Pokušala sam! Zaista sam pokušala da mu ne dozvolim da mi se uvuce pod kožu! Dala sam sve od sebe da ne osetim njegove usne koje su se mazile sa mojim vratom, ruke koje su me grlile kao ni jedne pre, ali nisam uspela. Bio je jači od mene, bio je kao opijum, bila sam njegova bez granica, bez price, samo sam se topila u njegovom zagrljaju.
Znate onaj osećaj kada osećate da vas neko voli? kada na povrsini svoje kože možete da osetite pečate ljubavi koje je ostavio? Ja sam bila sigurna da me voli, nisam sumnjala ni u jednom trenutku da bi jedno tako divno, čisto i željno ljubavi stvorenje moglo da me povredi.
Imala sam potrebu da ga zagrlim, da zna da sam uvek tu za njega, da nikada neću otići dok me on ne otera.
On je bio moja pesma, Sunce koje me jutrom budi i kiša koja me noću kupa. On mi je bio sve!
To su bili trenuci najveće sreće i radosti! Ruka u ruci, oči koje se gledaju sa takvom željom, srca koja u grudima koja od ljubavi biju tako jako!
Jednog dana videla sam mu tugu u očima, legla sam do njega želevši da ga pitam šta mu je, ali plašila sam se odgovora. Njegove usne su se sada retko razvlačile u onaj vragolasti osmeh, on nije bio srećan! Ma znala sam da nije! Ali krila sam to od sebe, od ljudi, od svih i od svega! Stvarala sam bajku u svojoj glavi zanemarujući pravu situaciju. Nikada nije rekao šta mu je, trudio se da se ponaša isto kao i uvek.
Prošli su meseci ja sam gledala kako on u sebi polako umire i ništa nisam preduzela! Samo zbog glupe sebičnosti i egoizma! Kakva sam ja osoba onda? Neko ko će pre dozvoliti da neko pati da on ne bi bio povređen? Očigledno da!
Jedne večeri sam se vratila iz grada, nije ga bilo kod kuće- Legla sam da spavam, misleći: "ma doći se"...
Ali ujutru nije došao. Nije došao ni celog dana, ni sledećeg. Bila sam očajna, plakala, vrištala, nisam znala sta cu sa sobom, slomila sam se kao kristalna časa! Moje srce je radilo iz čisto bioloških razloga, što se mene ticalo moglo je odmah da stane!
A onda četvrtog dana je došao. Želela sam da skočim, da ga pitam gde je bio? kako je mogao da mi se ne javlja toliko dugo? Ali nisam. Ja sam bila mrtva iznutra, moje oči su gledale kroz njega, vise nisam imala snage da patim, da plačem, da živim.
Kažu ljudi : " Dok čovek plače kad je tužan, dobro je, živ je i pribran:" Ja sam bila odsutna,moj um se preselio u drugu dimenziju, jedino su me vid i ovo telo koje je on nekada ljubio spajali sa stvarnošću.
Rekao je : "Izvini". Ćutala sam.
" Ja tebe ne volim." Ove reči su se urezivale u moje srce kao najoštrijim nožem.
"Ne mogu više, ne volim te više. Ti si divna osoba, zaslužuješ nekoga da te voli. Ali to nisam ja. Pokušao sam kunem ti se, ali nisam mogao. Nemoj da misliš da volim drugu! Ne volim! Ali ne volim ni tebe."
Gledao me je. Ja nisam mrdala, nisam reagovala.
"Želim ti sve najbolje, ti to zaslužujes. " ,rekao je i otišao. Otišao je iz stana, iz mog života...Od tada ga više nisam videla. Ja sam umrla, ostalo je moje telo da živi i svaki dan radi iste stvari, ali i srce i duša su odavno nestali.
Znate onaj osećaj kada osećate da vas neko voli? kada na povrsini svoje kože možete da osetite pečate ljubavi koje je ostavio? Ja sam bila sigurna da me voli, nisam sumnjala ni u jednom trenutku da bi jedno tako divno, čisto i željno ljubavi stvorenje moglo da me povredi.
Imala sam potrebu da ga zagrlim, da zna da sam uvek tu za njega, da nikada neću otići dok me on ne otera.
On je bio moja pesma, Sunce koje me jutrom budi i kiša koja me noću kupa. On mi je bio sve!
To su bili trenuci najveće sreće i radosti! Ruka u ruci, oči koje se gledaju sa takvom željom, srca koja u grudima koja od ljubavi biju tako jako!
Jednog dana videla sam mu tugu u očima, legla sam do njega želevši da ga pitam šta mu je, ali plašila sam se odgovora. Njegove usne su se sada retko razvlačile u onaj vragolasti osmeh, on nije bio srećan! Ma znala sam da nije! Ali krila sam to od sebe, od ljudi, od svih i od svega! Stvarala sam bajku u svojoj glavi zanemarujući pravu situaciju. Nikada nije rekao šta mu je, trudio se da se ponaša isto kao i uvek.
Prošli su meseci ja sam gledala kako on u sebi polako umire i ništa nisam preduzela! Samo zbog glupe sebičnosti i egoizma! Kakva sam ja osoba onda? Neko ko će pre dozvoliti da neko pati da on ne bi bio povređen? Očigledno da!
Jedne večeri sam se vratila iz grada, nije ga bilo kod kuće- Legla sam da spavam, misleći: "ma doći se"...
Ali ujutru nije došao. Nije došao ni celog dana, ni sledećeg. Bila sam očajna, plakala, vrištala, nisam znala sta cu sa sobom, slomila sam se kao kristalna časa! Moje srce je radilo iz čisto bioloških razloga, što se mene ticalo moglo je odmah da stane!
A onda četvrtog dana je došao. Želela sam da skočim, da ga pitam gde je bio? kako je mogao da mi se ne javlja toliko dugo? Ali nisam. Ja sam bila mrtva iznutra, moje oči su gledale kroz njega, vise nisam imala snage da patim, da plačem, da živim.
Kažu ljudi : " Dok čovek plače kad je tužan, dobro je, živ je i pribran:" Ja sam bila odsutna,moj um se preselio u drugu dimenziju, jedino su me vid i ovo telo koje je on nekada ljubio spajali sa stvarnošću.
Rekao je : "Izvini". Ćutala sam.
" Ja tebe ne volim." Ove reči su se urezivale u moje srce kao najoštrijim nožem.
"Ne mogu više, ne volim te više. Ti si divna osoba, zaslužuješ nekoga da te voli. Ali to nisam ja. Pokušao sam kunem ti se, ali nisam mogao. Nemoj da misliš da volim drugu! Ne volim! Ali ne volim ni tebe."
Gledao me je. Ja nisam mrdala, nisam reagovala.
"Želim ti sve najbolje, ti to zaslužujes. " ,rekao je i otišao. Otišao je iz stana, iz mog života...Od tada ga više nisam videla. Ja sam umrla, ostalo je moje telo da živi i svaki dan radi iste stvari, ali i srce i duša su odavno nestali.
