Zidovi Lizikine kuhinje nisu samo građevinski elementi, oni su hroničari tajnih dešavanja,
tihi svedoci slojevite dubine kuhinjske prošlosti, svih tragedija. pobuna, proročanstava...
Njihova boja nosi tragove prolivene kafe iz davnih jutara, njihov gips pamti zvuk sudova
koji su pali u bezdan haosa, njihove pukotine šapuću priče o noćima kada se miševi
zaverenički smeškali u senkama.
Svaki sloj boje čuva sećanje na nešto drugačije:
Prvi sloj - doba kada je kuhinja bila mlada, kada se sve još blistalo, a sudovi nisu filozofirali
već su samo služili svojoj svrsi
Drugi sloj - doba pobune miševa i početka lukavog saveza sa Stanketom, kada se zidovi
tresli od uzbuđenja tajnih planova
Treći sloj - vreme kada se Babuskera prvi put oglasila, kada je njeno gadljivo okretanje
nosa postalo zakon kuhinje, utisnut u samu strukturu gipsa
Četvrti sloj - trenutak kada se Lepotan, prorok ledene istine, prvi put usudio da izgovori
proročansku rečenicu, a zidovi su samo tiho podrhtavali, znajući da se kuhinjska istorija
menja
Zidovi su postali čuvari uspomena, beležnici prošlih dodira, svedoci ljubavi i tišine.
Svojevremeno su podrhtavali od smeha kada se trpeza punila glasovima, kada su ruke prelazile
preko tanjira, kada se miris svežeg hleba mešao sa zvucima živog razgovora.
Pamte i one tihe trenutke—kada su stolovi ostajali prazni, kada se svet usporio, kada su se
šapatima pitali „Gde su nestali oni dani?”.
Zidovi su bili uvek tu, upili su taj sjaj, tu radost, tu tugu, tu prolaznost...
Možda poneki trag još postoji—ogrebotina od stolice, senka nekadašnjih ramova na beloj površini,
uspomena na ruku koja se naslonila dok je čekala nekog ko neće doći.
Zidovi ne govore naglas. Samo nose priče koje niko ne može da izbriše.
Ali ako se u njih zagledam dovoljno dugo... čujem kako šapuću prošlost.
