Ovakvo objasnjenje 4. dimenzije mi se svidja i nekako mogu da kao da razumem:
Svi smo mi naučeni da živimo u trodimenzionalnom svetu, što u neku ruku ima logike. Imamo širinu, dužinu i dubinu (visinu), tj. x, y i z osu. Svaka tačka u našem prostoru, zapravo je određena tim koordinatama, pa bi neka nova dijagonalna osa bila zapravo samo kombinacija ove tri.
Da bismo bolje razumeli šta bi se dešavalo, hajde da zamislimo šta bi se dešavalo da nema određenih osa. Recimo za početak da ovaj svet nema ni x, ni y, niti z osu. Ovo bi značilo da smo zaključani u jednoj tački. Ne bismo mogli da vidimo ni u jednom pravcu, da osetimo druge stvari, da se pomeramo i slično. Jednostavno, sve oko nas - kao i mi - postoji u jednoj tački, tačnije može postojati samo jedna tačka i ništa više.
Zalutajmo sada u samo jednu osu, recimo X. Naš svet se prostire duž jedne horizontale. Svi smo mi najobičnije tačke. Nema skakanja, pogleda u visine, u zemlju... Možemo se kretati u jednom pravcu i videti isključivo jednu stranu jednodimenzionalnih objekata. Senke u ovom prostoru iskazane su korišćenjem jedne tačke.
Šta se dogadja ako su prisutne dve ose? Sada već sve poprima oblik linije. Primetićete da sada vidimo sve delove objekta koje su bile prisutne u jednodimenzionalnom svetu, ali samo jednu stranu dvodimenzionalnog objekta. Međutim, sada već imamo više različitih pravaca, pomoću kojih se možemo kretati, ali ponovo nema skakanja, saginjanja itd. Zamislimo sada krug u kvadratu. Ako bismo se kretali oko kvadrata, pred nama bi bile prisutne samo ivice kvadrata, ali ne i krug. Ako bismo mogli da gledamo sa neba, iznad kvadrata, videli bismo i krug, tačnije iz treće dimenzije. Senke u ovom svetu bile bi linije, tj. tela iz jednodimenzionalnog sveta.
Još jedna dimenzija nas deli od stvarnosti. Sada je svaki trodimenzionalni objekat izgrađen od više dvodimenzionalnih. Zamislimo prethodnu situaciju u novom univerzumu. Vidimo svaki dvodimenzionalni objekat, ali samo jednu stranu trodimenzionalnih. Umesto kruga i kvadrata, imamo kocku u kojoj je zarobljena lopta. Ponovo ne možemo videti loptu, ali sada, recimo, senke trodimenzionalnih objekata postaju dvodimenzionalni oblici. Ove oblike lako možemo predstaviti na papiru.
Primećujete li neku vezu između ovih osa? Svaki deo nulto-dimenzionalnog sveta, moguće je prikazati u jednodimenzionalnom, slična priča je i sa dvodimenzionalnim i trodimenzionalnim. Dodajući nove dimenzije, vidimo sve delove objekata prethodne.
Sada, hajde da dodamo i četvrtu dimenziju. Sećate li se kada sam rekao da krug ograđen kvadratom ne bismo videli u dvodimentionalnom svetu, ali bismo u trodimenzionalnom pogledom odozgo? Slično je i za treću dimenziju. Dodajući četvrtu, vidimo sve ivice trodimenzionalnih objekata, ali i sve unutar njih. Tačnije videli bismo unutrašnjosti kuća, ljudskih organizama, automobila i drugih, nešto slično kao x-ray vision. Pošto su senke u dvodimenzionalnom svetu bile jednodimenzionalne, u trodimenzionalnom dvodimenzionalne, u četvorodimenzionalnom bi bile, pogodili ste, trodimenzionalni objekti. Ovo može značiti da smo i mi, kao ljudi, senke istih iz četvorodimenzionalnog prostora, pa smo u mraku vidljiviji od naših dvodimenzionalnih senki, jer smo mi zapravo senke nekih drugih, većih objekata itd. Dobro, ovo je već sve teorija zavere.
