vratiti kući, da su prava - prava i da administracija bolnice ne može tako bezobrazno da zanemarauje dijagnoze lekara.
Dok je on još vikao, stigao je lekar da ga umiri. Savetovao je Korteu da se smiri, ako ne želi da mu skoči temperatura, objasnio mu je da je došlo do nesporazuma, bar delimičnog. Još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat, ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju, mada potpuno ličnu. U suštini, njegova je bolest mogla, u izvesnom smislu, razume se, da se smatra i bolešću šestog stepena, imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. On sam, medutim, nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u nižu polovinu šestog sprata. Po svoj prilici je sekretar direkcije, koji je upravo tog jutra telefonirao, pitajući ga za tačan klinički položaj Đuzepea Kortea, pogrešio u prepisivanju. Ili je možda direkcija namerno malo "pogoršala" njegov sud, pošto njega smatraju dobrim stručnjakom, ali suvše po-pustljivim lekarom. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava, da bez pobune prihvati selidbu; najvažnija je bila bolest, a ne mesto na koje bi smestili bolesnika.

 

[Konj_na_belom_princu]

Strahovito interesantna priča! Gorim od želje da saznam razloge preseljenja za iduće spratove.. i konačni ishod.

 

[Don Hose Fuentas]

Strahovito interesantna priča! Gorim od želje da saznam razloge preseljenja za iduće spratove.. i konačni ishod.

Evo nastavka...

A što se tiče lečenja - dodao je dalje lekar - Đuzepe Korte nikako ne treba da se žali; lekar na spratu niže sigurno ima više iskustva; on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava, bar po verovanju direkcije, što se silazi niže. Soba je isto tako udobna i elegantna. Pogled isto tako prostran; tek od trećeg sprata naniže panorama je presečena visokim drvećem ograde. Đuzepe Korte, zahvaćen večernjom temperaturom, slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga, a naročito želja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. I, bez daljih protesta, dozvolio je da ga spuste sprat niže. Jedina, mada bedna, uteha Đuzepea Kortea, kada se našao na petom spratu, bila je kad je saznao da je on, po složnoj oceni lekara, bolničara i bolesnika, u tom odeljenju najlakši bolesnik. U okviru tog sprata, ukratko, on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. Ali, s druge strane, mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi.
Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.
Činilo se da njegova bolest stagnira. Posle tri dana boravka na petom spratu, na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. Bila je to neka infekcija - rekao mu je lekar - potpuno nezavisna od glavne bolesti; smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu. Zato, da bi se ekcem za ne-koliko dana uklonio, potrebne je intenzivna kura gama-zracima.
"A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte.
"Naravno da možete", odgovorio je zadovoljno lekar. "Naša bolnica ima sve. Postoji samo jedna nezgoda..."
"Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom.
"Nezgoda, to je uslovno rečeno", ispravio se lekar, "hteo sam reći da se instalacija za gama-zrake nalazi samo na četvrtom spratu, a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole."
"Znači, ništa?"
"Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprt".
"Dosta!" zaurlao je očajnički Đuzepe Korte. "Već mi je dosta silaženja! Makar crkao, na četvrti ne idem! "
"Kako hoćete", rekao je poimirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao, "ali kao lekar koji vas leči, ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole."
Najgore je bilo što se ekcem širio, umesto da nestane. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. Tako je, sav besan izdržao tri dana, dok nije morao da popusti. Sam je zamilio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niži sprat. Dole je Korte primetio, sa skrivenim zadovoljstvom, da predstavlja izuzetak. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. On je, međutim, mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice, iz svoje sobe, ode u salu za zračenje, pa su mu se i same bolničarke divile i čudile.
Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni položaj. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat, našao se na četvrtom. Čim ekcem prođe, on namerava da se vrati gore. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. On, koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu.
"Na sedmom, na sedmom!" uzviknuo je osmehujući se lekar, koji je upravo tada završio svoj pregled. "Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kažem da vi možete biti zadovoljni svojim stanjem; koliko ja vidim sa vaše tabele, nije bilo većih pogoršanja. Ali govoriti o sedmom spratu, izvinite za moju brutalnu iskrenost - to nije sasvim isto! Vi ste jedan od slučajeva koji najmanje zabrinajvaju, slažem se. Ali ipak ste bolesni!"
"Pa šta onda", rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. "Na koji biste me vi sprat smestili?"
"Oh, bože, to nije lako reći, ovo je bio samo kratak pregled, a da bih mogao da se izjasnim, trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana."
"U redu," insistirao je Korte, "ali znate valjda otprilike."
Da bi ga smirio, lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja, a zalim, klimajući glavom sam za sebe, rekao jc tiho: "Oh, bože! Baš da bih vas zadovoljio, eto, u osnovi mogli biste biti na šestom! Da, da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. "Šesti bi mogao odgovarati."
Lekar je verovao da će time obradovati bolesnika. Međutim, na licu Đuzepea Kortea, pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili; evo ovaj novi lekar, očigledno veštiji i pošteniji, u svom srcu ga - to je bilo jasno - dodeljuje ne na sedmi, nego na peti sprat, i to možda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea. Te večeri temperatura je znatno skočila. Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazuličitijim stvarima.
Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao tražeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni život advokata i svetskog čoveka. On se tradio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi, da je još vezan za svet poslova, da se istinski interesuje za javne stvari. Pokušavao je, ali nije uspevao. Bez razlike, razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti.
Želja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. Na žalost, gama zraci, iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koži, nisu ga uklonili. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaže jakim, čak ironičnim, ali nikada nije uspevao.
"Kažite mi, doktore", rekao je jedngo dana, "kako teče destruktivni proces mojih ćelija?"
"Oh, kakve ružne reči", prekorio ga je šaljivo lekar. "Gde li ste to naučili? To nije dobro, nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne želim tako nešto da čujem."
"U redu", rekao je Korte, "ali ipak mi niste odgovorili."
"Oh, odmah ću vam odgovoriti", rekao je doktor učtivo. "Destruktivni proces ćelija, da ponovim vaš uzasni izraz, u vašem sliičaju je minimalan, apsolutno minimalan, ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim."
"Uporan, da li to znači hroničan?"
"Nemojte me terati da kažem nešto što nisam rekao. Ja sam rekao samo upo-ran. Uostalom, takva je većina slučajeva. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje."
"Ali, kažite mi, doktore, kada ću moći da se nadam poboljšanju?" .
"Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške... Ali slušajte", dodao je posle kraćeg razmišljanja, "vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite... Da me nije strah da ću vas razljutiti, znate li šta bih vam savetovao?"
"Samo kažite, kažite, doktore..."
"Pa evo, objasniću vam veoma jasno. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti, makar i u najblažoj formi, dospeo u ovaj sanatorijum, koji je možda najbolji na svetu, sam bih tražio da me pošalju i to od prvog dana, od prvog dana, razumete li, na jedan od najnižih spratova. Čak bih tražio da me pošalju na..."
"Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh.
"Oh, ne! Ne prvi, ne!" dogovorio je ironično lekar. "To ipak ne. Ali na treći, pa čak i na drugi, to sigumo. Na nižim spratovima lečenje se obavlja bolje, to vam garantujem, uređaji su kompletniji i snažniji, personal je veštiji. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?"
"Nije li to profesor Dati?"
"Da, profesor Dati. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje, on je projektovao celu zgradu. Dakle, on, majstor, stoji, da tako kažemo, između prvog i drugog sprata. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Ali, a ja vam to garantujem, njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. Iznad toga, reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju, gube snagu, skrcću; srce bolnice jc dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman."
"Ali to znači", rckao je Đuzepe Korte drhtavim glasom, "znači vi mi savetujete..."
"Dodajmo još nešto", nastavio je mirno lekar, "dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati pažnju i na ekcem. To je potpuno nevažna stvar, slažem se, ali prilično dosadna, koja bi vremenom mogla da vas deprimira; a vi znate koliko je za ozdravljenje važna vedrina duha. Pirmena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. A zašto? Moguće je da je to slučajno, ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. E pa, na trećem spratu, mašine sa zracima mnog su snažnije. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Zatim, kad izlečenje krene svojim putem, najteži korak je učinjen. Kad počnete da se penjete gore, teško je da se ponovo vratite. Kada se vi zaista budete bolje osećali, ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama, možda još više, zavisno od vaših 'zasluga' čak i na peti, na šesti, čak i na sedmi, usudio bih se reći..."
"Ali, da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?"
"Ali, u to ne može biti sumnje. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu."
Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe, rešio da posluša savet lekara i da se preseli na niži sprat...

 

[Don Hose Fuentas]

Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje, kako kod lekara, tako i kod bolničarki, mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Prmetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava; radoznao, pošto jc stekao izvesno poverenje bolmčarke, upitao je kako to da su svi tako veseli.
"Ah, zar ne znate?" odgovorila je bolanićarka, "za tri dana idemo na godišnji odmor."
"Kako to, idete na godišnji odmor?"
"Pa da, petnaest dana, treći sprat ćc biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. Na godišnji odmor idemo na smenu, sprat po sprat."
"A sa bolesnicima? Šta s njima radite?"
"Pošto ih je relativno malo, od dva sprata napravi se jedan."
"Tako, spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?"
"Ne, ne", ispravila ga je bolničarka, "sa trećeg i sa drugog. Oni koji su ovde, moraće da siđu dole."
"Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte, bled kao mrtvac. "Znači, trebalo bi da siđem na drugi?"
"Pa naravno, šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana, vi ćete se vratiti u ovu sobu. Ne vidim čega ima da se plašite."
Međutim, Đuzepea Kortea - neki tajanstveni nagon ga je upozoravao - spopao ga je okrutan strah. Ali, pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor, ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaže - ekcem je bio gotovo nestao, nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. Tražio je, medutim, ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki, da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: "Đuzepe Korte, sa trećeg sprata, u prolazu". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma, ali lekari se nisu usprotivili, sma-trajući da kod nervoznog temepramenta, kakav je bio Kor-te i najmanje protivljenje tnože izazvati ozbiljne pore-mećaje.
U osnovi, trebalo je samo čekati petnaest dana, ni dan više, ni dan manje. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i željno, ležeći sate i sate nepokretan u krevetu gledajući namcštaj koji na drugom spratu višc nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima, nego je nekako dobijao veće dimenzije, svečanije i strože linije. S vremenana na vreme ćulio bi uši, pošto mu se činilo da sa donjeg sprata, sa sprata umirućih, sa odelenja "osuđenilh", nejasno čuje jecanje i ropac.
Sve ga je to, naravno, sve više obeshrabrivalo. A manja vedrina kao da jc potpomagala bolest. Temperatura je rasla, opšta slabost postala je izraženija. Sa prozora - bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena - nisu se više videli krovovi kuća u gradu, nego sam zeleni zid stabala koja su okruživala bolnicu.
Posle sedam dana, jednog popodneva oko dva, iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara, gurajući nosila na točkovima. "Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdžije glavni bolničar.
"Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči, "kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?"
"Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. "Ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi, pogledajte", i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat, sa potpisom, ni manje ni više, samog profesora Datija.
Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. "Polako, polako, molim vas" preklinjali su bolničari, "ima bolesnika kojima nije dobro." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri.
Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega... Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući.
"Medutim, na žalost", dodao je lekar, "na zalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!"
Sada je već neka žalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala. Kao dete, potpuno se prepustio užasu. Njegovi jecaji odjekivali su, spori i očajni, celom sobom. Stigao je tako, tom straš-nom greškom, na poslednju stanicu. U odeljenje umirućih, on, koji je, zapravo, po težini svoje bolesti, a to su govorili i najstroži lekari, imao pravo da bude na šestom, ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao želju da se neobuzdano smeje.
Ispružen na krevetu, dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom, on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet, stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama, od ledenih predvorja smrti, od belih ljudskih figura bez duše. Čak mu je palo na pamet da i drveće, koje mu se činilo da vidi kroz prozor, nije pravo; u to se, štaviše, na kraju i uveri, primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. Ta misao ga je toliko uznemirila, da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratko-vidost, koje inače u krevetu nije koristio; tek tada je uspeo da se primiri; uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće, mada lagano, s vremena na vreme ljulja na vetru.
Kad je bolničarka izašla, prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. Šest spratova, šest strašnih zidova, iako zhog formalne greške, sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa neumoljivom težinom. Za koliko godina, da, sada je zaista trebalo misliti na godine, za koliko ćc godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije?
Ali, kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva. Uz poslednji napor Đuzepe Korte, koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost, pogledao je na sat na noćnom stočiću, pored kreveta. Bilo je tri i trideset. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se porketne roletne, slušajući neku tajanstvenu komandu, lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti.


KRAJ

- - - - - - - - - -

"Sedam spratova" mi je davnašnji i sadašnji favorit.

Priču sam prvi put pročitao pre nedelju dana.
Osetio sam se poraženo.

 

[coco bill]

Hector Hugh Munro:

Ne pričati s Tarringtonom

„O Bože!“, uskliknula je Clovisova tetka, „Netko koga znam upravo vreba na nas. Zaboravila sam mu ime, ali jednom smo bili s njim na ručku. Tarrington – da, to je on. Sigurno je čuo za piknik koji priređujem za Kneginju i sad bi mi se htio prilijepiti poput pojasa za spašavanje, sve dok ga ne pozovem; a onda će pitati može li sa sobom povesti sve svoje supruge, majke i sestre. To je najgora stvar s tim malim izletištima – nikome se ne može pobjeći."

„Ako želiš sada pobjeći, požuri, ja ću ti štititi odstupnicu“, javio se Clovis, imaš još uvijek deset jardi prednosti, zato ne gubi vrijeme.“

Clovisova tetka brzo je reagirala na ovaj prijedlog i stala se probijati prema izlazu, poput nilskog parobroda, vukući za sobom smeđu uzbibanu masu pekinškog španijela.

„Pretvaraj se da ga ne poznaš,“, rekla je Clovisu na odlasku, hrabrošću tipičnom za one koji napuštaju poprište bitke.

U sljedećem trenutku Clovisu je prišla uvodna inačica jednog vrlo pristojnog gospodina. Clovis ga je dočekao pogledom tipa „tišina nad vrhovima Dariena“; pogledom koji je jasno davao do znanja kako nema nikakvog predznanja o predmetu svojega ispitivanja.

„Vjerojatno me ne prepoznajete zbog brkova“, rekao je Tarrington, „Počeo sam ih puštati prije dva mjeseca.“

„Baš naprotiv“, rekao je Clovis, „Brkovi su jedina stvar na Vama koja mi se čini poznata. Siguran sam da sam ih već negdje sreo.“

„Zovem se Tarrington“, objavio je kandidat za prepoznavanje.

„Vrlo korisna vrsta imena“, rekao je Clovis; „S takvim imenom nitko Vas neće kriviti ako i ne učinite nešto posebno hrabro ili značajno, zar ne? A opet, ako biste u slučaju nacionalne opasnosti išli formirati jedinicu lake konjice, 'Tarringtonova laka konjica' zvučalo bi prilično prikladno i uzbuđujuće; dok bi ista stvar u slučaju da se zovete Spoopin, primjerice, bila posve isključena. Nitko, čak ni u slučaju nacionalne opasnosti, ne može pripadati 'Spoopinovoj lakoj konjici.'“

Pridošlica se slabašno nasmijao, kao netko koga je nemoguće izbaciti iz takta ovakvim lakomislenostima, pa je opet započeo, strpljivo i postojano:

„Mislim da biste se trebali sjećati mojega imena...“

„I hoću“, rekao je Clovis glasom punim beskrajne iskrenosti. „Moja tetka me jutros pitala da joj predložim imena za četiri mlade sove koje je upravo dobila. Nazvat ću ih Tarrington, sve četiri; tako da ako jedna ili dvije umru ili odlete ili nas napuste na neki od onih načina na koji to sove obično rade, uvijek će joj ostati jedna ili dvije da nosi Vaše ime. A moja tetka neće dopustiti da ga ikad zaboravim; uvijek će zapitkivati 'Jesu li Tarringtoni dobili svoje miševe?' i pitanja tog tipa. Ona tvrdi da čovjek koji drži životinje u zatočeništvu mora brinuti za njih, i što se toga tiče posve je u pravu.“

„Sreli smo se jednom na ručku kod Vaše tetke...“, upao je Tarrington, blijed ali još uvijek odlučan.

„Moja tetka nikada ne ruča“, rekao je Clovis; „Ona je član Antiručalačke lige, koja na svoj nenametljiv način, u tišini, čini mnogo toga dobroga. Za iznos pretplate od pola krune za jedno tromjesečje, imate pravo ne ručati devedeset dva puta.“

"To je valjda nešto novo“, uskliknuo je Tarrington.

„Nije, to je ona ista tetka koju sam uvijek imao“, rekao je Clovis hladno.

„Savršeno se dobro sjećam da sam Vas sreo na tom ručku kod Vaše tetke“, ustrajao je Tarrington, ali već se počeo crvenjeti i lice mu je bilo išarano nezdravim mrljama.

„A što je bilo za ručak?“, pitao je Clovis.

„O, pa ne sjećam se toga...“

„Kako pristojno od Vas da se sjećate moje tetke, a ipak se ne možete sjetiti što ste kod nje jeli. Moje pamćenje radi na malo drukčiji način. Sjećam se jelovnika još dugo nakon što zaboravim domaćicu koja ga je pratila. Sjećam se, kad sam imao sedam godina, na jednoj vrtnoj zabavi dali su mi breskvu. Domaćica je bila neka Vojvotkinja ili netko drugi; ne sjećam se niti jedne pojedinosti o njoj, osim što zamišljam da je naše poznanstvo trajalo jako kratko i da me nazvala 'krasnim dječakom', ali zadržao sam neizbrisivo sjećanje na tu breskvu. Bila je to jedna od onih bujnih breskvi koje odjednom presretnu čovjeka i odmah ga obuzmu u potpunosti. Bio je to prekrasan, neiskvaren proizvod staklenika koji je imao u sebi i dašak kompota. Mogli ste ga gristi i upijati istodobno. Meni je uvijek bilo nešto očaravajuće i mistično u pomisli na tu delikatnu, baršunastu kuglu koja je polako dozrijevala i zagrijavala se do savršenosti tijekom dugih ljetnih dana i mirisnih noći, da bi iznenada ušla u moj život u superiornom momentu svoje egzistencije. Ne mogu to zaboraviti, čak i kada bih želio. I kad sam proždro sve jestive dijelove, ostala je koštica koju bi neko nehajno, praznoglavo dijete bez sumnje bacilo; ja sam je pustio niz vrat mladome prijatelju koji je nosio mornarsko odijelce. Rekao sam mu da je to škorpion, a zbog načina na koji se počeo uvijati i vrištati, mislim da mi je povjerovao – premda ne znam kako je taj smiješni klinac mogao pomisliti da bih ja mogao nabaviti škorpiona za vrtnu zabavu. Sve u svemu, ta breskva predstavlja za mene jednu neizbrisivu i dragu uspomenu.“

Poraženi Tarrington već je bio uzmaknuo izvan slušnog dometa, tješeći se mišlju kako bi piknik kojemu bi nazočio Clovis predstavljao u najmanju ruku dvojbeno iskustvo.

„Siguran sam da ću ostvariti karijeru u Parlamentu“, rekao je Clovis sam sebi dok je spokojno odlazio s poprišta kako bi se pridružio svojoj tetki. „Bio bih od neprocjenjive vrijednosti kao ne-govornik za škakljive teme.“

 

[Konj_na_belom_princu]

Light Verse
(Svjetlosni stih)

Avis Lardner bila je posljednje ljudsko biće za koje je bilo tko mogao pretpostaviti da će postati ubojica. Udovica slavnog astronauta-mučenika, ona je voljela ljude, skupljala umjetnine, bila izvanredna domaćica te — to su joj svi priznavali bez dvoumljenja — likovni genij. A osim svega toga, Avis je bila najljupkija i najljubaznija osoba koju čovjek može zamisliti.
Njezin muž William J. Lardner poginuo je — kao što znamo — od zračenja s nekog sunca, pošto je svjesno i hotimice ostao u svemiru i tako omogućio putničkom svemirskom brodu da sigurno sleti u Bazu broj pet.
Udovici je to donijelo izdašnu mirovinu, a ona je novac znala uložiti mudro i unosno. Zbog toga je potkraj svojih srednjih godina Avis bila bogatašica.
Kuća joj je bila izložbeni salon, pravi muzej u kojemu je bila nevelika, ali krajnje pomno odabrana zbirka izuzetno lijepih predmeta ukrašenih draguljima. Primjerci u njoj bili su iz svih mogućih kultura; sve su to bile svakidašnje potrepštine koje su umjetnici svoga razdoblja običavali ukrašavati draguljima. Tako je Avis imala prvi ručni sat optočen draguljima izrađen u Americi, pa bodež iz davne Kambodže urešen skupocjenim kamenjem, naočale s okvirom posutim dijamantima načinjene u Italiji — i tako dalje, unedogled.
Sve je to bilo dostupno posjetiteljima. Umjetnine nisu bile osigurane, nije bilo ni uobičajenih sigurnosnih mjera. Nije to bilo ni potrebno, jer je Avis Lardner imala mnogobrojnu poslugu sastavljenu od najsavršenijih robota, poslugu kojoj je mogla povjeriti bilo koji predmet iz svoje zbirke — roboti su sve čuvali savršeno koncentrirani, besprijekorno pošteni i neviđeno djelotvorni.
Svatko živ znao je za njih i nikad se nije dogodio ni pokušaj krađe u kući Avis Lardner.
Dakako, bile su ovdje i njezine svjetlosne skulpture. Nitko od pozvanih na njezina rastrošna primanja nije pitao kako se to Avis otkrila da je likovni genij. Ali, u svakoj prilici kad bi njezina kuća bila otvorena uzvanicima, prostorije je ispunjavala nova simfonija svjetla; a sve te trodimenzionalne krivulje i pravci u bojama što su se međusobno pretapale, neke od njih čiste a neke neviđene, svi ti zadivljujući kristalični efekti koji bi svakoga posjetitelja ostavljali u čudu — na neki su se čudesan način prilagođavali boji kose Avis Lardner, ostavljajući je u svakoj prilici da svojom bjelinom i modrikastim sjajem okružuje umjetničino blago lice.
Posjetitelji su ponajčešće dolazili baš radi tih svjetlosnih skulptura. One se nikad nisu ponavljale, svaki su put neumoljivo probijale nove staze kroz još neistražena područja likovnog eksperimentiranja. Bilo je i ljudi dovoljno imućnih da sebi priušte kupnju specijalnih izvora svjetla i da se iz posvemašnje zabave bave svjetlosnim skulpturama, no ni oni najdarovitiji među njima nikad se nisu ni približili snazi umjetničkog izražavanja jedne Avis Lardner. Čak ni profesionalni umjetnici.
A ona se prema svemu tomu odnosila neodoljivo skromno.
— Ne, ne! — prosvjedovala je kad je netko pokušao slatkorječivo hvaliti njezina djela. — Ne bih ja to nazvala »poezijom u svjetlu«. To je zaista pretjerano. Najviše što mogu reći bilo bi jedva »svjetlosni stih«.
Svi su se nasmijali toj samozatajnoj dosjetki.
Iako su je odasvud obasipali ponudama, Avis nije nikad pristajala da svoje svjetlosne skulpture stvara bilo gdje osim kod kuće, na primanjima.
— Sve drugo značilo bi trgovinu a ne umjetnost — govorila bi.
Nije se, međutim, protivila tomu da ustupa holograme svojih skulptura, kako bi se one mogle izložiti u galerijama širom svijeta. Dakako, za takvu uslugu nikad nije tražila novac.
— Ne mogu uzeti ni paru — govorila bi šireći ruke. — Sve je to namijenjeno svima, besplatno. Uostalom, to i onako ne mogu više upotrijebiti.
To je bila istina. Avis nije nikad načinila dvaput istu svjetlosnu skulpturu.
Kad bi hologram bio dovršen, Avis se pretvarala u utjelovljenu uslužnost. Dobrohotno bi nadgledala svaku pojedinost, uvijek spremna da svojim robotima-slugama naredi neka negdje pomognu.
— Courtney — govorila bi — molim vas, biste li bili tako ljubazni da postavite ljestve?
To je bio njezin način. Uvijek se svojim robotima obraćala beskrajno uglađeno.
Zbog toga ju je, prije nekoliko godina, žestoko izgrdio vladin službenik iz Ministarstva za robote i mehaničke ljude.
— Ne smijete to činiti — strogo joj je rekao. — To šteti njihovoj djelotvornosti. Roboti su načinjeni tako da slušaju naredbe i da ih, što je moguće djelotvornije, i izvršavaju. Kad im se obraćate učtivo, oni ne mogu točno razabrati što im je zapravo naređeno. Zbog toga sporije reagiraju.
Avis Lardner podigla je svoju otmjenu glavu.
— Ne zanima me ni brzina ni djelotvornost — rekla je. — Samo dobra volja... Mene moji roboti vole.
Službenik Ministarstva mogao joj je početi dokazivati kako roboti ne mogu voljeti, no povukao se pred njezinim uvrijeđenim, ali blagim pogledom.
Znalo se već da Avis nikad ne šalje robote u tvornicu na servisiranje. Njihovi su pozitronski mozgovi beskramo složeni, pa se otprilike u jednom od deset slučajeva dogodi tvornička greška prilikom montaže i tad je servisiranje prijeko potrebno. Ponekad prođe mnogo vremena prije nego što se greška pojavi, no kad se god to dogodi, Kompanija za robote obavit će besplatan servis.
Avis Lardner samo je odmahnula glavom.
— Kad robot jednom uđe u moju kuću — rekla je — i kad počne obavljati svoje dužnosti, dopuštene su mu i manje pogreške. Znam da nema savršenih bića, pa ničijim rukama ne dopuštam da vršljaju po mojim robotima.
Bio je posve uzaludan trud objašnjavati joj kako su roboti ipak samo strojevi. Tad bi tvrdokorno odgovarala:
— Samo stroj može tvrditi da je pametniji od robota. Zato i postupam s njima kao s ljudima.
U tomu je grmu i ležao zec!
Tako je postupala i s Maxom, iako je bio gotovo beskoristan. Jedva da je shvaćao što čovjek želi od njega. No Avis Lardner žustro je nijekala da je to istina.
— Uopće nije takav! — odlučno je tvrdila. — Max je posve sposoban da uzima šešire i ogrtače od gostiju i da ih uredno odlaže na određena mjesta. Često mi zna i pridržati ponešto. On je u mnogočemu vrlo spretan.
— Zašto ga ne daješ u servis? — jednom ju je upitala neka prijateljica.
— Oh, to ne bih nikad učinila. Max je nešto posebno. I vrlo je ljubak, znaš, draga. Uostalom, ti su pozitronski mozgovi tako zamršeni da ih nitko pošteno ne zna popravljati. A kad bi Maxa i znali učiniti posve normalnim, tad ne bi bio tako drag kakav je sad. Eto, zbog toga ga ne dajem na servisiranje.
— No ako ima tvorničku grešku — nervozno je nastavila prijateljica motreći Maxa — može biti i opasan.
— Nipošto! — nasmijala se Avis. — Kod mene je već godinama. Posve je bezopasan i vrlo je mio.
Izgledao je, zapravo, poput svih ostalih robota: gladak, metalan, čovjekolik i bezizražajan.
Odnosno, dragoj su Avis Lardner svi roboti bili drukčiji jedan od drugoga, ljupki, slatki. Takva je ona bila žena.
I kako je onda počinila ubojstvo?
***

 

[Konj_na_belom_princu]

* * *
John Semper Travis bio je posljednji čovjek za kojega bi netko pomislio da bi mogao biti ubijen. Povučen u sebe i blag, živio je u svijetu kojemu kao da ne pripada. Posjedovao je onaj osebujan, matematički način razmišljanja, koji mu je omogućavao da u mislima predoči sve one milijarde releja što su se nalazile u robotovoj nutrini.
Travis je bio glavni inženjer u Kompaniji za robote.
No Travis je bio i gorljivi amater: bavio se svjetlosnom skulpturom. Napisao je i knjigu o tomu; u njoj je obrazlagao kako je ona vrst matematike, kojom se on služio kad je proračunavao moždane releje pozitronskih robota, mogla poslužiti i kao osnovica za proračune pri stvaranju estetičkih svjetlosnih skulptura.
Njegov pokušaj da teoriju pretoči u praksu, međutim, doživio je posvemašnji neuspjeh. Skulpture što ih je sam pravio, primjenjujući vlastite matematičke principe, bile su neprobavljive, krute i nezanimljive.
Bio je to jedini razlog da se osjeti nesretan u svomu mirnom, povučenom i sigurnom životu, ali i dovoljno jak da se osjeti zaista nesretan. Znao je da je njegova teorija točna, no nipošto je nije mogao praktički dokazati. Kad bi mogao načiniti barem jednu senzacionalnu svjetlosnu skulpturu...
Razumije se, dobro je poznavao svjetlosne skulpture što ih je stvarala Avis Lardner. Svi su je smatrali genijalnom, no Travis je dobro znao da ona ne shvaća ni najtemeljnije zasade robotičke matematike. Pokušao je stupiti u dodir s njom, no ona je odlučno odbila da mu izloži svoje stvaralačke metode, a on se nakon toga pitao stvara li ona uopće prema nekim ustaljenim principima. Možda se u nje sve svodi na puku intuiciju? No čak i ako je tako — i intuicija se može svesti na matematičke odnose. Najzad mu je pošlo za rukom urediti da ga Avis pozove na jedno svoje primanje. Jednostavno je osjećao da se mora upoznati s njom.
* * *
Travis je malo zakasnio. Zadržao se pokušavajući da napokon stvori neku dobru skulpturu, no i taj mu je pokušaj neslavno propao.
Naklonio se Avis Lardner uz neku vrst zagonetnog štovanja, a onda rekao:
— Neki osebujan robot... onaj što mi je prihvatio šešir i ogrtač.
— To je Max — rekla je Avis.
— Posve je neispravan, a osim toga to je zastarjeli model robota. Kako to da ga niste vratili u tvornicu još u garantnom roku?
— Ah, nisam — odgovorila je Avis. — To bi mi samo stvorilo nepotrebne nevolje.
— Nikakve nevolje — rekao je Travis. — Bili biste iznenađeni da znate kako je to jednostavan zahvat. Budući da radim u Kompaniji, dopustio sam sebi slobodu da ga na mjestu pregledam i popravim. Sve je to trajalo tek nekoliko trenutaka, i sad imate posve normalnog robota u garderobi.
Lice Avis Lardner u trenu se čudesno promijenilo. U njoj je kiptio bijes i ona se, prvi put u životu, nije znala svladati.
— Vi ste ga popravili? — kriknula je. — Ali... on je stvarao moje svjetlosne skulpture! Bila je to njegova tvornička greška... tvornička greška koju vi nikad više nećete moći ponoviti... slučajna greška... koju... koju ..,
Sve se to dogodilo u zaista najnesretnijem trenutku, upravo dok je Avis pokazivala posjetiteljima svoju zbirku urešenih predmeta i dok se kambodžanski bodež nalazio točno ispred nje, na mramornom postolju.
I Travisovo se lice zgrčilo.
— Drugim riječima, vi vjerujete kako bih, da sam proučio njegov pogrešno sastavljeni mozak, mogao otkriti...
Avis je zamahnula bodežom odveć bržo da bi je itko mogao zadržati, a Travis kao da nije ni pokušavao izbjeći udarac. Kao da je nakon tog susreta osjetio kako želi umrijeti...

Isaac Asimov

 

[sanja*]

Odlično birate, svi!

 

[Konj_na_belom_princu]

The End
(Sudnji dan)

I Bog pogleda dolje, promotri cijelu Zemlju, i bi mu zlo.
— OK! — progovori on. — U redu! Ja sam sit, prisjelo mi je. Ogorčen sam. Već mi je navrh glave. Što je previše, previše je. Gabrijele! — prodere se — zasviraj tu svoju prokletu trubu! Želim da dotučem to smeće tamo dolje.
— No, već je i vrijeme — reče Gabrijel vadeći trubu iz navlake. — Želiš li kakav zgodan moderan hit, ili možda nešto vojnički, recimo kakav marš, ili možda samo jedan dobri, glasni...
— Baš me briga što ćeš odsvirati — reče Bog — samo sviraj! I neka bude glasno; neka bude uvjerljivo, i konačno za svu vječnost... neka odzvanja od neba do pakla i natrag; neka ispuni duše svih ljudi, neka ih ispuni spoznajom da je to to, da je kucnuo čas. NEKA GRUNE!
— T. S. Eliot kaže, da kraj svijeta izgleda...
— Što se mene, do đavola, tiče što kaže taj T. S. Eliot! Ti samo sviraj kako ti ja kažem! — reče Bog.
— U redu, u redu — složi se Gabrijel — u redu, nije potrebno da se izdireš na mene. Konačno, ja sam ipak glazbenik, a ne vodoinstalater. Bar sam se ja načekao da svane ovaj dan. Budi siguran da neću upropastiti stvar! Ti samo reci kakav si kraj zamislio, a ja ću već naći nešto što odgovara.
I on namjesti pisak na svoju trubu.
— Hoćeš li opet izvesti da kiši četrdeset dana i noći?
— Paaa, zapravo, nisam o tome razmišljao — reče Bog.
— Ha, ako si mislio da kiši, bolje da na to zaboraviš. Oni dolje su usavršili melioraciju.
— Možda ću ih dobro zatresti — reče Bog. — To će ih zbilja dobro...
— Ne pali — reče Gabrijel. — Ja bih ti, doduše, mogao odsvirati nešto zbilja potresno, ali one kuće dolje su uglavnom sigurne od potresa, a vjerujem da si naumio da odu sve odjednom.
— Pa, naravno, naravno — reče Bog. — Znam ja to. Pa nisam ni mislio na potres, to sam rekao tek tako... jedna dobra kuga više odgovara mojem stilu... možda jedna kuga koja će...
— Ali oni su cijepljeni!
— Cijepljeni? Hmm... naravno... ipak, šteta... U staro vrijeme, znaš, mogao si ih okužiti i tako pokositi svu mušku djecu i...
— Mogao bi ih možda potući gromovima — predloži Gabrijel.
— TO JE TO! Bravo! — reče Bog. — Nekoliko poštenih gromova bi zbilja...
— Ne, neće ići — reče Gabrijel. — Njihove bi rakete vjerojatno zaustavile oblake s gromovima.

Bog ušuti, zavali se u naslonjač i razmišljaše dugo, dugo. Gabrijel je prebirao bezvezno po tipkama trube.
— Pretpostavljam da su im kuće nezapaljive — promrmlja konačno Bog.
— Sve osim predgrađa — reče Gabrijel — a ako ih spališ, podići će moderna naselja.
Bog ponovo mucaše dugo, dugo.
— Slušaj, — reče, ispričavajući se. — Ma nema veze. Možda... možda da ih zasad pustimo na miru. Možda ću im dati još malo vremena. Konačno, pa oni su svi moja djeca, moji jaganjci zar ne?
— U redu, što se mene tiče — reče Gabrijel. — Meni je svejedno. Nego, da ti ipak nešto odsviram? Hoću reći... kad sam već izvadio tu trubu?
Opet muk.
— U redu, vrijedi — konačno reče Bog umornim glasom, zavali se dublje u naslonjač i zaklopi oči.
— Sviraj mi blues!

Shel Silverstein

 

[Borac za prava zivotinja]

CRV – Boba Blagojević

U sobi je mrak, još su mi zatvorene oči. Znam da je jutro, zato što susetka viče. Danas putujem u banju. Snaha će dolaziti da mi zaliva cveće. Sedamdeset i pet mi je godina. Živim sam u sobi i kuhinji. Žena mi je umrla pre dve godine. Njena slika visi na zidu. Muči me stomak, imam kiselinu, muče me bubrezi, stolica je neredovna, patim od zatvora. Boli me levo rame, ne mogu da podignem ruku iznad ramena. Sam ću da odem na stanicu. Sin i snaha ne voze me zato što rade. Poći ću sat ranije. Karte sam kupio. Kad ustanem, prvo ću u klozet. Tamo ću da čitam novine. Pa ću da skuvam sebi kafu. Za doručak imam jučerašnji paprikaš. Stvari sam sinoć spakovao. Torba je plastična, nova. Dobio sam je. Lekovi su na stolu, u kesi. Sin i snaha našli su mi sobu. Molio sam da ne bude predaleko. Nosim kutiju keksa. Sad je svetlo, zato što sam otvorio oči. Vreme je da ustanem.

Vidim ugao sobe, do prozora. Vidim deo prozora, deo plafona, deo zida. Vidim deo rama slike. Vidim zrak sunca na zidu. Šta je ovo? Ne mogu da ustanem. Da li sam bolestan? Sačekaću još malo, pa ću opet da pokušam. Čaša vode je na nahtkasni, pored kreveta. Ne mogu da pomerim ruku. Ne mogu da pomerim glavu. Zašto vidim samo ovaj ugao? Vidim deo zavese. Zavesa je svetla. Vidim zrak sunca na zidu. Čujem krkljanje. Ne mogu da viknem. Da li je ovo neko čuo? Susetka je zalupila vrata. Možda će ovamo. Neće. Zašto se nisam dogovorio sa sinom da me vozi? Sad bi već bio ovde. Koliko je sati? Zrak sunca nestaje. Da hoće snaha danas da dođe, da zalije cveće. Ugao tamni, prozor tamni, zid tamni. Od sinoć nisam jeo. Čaršav je mokar. Ugao je svetao. Vidim deo prozora, deo plafona, deo zida. Vidim deo rama od slike. Susetka viče, zalupila je vrata. Možda će ovamo? Neće. Koliko je sati? Ugao tamni. Kad će ona da dođe? Na nahtkasni je čaša vode, keks je na stolu. Ugao je svetao. Vidim sjajnu površinu na ramu slike, fleke na zidu. Zrak sunca vidim, na zidu. Susetka viče, neka mašina radi. Dete plače. Creva su mi proradila. Susetka je zalupila vrata. Dolazi ovamo, čujem, ide. Proba kvaku. Odlazi. Ništa. Ja sam je molio da pogleda zbog lopova. Čaša vode je na nahtkasni, znam. Ne vidim ruku, gde je. Danas će ona da dođe, da zalije cveće i otvori prozor. Smrdi. Ugao taman. Ugao je svetao. Susetka viče. Dete plače. Keks je na stolu, čaša na nahtkasni. Vidim zrak sunca na zidu. Vidim muvu na ramu. Ona će danas doći sa posla. Ima ključ. Gde je prst? Ugao tamni. Ugao je svetao. Susetka viče, zalupila su se vrata. Vidim senku muve na zidu. Muva leti. Zašto nije došla? Danas će da dođe, da zalije cveće. Rekla je da hoće. Ugao tamni. Ugao je svetao. Ugao tamni i svetli. Vidim zrak sunca, deo rama, trag muve u prašini. Dete vrišti. Šta, gori? Vode. Ne, hleba pa vode. Hleb naš nasušni daj nam. Ona ne dolazi. Ugao nestaje. Mrak.

Ohoho! Šta je ovo? Ima svega. Od čega da počnem? Hvala, hvala. Nepomičan sam, hladan. Kost i koža, ali unutra ima svega. Meso je staro i smrdi, kao što treba. U crevima nema ničega. Jetra je dobra, divlja. Srce je lepo, veliko, ooo! Moglo je da izdrži više. Komadić srca. Put od prsta na ruci do nožnog prsta predug je. Prsti su same kosti, nokti kandže. Nema dva nokta na nozi. Šta je sa očima? Meko, meko. Važno je da misao živi i dalje, mala misao, i da u mraku jede.

Priča iz zbirke „Sve zveri što su s tobom“

 

[Konj_na_belom_princu]

The Garbage Collector
Sakupljač smeća

Ovakav je bio njegov posao: ustajao je u pet sati u hladno i još tamno jutro i umio se toplom vodom ako je grijač radio ili hladnom vodom ako grijač nije radio. Brijao se pažljivo, govoreći ženi u kuhinju, a ona je za to vrijeme pripremala jaja i šunku ili palačinke ili što je već bilo toga jutra. U šest se sati već vozio na posao, a kada je stigao parkirao je automobil u veliko dvorište gdje su i svi drugi parkirali svoje automobile kada bi se podiglo sunce. Boje neba u to doba jutra bile su narančaste i plave i ljubičaste i ponekad vrlo crvene i ponekad žute ili pak čiste poput vode na bijelom kamenu. U neka jutra mogao je vidjeti svoj dah u zraku, a u neka nije.
Kako se sunce dizalo, pokucao bi šakom po strani zelenog kamiona, i njegov vozač, smiješeći se i govoreći mu zdravo, popeo bi se u kamion s druge strane i onda bi se odvezli u veliki grad i vozili se dugačkim ulicama sve dok ne bi došli do mjesta gdje su počinjali rad.
Ponekad, na putu, stali bi i popili crnu kavu a onda zagrijani nastavljali dalje.
A onda su počinjali rad, što je značilo da je on uskakao u prednje dvorište svake kuće i uzimao kante sa smećem i donosio ih do kamiona i izbacio iz njih otpatke i udario još jednom po metalnom rubu, čime su kore od naranči i kore od dinja i kaveni talog ispali van i bubnuli dolje i počeli puniti prazni kamion. Bilo je tu uvijek i kosti odrezaka i ribljih glava i komada zelenog luka i pljesnivog celera. Kad je smeće bilo svježe nije bilo tako loše, ali ako je bilo vrlo staro, onda je bilo loše.
Nije bio siguran voli li svoj posao ili ne, ali bio je to posao i on ga je radio dobro, često je o njemu mnogo govorio, a često ne razmišljajući o njemu. Nekih dana posao je bio divan, jer bio si vani rano i zrak je bio hladan i svjež, sve dok ne bi radio predugo i sunce bi postalo toplo i smeće bi rano počelo zaudarati. Ali, većinom je to bio posao dovoljno značajan da ga zadrži zaposlenim i spokojnim i gledajući kuće i ošišane travnjake kojima je prolazio viđao bi kako žive svi ti ljudi. I jednom ili dvaput na mjesec iznenadio bi se kad bi uvidio da voli svoj posao i da je to najljepši posao na svijetu.
Trajalo je to tako mnogo godina.
A onda, iznenada, posao se za njega znatno promijenio. Promijenio se u jednom jedinom danu.
Kasnije ga je često čudilo kako se posao može izmijeniti toliko mnogo u tako malo vremena.
***