„Bezkrmačić!“, objavio je prota u smeđoj halji, izaslanik crkvene nadkomore.
„Zašto?“, pitao je otac, „Kakvo je to prezime? Svima ćemo biti na opštu sprdnju!“
“To je samo preko zime. I nisam ja kriv što su vam krmače pocrkale. To se još nikad nije dogodilo, gde su vam kobasice, gde su vam čvarci, ha?“
„Niste vi krivi, ali nismo ni mi. Svinjska kuga...“
„Svinjsko gowno, a ne kuga! Kazna Božja, molite se da vaši gresi... itd. Vratit ću se na proleće. Zbogom Bezkrmačići!“, reče sveštenik i ode.
I bili smo Bezkrmačići cele te zime. Nismo se nadali tome. Otac je pre pet godina uzeo tu crkvenu zemlju u nakup. I bilo je sve u redu do pretprošle godine kad je došao novi Iguman. On je prvo povisio davanja, a onda uveo i molitvene kontrole. I onda još ovo s prezimenima. Prezimena su imali samo velikaši, da se zna ko su i odakle su - šta će nama seljacima takva pomodarija?
Iguman je sve iz sela okupio u vreme Svete Petke, u hambaru alodijalne pljevnice, i rekao:
„Vi ste seljaci, zemaljski gnomi, gomolji gnojni, i jasno da vama prezime ne treba. Ali kad razlučite tu reč pre-zime, jasna je njegova tajna namena. Ja sam stare spise proučavao, a i u Bibliji piše: 'Nosi svoje prezime da ti deca prezime! Nosi ga, koliko ti god teško bilo!' Zima je doba smrti: samo prezime dobiveno ovom naročitom regulom čuva proleće u vama, kao što se čuva dobar komad usoljena mesa...“
Tako je rekao. A kako smo onda prezimljavali sve ove godine do sada? To nije rekao. Samo je po svojim poslanicima počeo prezimena deliti. Prošle smo zime bili Rakijići i to je bilo dobro. A sad – Bezkrmačići. Kakva lakrdija!
Gotovo da i nismo izlazili. Celu zimu kraj peći – niti smo nekoga zvali niti su nas zvali. Već je zafebruarilo i dani se počeli dužiti, već smo se ponadali da se za naše prezime u selu nije ni čulo, kad na plotu, kod one trule višnje, začujemo graju. Otac je izašao i ugledao Marčetu iz Nakova i njegovog bratanca, raspojasane i podnapite. (Nije nam bilo znati čega su se napili kad je u svim kućama vino do februara već bilo pri kraju, a rakija - ko je u ta tmasta vremena uopšte i čuo za rakiju? osim popova, naravno.)
„Krmačići, krmačići!“, baljezgali su pijano.
Bili su obojica posve umusani i traljavi. Žalosno ih je bilo pogledati, ali opet, kad tako nasrnu na tvoje...
„Nismo krmačići!“, reče otac, „Mi smo Bezkrmačići, i to samo još tri nedelje.“
“Krmačići, krmačići...“
Pridošlice nastaviše sa supijanim bajanjem bez smisla.
„Prestanite!“, rekao je otac, ali oni nisu prestajali.
Otac se naljutio i krenuo ravno do Igumana. Straža ga je zadržala, ali Iguman se do večeri smilostivio. Nije pustio oca u dvore svoje, nego je izašao na ledinu, odeven obično, nimalo po igumanski:
„Kaži mi svoje muke...“, počne Iguman, ali se odjednom gadno zaprepasti:
“Što je to? Doveo si celu obitelj i sve rođake, šta li?“
“Oprostite mi na neukosti, Vaša Važnosti, jeste, to je moja obitelj. Moja družica Manda, njezin brat Tupimir, svekrva Kajduna i naša deca: Verko, Kosara, Marko, Matija...“
“Što me briga ko je tu ko? Zašto si doveo toliku prasad ovde? Sve će izgaziti, a ima tu i ovogodišnjeg kupusa!“
„Ja sam zbog prezimena došao.... Bezkrmačić.“
“Ti is taj? Gnjaviš me tim glupostima, a za tri nedelje će ti to prezime i tako otpasti? E pa nećeš vraže!“, reče Iguman i u trenu proizvede jednu popriličnu anatemu.
I ostali smo tako, zbog te proklete anateme, Bezkrmačići do kraja večnosti – večnosti koja još ni izdaleka nije stigla svome kraju. Nije mu ni blizu.
.
