(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisan ko zna čime)
PRIČA IZ ŽIVOTA
Bila jednom jedna srna
Lepotica, zavodnica
Sva je tanka kao jela
Vita jela medj jelama.
Šaputala cela šuma
Kakvo divno to je biće
Kad se šeće medj drvećem
Kada vodu dodje piti
Na livadi mezetiti
Ili dušu odmoriti.
Duge noge u galopu
Oko bisto, pogled jasan
Ma lepota i divota
Rasna, strasna...ma prekrasna.
Zavodila svakog živog
a da nije to ni znala
priroda joj eto dala
al’ joj dala i samoću
neku tugu zbog tog....setu
svi videše samo lepo
sliku sjajnu, dlaku bajnu
i hod kao balerina
dušu kao da i nema
u nju niko ne pogleda.
Tumarala tako sama
Lepa srna nogu dugih
Od lepote niko dalje
Da pogleda, da zaviri
Da l’ se iko ikad pita
Mis’o njena kud se skita
I šta želi, šta li voli
I čemu se srna moli.
Zapucaše lovci jednom
Zapraštaše pucnji šumom
Zalajaše besne kere
Muk zeleni prekri šumu.
Pojuriše lovci srnu
Istrčao jelen mladi
Odnekuda, ko zna odklen
Pa doviknu srni maloj
Da ga prati kroza šumu.
I podjoše galopima
Brzo, hitro prema drumu.
Plašila se srna strašno
Al’ nekako snagu ima
Ovaj jelen, blago meni
Pobegoše sad oboje.
Srna priča sa jelenom
Tako prija sva ta snaga
I sigurnost mladog diva
I razgovor o kom sniva.
Jošte jure šumom skupa
I jedno im srce lupa...
PS Moj jelene......
