Prepodobnost kao shizofrenija ili kao prava mera?

Aphex Twin:
Govorio bih o problemu „prepodobne shizofrenije“ koja vlada medju ljudima a mahom omladincima, pa me zanima vase misljenje. Kod necrkvenih ljudi ona se često manifestuje kao gluma zbog slave ljudske ili ugadjanja ljudima a na štetu svoje duše (licnosti), što uzrokuje jedan rascep da čovek dela prema tudjoj volji a ne prema svojoj (jer nije on uvek tako dobar kako se predstavlja). Dobar ishod bi bio kada bi čovek tako delao da ugasi svoju negativnu volju u sebi, onu koja vojuje i protiv njega i protiv bližnjega. Ali, medju pobožnima (nadajmo se crkvenima) ona se javlja ako ne kao posledica lažne skromnosti a ono onda iz želje da se ostavi dobar uticaj (utisak) na ljude da i oni krenu za Hristom, što opet stvara jedan rascep jer čovek ne može izdržati da glumi vrlinu koju nije dostigao ili da pak svojim snagama preobrazi one koje okružuje. Posle izvesnog vremena kod necrkvenih se javlja čamotinja a kod crkvenih hiper-trofija. „Prepodobna shizofrenija“ je zapravo gluma svoje vrline - a ne postojanje u svojoj vrlini onako kako blagodat ustrojava - koja stvara „raskol“ u ličnosti. To je ako ne promišljeni a ono onda nesvesni problem sakrivanja svoje grešnosti. Kada je reč o rascepu takvoga tipa, mnogi verujući stradaju od svojih predubedjenja izgradjeni na literaturi pesimističkog pogleda na svet (gde se tako revnosno zaklinju u asketsku literaturu). Pozitivna askeza se ogleda u primoravanju sebe na ljubav prema Bogu i čoveku a ne u modernom „stolpovanju“ koje prevazilazi ljudske snage. Pustinjaštvo bez ljubavi i zajednice nije ništa drugo nego prelest nadmenosti onih koji žele biti većim pred Bogom i drugačijim od drugih ljudi - a nema razlike izmedju ljudi (osim po univerzalnosti neponovljivih licnosti)! Drugi problem koji ide za njim jeste problem hipertrofije, čovek umesto da čuva svoj oganj on zbog brzopletosti sagoreva i ostaje bez Duha - zato danas ima toliko ohladnelih srca od prvobitne revnosti. I ne samo od prvobitne revnosti nego i od ljubavi i postojanja u Crkvenom Hristu. Preterivanje u podvizima stvorilo je kontra-efekat, stvorilo je odbojnost prema Svetilištu (prema Jedino Svetome). A niko nije nikoga prisiljavao, čovek je uzeo samoinicijativno težinu veću od svojih snaga i on se teretom sam poklopio i sam sebe zarobio. Tako, dakle, i preterana grešnost i preterano osećanje svoje svetosti stvara jedan „shizofreni“ rascep u čovekovoj ličnosti, a smirenje nije ni u jednom ni u drugom - ono je u bezazlenosti.
:think:
Kliknite za proširenje...
 
Kliknite za proširenje...
ovaj tvoj tekst ovako na prvi pogled deluje / mislim dejstvuje ... ali čovek mora dobro da razmisli pre nego sve ovo usvoji ... zašto ... zato što bezazlen ton teksta ; koji hoće da dejstvuje populističko znanstveno , krije podmuklost neku koja me plaši -- odveć je julovskomirjanski ; a to sam prošao i preživeo na jedvite jade ......naime , ti kao da neznaš da je šizofrenija izuzetno teška bolest -- retko izlečiva ( skupo zalečiva ) ; ajde da ti poverujem da neznaš to .... pa kako se onda osuđuješ da kažeš da je masovno rasprostranjena međ omladinom .... a stvar kamufliraš sa pojmom prepodobna ( kao ono prepodobni miro točivi ...... a on ubi brata za vlast / izvrši genocid nad bogumilima / tri puta se prekrštavao i za vlast puzao nekoliko puta u carskom gradu -- toli je ta prepodobnost mirotočivo ratnička ) ... i otkad to ima prepodobne šizofrenije ; ili ti to svoje konstatacije zamotavaš u retoriku zvanu pravoslavna srpština ... dakle po tebi , sva mladež nam ima poremećaj psihičkih funkcija, prije svega procesa mišljenja i afekta ....
jadni mi bez zdrave mladeži ....samo ti fali sloba da ih sve proizvede u fašiste i dačić koji ih decenijama tako tretira sredi stvar ( pošto je sad direktno u vlasti i ima sva sredstva prinude , a ne kao pre dest godina kad je morao vučića i šešelja da moli za tabanaše ) .... nije lepo prika ...zaista gdeće ti duša ...
 
...A bezazlenost je---?----biti ono što jesi, miriti se sa time i priznavati pred Bogom svoju grešku, pa makar grešio i 77 puta na dan i vapiti Bogu da te spase iz milosti Svoje. Za svaki put ako zavapiš u sebi Hristu, prezrevši sebe zbog greha, opravdan si...Savršenstvo?:think: Ko još misli o tome? Kome je ono još cilj? Jer biti savršen palom čoveku je nemoguće. Ako pođeš u bilo koji podvig sa namerom ka savršenstvu i u nadi da ćeš doseći isto, u najboljem slučaju, pašćeš na "tvrdo", bolje nego u ambis....i to zato što si uopšte i pomislio da možeš biti u bilo kom smislu savršen ili blizu svetih. Želja za savršenstvom nije početak puta kojim se kreće za Hristom, jer tu želju imao je Adam kada je zagrizao jabuku. A ako opet, previše opteretiš sebe mislima kako si grešan, zapašćeš u uninije. Ne zato što je sećanje na grehe loše, nije, čak je i poželjno, ali ne samostalno i bez rukovodstva. A onda, danas takvog rukovodstva nemaš i šta..? Ostaje kako je govorio apostol Pavle: vera, nada i ljubav. Od toga: vera se danas pred ljudima iskrivljuje, pa je mnogima ona istočna vera nedostupna; ljubav ohladnjuje, jer ni dela ni čistote vere nema, a nada ostaje samo onima koji zadobiše toliko smirenja da priznaju svoju puku ogrehovljenost. Dela nemamo, iskreno kajanje takođe je dar od Boga, vrline, kao vrhunac i kruna dobrih dela i pokajanja u smirenju, osiromašnima Duhom i blagodaću su nedostupne... Zato će se naši, poslednji naraštaji spašavati u pukom trpljenju (koje je u većini današnjih slučajeva ni približno pravom hrišćanskom trpljenju u ljubavi, već je pre onako suro "na mišiće"), mukama i bolestima prizivajući Ime Hristovo kao žena u porođajnim mukama...Nema tu brate blagodati svetih i uzrastanja u vrlinama...Ne više...Možda ponegde, neko u nekoj zabiti i za takvoga samo Gospod zna. I opet - i bezazlenost je najzad, dar od Boga, jer je ne možeš isfolirati i "namestiti" umni "kodeks" na mernu jedinicu " biti bezazlen". Kao što neki pokušavaju da žmure na sve, tj. odluče kao mali Perica da od danas više ništa "ne vide i ne sude" i onda se čim ih neko "povuče" u nezgode teme, u lažno-prepodobnom smirenju trube tako samo što ne okače svetleću reklamu na sebe sa natpisom "čistima je sve čisto!" I tako sami sebe ti "očišćeni" odeliše od onih "neočišćenih" kojima presudiše.
I ovako kako izgleda, ljudima je spasenje nemoguće..Ali, kako Hristos reče, Bogu je sve moguće.

I naravno, prepodobnost jeste prava mera, ali prava mera već svetih, a koja je naša prava mera? Po mogućstvu svakoga, koliko mu je Bogom dato da uzrasta. Jer čak i ta prelest nastala iz želje da se prepodobimo (pre vremena, reklo bi se), je najnormalnija pojava iliti "dečija bolest" koja je u mnogome neminovna, upravo zato jer nema više "duhovnih svetionika" da osvetle put i preduprede padove, tamo gde bi oni mogli da se izbegnu. U tu "zamku" danas mnogi upadaju po inerciji, jer ih povodi pogrešan "signal" okruženja, kao kada slepac slepca vodi. Važno je iz preležane "bolesti" podići se i ustati.
 
Poslednja izmena:
Iscrpan komentar. Malo sam u rebusu, ako savrsenstvo nije u tome da covek po slobodnoj volji krene za Jedino Savresnim, cemu onda vera? Ili ono apostolsko ljubav, vera i nada, zar nisu vec darovi koji nas pokrecu - motivisu - za sinergijskim pokretom ka Hristu. I ako svetost kao dar savrsenstva pripada samo pojedincima, avaj, sta cemo onda mi u Crkvi? Cemu onda uopste pokret ka Savrsenim. Onda smo gori od svake tvari. A zar apostol nije pisao da Bog ne gleda ko je ko i da ne meri svoju blagodat? Iz takvog ugla, itekako svi mogu biti savrseni - ako ne po zaslugama, onda po daru. Vidi moju temu Da li je svetost nedostizni ideal i nemoguca misija.
 
Ne moraš biti savršen da bi zavoleo savršenstvo ili, još preciznije Jedino Savršenog. Eto, sam si Ga tako i nazvao: Gospod je zaista Jedini zaista Savršeni...Ili misliš da su i među svetima dok su još živeli na zemlji neki bili savršeni? Nisu. "Nema dobroga, nema ni jednoga". Dakle, pokret ka savršenstvu, je samo naša želja, dakle ideal za dosegnuti. Ali, na zemlji ga je nemoguće doseći. Ne u telu, ne u okovanosti smrću. Jer dok telo ne prođe kroz smrt i propadanje, dotle se ni čovek, kao telesno biće sa jedne i duhovno sa druge strane, ne može "prekaliti" kao zlato što se ognjem okušava. Zato se i kaže, da će se svako delo ognjem okušati. Tek tada, u tom budućem događaju koji čeka sve koji ikada živeše na zemlji, oprobaće se svačija svetost (ili ništavnost) pred Bogom. U Ognju Božanske ljubavi. Savršenstvo je dotle obećanje budućeg veka, gde će svi oni koji se životom i trudom samo trudiše da zadobiju Hristovu milost na zemlji, biti upodobljeni Hristu i postati "bogovi" po blagodati, braća i sestra Hristovi koji će sa NJim biti u Carstvu Nebeskom.U tome i jeste vera: da nam je savršenstvo dato na zemlji, bili bi već oslobođeni od svakog propadanja i smrti (kao i greha), a samim tim i već bogovi. Ali, vera je u tome što verujemo da ćemo nakon svog truda i muka na zemlji biti u budućem veku oblagodaćeni Hristom i savršeni poput NJega. A u tome je i nada, koja nas veže u postojanosti očekivanja toga časa, a ta nada rađa trpljenje, trpljenje rađa smirenje, a smirenje uzrasta u ljubav.
Naravno da je savršenstvo neophodno kao cilj. I to ne imaginarni cilj, već realni cilj svakog krštenog u Ime Sina Božijeg. Ali, savršenstvo se ne dostiže na zemlji u telu, dokle god je ono truležno i izloženo silama strasti, truleži i smrti, već tek tamo, gde će i telo, poput Hristovog biti preobraženo i oduhovljeno oslobađajući se ropstva grehu. I nakon krštenja, čovek je smrtan, on greši i čak i kada po daru i milosti Božijoj bude udostojen čoveku nespoznajnih i najvećih Tajni, čovek opet i opet greši i pada. Drugim rečima, i ono malo "dobrote" koje čovek stiče za života i revnovanja (po sopstvenim silama) u Crkvi nakon krštenja, opet su samo milost Božija koja ga "pokriva".
Nismo mi gori od svake tvari. Mi smo grešniji od svake tvari, sem od onog koji je prvi odstupio. Zato nam je pokajanje još moguće, jer da smo kao demoni bili bismo osuđeni potpuno na propast, budući da je njima pokajanje nemoguće. Jer samo u pokajanju i ispovedanju svoje nemoći (sila se Božija u nemoći pokazuje), čovek zavređuje blagodat od Boga.
Znaš za javljanje sv. Antonija Velikog svojim učenicima, nakon što je prošao na mitarstvima? Prošao je svih 19 mitarstava kao veliki podvižnik i smiren pred Gospodom u svakoj stvari. Ali kada je stigao do poslednjeg mitarstva demona gordosti, demon mu se obratio glumatajući strah: "Bravo Antonije, pobedio si me!" Svetitelj, koji je bio za života potpuno stekao skrušeno srce i smirenjem se snizio pred Hristom, pripisujući Gospodu svako dobro delo koje ga je krasilo, uzvratio je: "Ne ja, već Hristos u meni!" Samo tako, prošao je mitarstvo gordosti, jer je pokazao da sebi ne pripisuje ništa kao zaslugu, već sve isključivo i jedino Hristu. Kasnije je to sa onoga sveta javivši se preneo učenicima kao pouku o smirenoumlju i skrušenosti i kolika je njegova snaga pred Bogom, jer je demon mogao i da ga prevari da se i u tom zadnjem momentu pogordio u sebi i pripisao sebi blagodat kojom je vojevao protiv strasti i greha na zemlji. U tom slučaju, srušio bi se u pakao ognjeni.
Žao mi je, trenutno nemam vremena da pročitam tvoju temu o svetosti, mada mi zvuči kao vrlo interesantna, ali nadam se da ću naći vremena i za to. Onako kako mi sam naslov zvuči, rekla bih da već mogu da naslutim kuda vodi tema. Pretpostavljam da veruješ da je svetost dostižna. I nije da nisi u pravu. Jeste, dostižna je. Ali, evo samo jedne rečenice za razmišljanje(parafraziram): "One koje unapred prepoznah njih unapred i opravdah" ? Drugim rečima, izvesni svetitelji, koji su se još nazivali i "stubovima pravoslavlja" bili su još iz majčine utrobe izabrani da budu sveti. Veruješ li? Daluje nepošteno? E, pa nije. Nema ovde dovoljno mesta da se o tome piše. Inače, da nije tako, mnogi bi bili sveti, a u realnosti, ima ih tek nekolicina u odnosu na toliku populaciju krštenih duša. Oni koje Gospod izabra od utrobe matera, bili su u obavezi da date talante ispune, time nije njihov krst bio manji i oni "opušteni" jer su eto, (blago njima!) pomilovani. Ne! NJihov je krst bio neuporedivo teži od "običnih" hrišćana. Pri tom, masa drugih svetitelja svoje svetiteljstvo nije ostvarivala za života, misleći i imajući potvrdu da su sveti. Opet, ne! Oni su bili ubeđeni da su najgori i najbedniji stvorovi na svetu (da, upravo kako ti to lepo reče, gori od sve tvari) i upravo ovakvo smirenoumlje je od njih razvejavalo svaku grešku i spaljivalo trnje greha u srcu. Opet, neki sveti koji su se proslavili netruležnim moštima, za života nisu učinili čak ni jedno čudo. Čak ni molitvu nisu imali drugu nego usneno-umnu, koju su stalno izgovarali i držali na usnama. Žalili su što im Gospod ne dade više da ikada osete srdačnu molitvu i njenu sladost na zemlji. I onda, nakon smrti, njihove su se mošti pokazale celebne i netljene. Hm, nisu bili čak ni najmanje svesni svoje svetosti. Bolje, razmišljali su, redom svi sveti o sebi, kao najgorima i najbednijima, nedostojnima života i Hrisotve milosti. Paradoks?Ne. Oružje.
Sa druge strane, nije svima spasenje samo u dosezanju svetosti. Majke se spašavaju rađanjem i vaspitavanjem dece u strahu Božijem i pobožnosti. Sluge u služenju. Monasi u poslušanju. Nije svetost jedina i jedino bitna za spasenje. Jer onda ne bi ni bilo moguće spasenje mnogih. Nego, Gospod nadomešćuje tamo gde mi oskudevamo, ali ne tako da smo mi toga svesni. Jer tada bi se jadni čovek pogordio. U tome je bezazlenost o kojoj si govorio. Drugim rečima, dok na zemlji izgledamo jadni, ništavni i truležni, trpeći sve to Hrista radi i kajući se za svoje grehe, Gospod nam priprema nevidljive vence već kraseći našu dušu netruležnim blagom, da bi u Carstvu Nebeskom tek došli na videlo umnoženi talanti i svetost svetih.
I još nešto: onoga trenutka kada pomislimo da smo dosegli dar ili bilo kakvu vrlinu u Gospodu, makar se samo "tešili" misleći "dobro je, napredujem, u meni je svetlost Hrisotva i blagodat NJegova", znaj – tada je čovek već otpao od smirenja I blagodati Hristove. A uzrasti tamo gde je bio sveti Serafim Sarovski, i u takvom smirenju držati svoj um, a biti istovremeno svestan da je Hristos milostiv i da ti daje darove savršenstva, o tome svako ko nije prošao put kojim su ti sveti prošli ne može ni da mašta. Jer dostizanje svetosti u Hristu nije nacrt kojim se ide, niti je to "praksa", niti molitva, niti bilo koja ljudima znana "tehnika" makar ona bila i umna, već Tajna nad Tajnama koju Bog otkriva samo izuzetnima. Zato odgovor je: Da, samo izuzetni bivaju sveti i da, svetost se daje samo izuzetnima. I to iz prostog razloga: da li je svaki čovek koji služi vojsku "rođen" da bude veliki vojskovođa i strateg? Da li su Carevi mogli bilo kome da podare zadatak carskog savetnika ili čak i lekara? Ne, ljudi se rađaju sa određenim sklonostima i potencijalom koji razvijaju ili upropašćuju...Tako je i u Crkvi, kao i u svoj tvorevini Božijoj.
 
Pravoslavna Crkva ne priznaje mitarstva. Svetost je jedini cilj covecijeg zivota, sve ostalo moze biti igranje sa juridickim percepcijama. I svetitelji nisu bili bezgresni, tako da njihova svetost nije dolazila iz zone morala vec iz zone pricasnosti sa Jedino Svetim. Iz takvog ugla, bilo je svetitelja, ima ih i bice ih jos jer svako ko se pricescuje Hristom dostize savrsenstvo. Postoji razlika u sluzbama i darovima ali svi ljudi cine jedno Telo Hristovo i jednog Duha dele. Ako ste imali vremena ovoliko da pisete, onda imate vremena da procitate malu temu o svetosti koju sam predlozio.
 
Aphex Twin;bt131876:
Pravoslavna Crkva ne priznaje mitarstva. Svetost je jedini cilj covecijeg zivota, sve ostalo moze biti igranje sa juridickim percepcijama. I svetitelji nisu bili bezgresni, tako da njihova svetost nije dolazila iz zone morala vec iz zone pricasnosti sa Jedino Svetim. Iz takvog ugla, bilo je svetitelja, ima ih i bice ih jos jer svako ko se pricescuje Hristom dostize savrsenstvo. Postoji razlika u sluzbama i darovima ali svi ljudi cine jedno Telo Hristovo i jednog Duha dele. Ako ste imali vremena ovoliko da pisete, onda imate vremena da procitate malu temu o svetosti koju sam predlozio.
Kliknite za proširenje...

Oooo, pa nisam znala (hvala najlepše) da se mitarstva ne priznaju u Crkvi? ! Znala sam da ih neki jeretici ne priznaju, jer dakako, tako je mnogo lakše, ali eto, mnogi sveti ih objaviše, Pravoslavlje (predanjsko) o njima govori, pouke 2000 godina...ali, Bože moj...kako i sami rekoste, to je bilo nekada "u kamenom dobu" a mi danas napredujemo...ka paklu, reklo bi se, ali dobro...
Ima ih i biće ih još. Gde ih ima, recite mi da idem da ih vidim!
Postoji razlika u službama i darovima? I ko je tu promenu uveo? Vaseljenski Sabor? Vi? Mi? Oni? Ko? Ne, Gospod? Dojadilo mu da se služi stalno isto, pa reče: "Dajte malo da se promeni, svagda slušam isto, dojadi!" E moj prijatelju bogoslove. Pre svega kad ste došli na teologiju trebalo je da vas nauče dve stvari: Da oni koji se građahu mudri, poludeše i da su apostoli ostavili pouku da ni Anđeo sa Neba da nam siđe i kaže suprotno onome kako je Gospod njima ostavio, neka bude anatema...
Ali, dobro, opet. Svako će se telo i svaka duša na svetu osvedočiti da vidi Živog Hrista, pa će On reći kako i šta. A tako je i najbolje, i najzad opet Boga postavlja kao Pravednog Sudiju, zar ne?;)
Pročitala sam temu i odgovorila, izvinjavam se na opširnosti. I nisam ni mislila da ću dosegnuti sa svojim odgovorom do vas, već sam pisala zbog nekih za koje znam da ovo čitaju. Pozdrav i svako dobro!:)
 
Razliku u slubama je pisao apostol. Znate vec kad pravi poredjenje sa delovima tela. Mislim da je poslanicama Korincanima, pa proverite da li sam rekao nesto novo. Drugi primer, videti u delima sv. Ignjatija Bogonosca, da nisam i tu nesto izmislio oko sluzbi? A mitarstva nemaju tako staru tradiciju kao sto vi mislite. Recite mi, da nije i Hristos mozda prosao kroz njih?
Svako dobro i vama!
 
Aphex Twin;bt131911:
Razliku u slubama je pisao apostol. Znate vec kad pravi poredjenje sa delovima tela. Mislim da je poslanicama Korincanima, pa proverite da li sam rekao nesto novo. Drugi primer, videti u delima sv. Ignjatija Bogonosca, da nisam i tu nesto izmislio oko sluzbi? A mitarstva nemaju tako staru tradiciju kao sto vi mislite. Recite mi, da nije i Hristos mozda prosao kroz njih?
Svako dobro i vama!
Kliknite za proširenje...
Za službe i darove o kojima ste pisali na meni je da se izvinim, jer sam previdela o čemu ste pisali. Da, naravno, razlika u službama i darovima postoji i to je jasno.
Mitarstva mnogi sveti spominju, a i sami znate da mi sa ove današnje vremenske distance gledano nemamo mogućnosti da utvrdimo kada je počelo verovanje da duša prolazi kroz njih. Mnoga predanja bila su vekovima usmena, ogroman broj tekstova je tokom vekova zagubljen, tako da je nemoguće utvrditi kada se neko predanje ukorenilo. Ono što imamo kao dokaze su pre svega po veri javljanja svetih i viđenja njihova koja svedoče u masi slučajeva isto, a koja datiraju kao u slučaju svetoga Antonija iz prvih vekova hrišćanstva.
Gospod nije bio na mitarstvima, on je bio u adu, sećate se?;)
 
Potpisujem ovo što je sestra Vesna napisala, jer se iz vaše rečenice zaista svakakva nagađanja mogu izvući, ali o tome kasnije...
Ad je mesto pripremljeno dušama koje se ne udostojiše Raja. Ono je obitalište svih duša koje ne uđoše u Raj, sve do Strašnoga Suda, kada će o Vaskrsenju mrtvih duše pravednika biti primljene u Carstvo Svetih, a duše prokletih biti bačene u "pakao ognjeni zajedno sa satanom i anđelima njegovim", kako je to rekao Gospod svojim učenicima. Pakao je za razliku od ada, večno obitalište svih onih koji ne zadobiše spasenje i upodobiše se zverovima pakla.
Iz ada, samo duše krštenih, mogu biti molitvama svetih i posebnim podvizima koje na sebe sveti preuzimaju, pomilovane po Božijoj promisli i primljene u Raj, iako je to vrlo retka pojava, najviše zato što se retko ko usuđuje da na sebe preuzima teret stradanja koji ta određena duša oseća u adu. Praktično se svetitelj moleći se za tu dušu duhovno nalazi u sličnom stanju kao onaj za koga se moli, mučen njegovim gresima, sastradavajući na taj način sa tom dušom i Hristu prinoseći svoj podvig sastradanja i patnje, kao ispunjavanje drugog Božijeg zakona, kao onaj koji je spreman da umre za svoga bližnjeg.
Dešavalo se u istoriji i predanjskom nasleđu Crkve da imamo zapisane priče o ovakvom podvigu sastradavanja svetih za izbavljenje neke duše iz ada. Tako se sveti Grigorije Dvojeslov, molio svojevremeno Hristu i Prečistoj Bogorodici da izbavi iz ada dušu jednog jeretičkog episkopa koji je bio po mišljenju svetog Grigorija dobar čovek i prelešću zaveden na stranputicu jeresi, a takođe je bio sv. Grigoriju prijatelj iz detinjstva, pa se jako ožalostio kada je čuo da se ovaj episkop upokojio bez pokajanja i ispovedanja Prave vere. Tada je na sebe uzeo pretežak podvig danonoćnog moljenja i posta, moleći se da se ovaj episkop opravda i udostoji Raja po milosti Hristovoj. Nakon dugog i iscrpljujućeg podviga, kada je Gospod video da svetitelj ne odustaje od svoje namisli trpeći nadčovečaske muke radi ljubavi prema bližnjem, poslao je Presvetu Bogorodicu koja se javila svetom Grigoriju i rekla mu da je Gospod video njegove podvige i napore i spremnost da izdrži i najveće muke da bi iskupio ovu dušu pred Hristom, i da će samo zbog velike ljubavi koju Gospod ima prema svetom Grigoriju kao svom svetitelju ispuniti njegove molitve i pomilovati ovu dušu, ali da Gospod takođe poručuje svetome da se više ne moli za NJegove (Hristove) neprijatelje i jeretike koji razapeše nanovo Hrista i odstupiše gordo od NJeogovg učenja, jer takvi su mrski Gospodu.
Kako to mislite da mrtvi nisu u adu? Jesu. Nepokajani. Ili vi znate da nisu?! A namerno kažem "mrtvi" zato što oni nisu mrtvi, već su i dalje živi Hristu (jer je duša večna i besmrtna), ali su "mrtvi" u odnosu na Život i nalaze su u večnom mučenju i tami bez Božanske Svetlosti.
Hristos je sišao u ad na Veliku Subotu i vrata adska razorio, dolazeći tamo da pozove pre svega duše svih do tada upokojenih pravednika koji nisu mogli da uđu u Rajska naselja budući da Hristos do tada tada još nije Vaskrsao i otvorio Rajska vrata. Do tada su svi grešnici, makar bili i najpravedniji među smrtnicima bili u adu u tami, jer je samo Sin Božiji mogao da uništi smrt i daruje ljudima slobodu od smrti i samoga ada. O ovome događaju svedoče mnogi tropari i stihire koje se pevaju u Crkvi na Veliku Subotu, kao na pr. sledeći tropar: "Снишел јеси к смерти Животе безсмертни, тогда ад умертвил јеси блистанијем Божества, jегда и умершија од преисподњих воскресил јеси, свја сили Небеснија взиваху, жизнодавче Христе Боже наш, слава Тебје". Ili recimo iz Prve statije koja se peva na jutrenju Velike Subote: " Из истљенија возшел јеси, животе Спасе мој, тебје умершу и мертвим пришедшу, и сломившу адови вереј." ; "Живота камен во чревје пријем ад всејадец изблева, от вјека јаже поглоти мертвија", "Под земљу хотјенијем низшед јако мертв, возводиши от земљи к небесним, одтуду падшија Исусе"....
I kao što i ovde stoji, pošto ad i sila greha nije mogla da "zadrži"Hrista, Svetlost Trosunčanu, On je razorio "vrata adova", što znači, ispraznio je ad od svih onih duša koje su bile dostojne Raja, među kojima su bili i Patrijarsi i proroci Izrailja, pa i sveti Jovan Krstitelj, i koje su nakon toga ušlе u Rajska naselja vođeni Hristom.
Dakle, Hristos kao Sin Božiji nije bio na mitarstvima, jer za to nije ni bilo potrebe. On je jedini pravedni i jedini Savršeni, od koga sve demonske sile drhte, tako da takvome, Bogočoveku, demoni ne bi smeli ni da se približe, a kamoli da mu se "cere" u Lice Prečisto pokazujući mu nekakve grehe kojih nije ni imao. Nadalje, upravo zbog toga, što je Hristos kao Prečista Žrtva i Jagnje Božije bio "zaklan" za grehe sveta, po Njegovim rečima, nema veće žrtve nego položiti dušu i život svoj za bližnjega ili iz ljubavi za samoga Boga. Iz tog razloga, samo sveti mučenici, koji su u velikoj žrtvi i mukama napustili svoj zemni život po ugledu na Hrista, bivaju puštani direktno u Raj, bez prolaska na mitarstvima.
I ovo jeste učenje Pravoslavne Crkve, kako već rekoh, koje je još od prvih vekova postojalo u Crkvi i o kojem govore mnogi sveti oci, među kojima sveti Vasilije Veliki, sv.Jovan Zlatousti, sv.Grigorije Novi i dr...
Da se vratim na novotarske naume. Ono što ste i vi gore naslutili, a što se danas drsko uči na Bogoslovijama i Teologiji, jeste da Raj i Pakao kao realna mesta ne postoje, već da su to samo kategorije ili stanja duše. Na osnovu ovoga, naravno onda ne postoji ni Strašni Sud ( od čega ste se već na jednom mestu ogradili da odgovorite na pitanje o Bogu kao Pravednom Sudiji), kao ni Vaskrsenje mrtvih, jer se postavlja pitanje gde onda prebivaju duše onih koji umreše sve do ovog konačnog Suda. Čak neki "tumači" idu toliko daleko (kao jednom otac Tihon studenički koji je na besedi u Studenici izrekao pred narodom ovu veliku laž) da tvrde da je duša smrtna i da nakon smrti nema ničega.
Međutim, kako se ispostavlja, ovo učenje dovodi u pitanje svu Pravoslavnu teologiju i Dogmatiku kako nam je ona predata preko Apostola, svetih otaca i Vaseljenskih Sabora, jer se dovodi u pitanje centralno učenje o Hristovom Vaskrsenju. Kako je Gospod vaskrsao? U telu ili kao nekakav duh koji se pojavio među učenicima? Ako je vaskrsao u telu, kako je Sam ubedio Apostole i svetoga Tomu među njima, postavlja se pitanje: gde je onda Gospod u telu sada? I posebno, gde je NJegova Majka, presveta Bogorodica, za koju isto znamo da ju je Gospod vaskrsao u telu pre sveopšteg Suda?
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top