Da pozorišta nisu nedodirljiva, to smo se odavno uverili... Odavno sve znamo,
strahovi nam se obistinjuju...
Beogradski hramovi kulture, mislim na one najbolje, su građeni na umetnosti
renomiranih, voljenih, velikih glumaca, bardova ondašnje, pa i ovdašnje scene...
Danas sve manje liče na sebe, polako tonu i sve više liče na pomoćne scene
teatra "Slavija".
Da je došlo do nokata najbolje vidi glumački esnaf koji je još uvek kvalitetan i
koji bi mogao na mišiće, ali ipak - mogao da održi slavu i uticaj pozorišta koje
je ugradilo umetnost u svoje temelje... Da, esnaf bi to mogao da nije prebogatih
tatica koji plaćaju samo da tatine princeze i prinčevi, netalentovani, prazni i
uobraženi budu ono što u svojoj histeričnoj afektaciji žele da budu, da budu
glavni glumci i glumice u predstavama u pozorištima....EEEEEJJJJJJJ!!!!!
Esnaf gleda i krsti se... ne veruje u to što vide da se događa... a vide da preteća
katastrofa najavljuje svoj dolazak...
Ružna, uobražena tatina princeza se dernja na sceni, pravi pauze kada ona hoće,
kreće se gde ona hoće, dernja se na kolege, igra sama za sebe, vodi dijaloge
ne zna se sa kim... to na probama...
Esnaf se pita ko je šta i koliko nečega primio, pa da nevolja stigne u Hram
umetnosti, pravac na binu u glavnoj ulozi...
Svet je uvek bio kvarljiv i podkupljiv, pa što ne bi bio i sada kada se vidi i zna
da smo uvek bili slugeranjski i kvarni... Dokle god prebogate tatice budu plaćale
pozorištima da prime njihove netalentovane mezimce ne da statiraju, već da igraju
glavne uloge u predstavama, dotle će se Talija brzim koracima udaljavati od Hrama
spasa, a mi ostati siročad bez vere u sutra...
Ipak, drugačije smo učeni... u druge vrednosti smo decenijama verovali...
Danas se čovek plaši svoje senke toliko da i sam postaje senka. Šta je to
što može da obasja i čoveka i njegovu dušu? Da li je umetnost neka nova
"religija" koja je moćna da obasja ljudski mrak i probudi svetlo za naše duše?
Gde ćemo ići, gde ćemo naći neki drugi Hram istine i spasa, ako se baš svi
uruše? Kome i u šta ćemo verovati ako ne lepoti i istini umetnosti?
strahovi nam se obistinjuju...
Beogradski hramovi kulture, mislim na one najbolje, su građeni na umetnosti
renomiranih, voljenih, velikih glumaca, bardova ondašnje, pa i ovdašnje scene...
Danas sve manje liče na sebe, polako tonu i sve više liče na pomoćne scene
teatra "Slavija".
Da je došlo do nokata najbolje vidi glumački esnaf koji je još uvek kvalitetan i
koji bi mogao na mišiće, ali ipak - mogao da održi slavu i uticaj pozorišta koje
je ugradilo umetnost u svoje temelje... Da, esnaf bi to mogao da nije prebogatih
tatica koji plaćaju samo da tatine princeze i prinčevi, netalentovani, prazni i
uobraženi budu ono što u svojoj histeričnoj afektaciji žele da budu, da budu
glavni glumci i glumice u predstavama u pozorištima....EEEEEJJJJJJJ!!!!!
Esnaf gleda i krsti se... ne veruje u to što vide da se događa... a vide da preteća
katastrofa najavljuje svoj dolazak...
Ružna, uobražena tatina princeza se dernja na sceni, pravi pauze kada ona hoće,
kreće se gde ona hoće, dernja se na kolege, igra sama za sebe, vodi dijaloge
ne zna se sa kim... to na probama...
Esnaf se pita ko je šta i koliko nečega primio, pa da nevolja stigne u Hram
umetnosti, pravac na binu u glavnoj ulozi...
Svet je uvek bio kvarljiv i podkupljiv, pa što ne bi bio i sada kada se vidi i zna
da smo uvek bili slugeranjski i kvarni... Dokle god prebogate tatice budu plaćale
pozorištima da prime njihove netalentovane mezimce ne da statiraju, već da igraju
glavne uloge u predstavama, dotle će se Talija brzim koracima udaljavati od Hrama
spasa, a mi ostati siročad bez vere u sutra...
Ipak, drugačije smo učeni... u druge vrednosti smo decenijama verovali...
Danas se čovek plaši svoje senke toliko da i sam postaje senka. Šta je to
što može da obasja i čoveka i njegovu dušu? Da li je umetnost neka nova
"religija" koja je moćna da obasja ljudski mrak i probudi svetlo za naše duše?
Gde ćemo ići, gde ćemo naći neki drugi Hram istine i spasa, ako se baš svi
uruše? Kome i u šta ćemo verovati ako ne lepoti i istini umetnosti?
