Uključim se na netu, čitam nešto, provodim vreme, onako, čisto da ne mislim da i ovu kafu pijem sama...i naravno iskoče gomila saveta poput toga kako treba da budemo srećni, veseli, dobrog raspoloženja, da širimo pozitivnu energiju, takve ljude svako voli... Slažem se, Trebali bismo, ali to ne znači da treba suzbiti loše emocije i gurnuti ih pod tepih.
Tu mi prvo pada na pamet strah, kao da je skriven u uglu i samo čeka da ga se setim... Strah od straha, gori od samog straha. Anksioznost, panika, nepripadanje, želim da pobegnem od svega, najviše od sobom. Ali ostajem, ne zato što sam hrabra, već zato što se bojim, bojim se da nikada neću postići dovoljno, da nikada neću pobediti glas u sebi koji me ubeđuje da ne pripadam ovom svetu i da taj strah i taj glas nikada neće nestati. Telo mi drhti, hladno mi je, čak počinjem da osećam fizičku bol, mišići mi se grče, srce ubrzano kuca dok mi nestaje vazduh u grudima. Pokušavam da se smirim, dišem pravilno i duboko, uverena da će brzo proći. I pitam se kako i u najmračnijim periodima, kada bih samo spavala, mogu da pišem, rekla bih i najproduktivnije. Mozak mi radi sto na sat, naravno protiv mene, ne daje mi da spavam, a ne radi mi se ništa drugo, pa zgrabim olovku, moram da se rešim svega s čega se plašim da ostanem sama...
...Kad nas ošamare u jedan obraz, okrenimo drugi. A kad nas ošamare i u drugi, da li da ponovo okrenemo prvi? Ne? I ja sam tako mislila, ali pitam o životu. Ne bismo trebali, ali moramo. Život ne traži naše mišlenje. I nastavljamo užarenih obraza od udaraca koje nam zadaje svakog prokletog dana, iznova i iznova. Taman ću pomisliti da sam naučila sve odgovore... Iznenađenje!!! Menja pitanja. Nova pitanja, nove bolove, nova iskušenja. Sve je novo, a mi smo isti. Isti obrazi, još vreli, ista ramena... da li će izdržati novu težinu? Nisu li premladi i prenežni za toliko udaraca?
Ja više ni ne osećam njihovu snagu, sa svakom novom samo spuštam ramena ka otvorenu zemlju koja jedva čeka da me proguta. Samo mi se ona raduje, a eto, ona mene plaši. Raduje mi se, kao što ja želim da se radujem životu, a šta ako se život plaši mene? Novo pitanje. I nastavljamo...
Okovani religioznim uverenjima, moralnim principima... prigušeni glas, potisnut, zakopan duboko u detetu u nama, sve dok ne nestanemo, dok ne postanemo svoja senka i više se ne prepoznamo. Prtljag je već dugo izgubljen, a mi stojimo pored tamnog drveta sopstvene nesvesti i bojimo se da idemo dalje. Previše je mračno, preopasno, nada se raspada, prozori škripe i mogućnosti se igraju žmurke.
Ali dovoljna je iskra, zagrljaj, koža na kože, da pocepa maglu vremena, da ponovo vidim iste priče koje su me odrasle prerano, grozne tetovaže duše, vraćaju me do tog istog drveta, ali više nije tako zastrašujuće, ne boli kao kada su se priče pisale.
Podižem se i iz srca kostiju podsećam se, imam sebe ... Pogled mi se razbistrio, miris je finiji, prepoznajem se na površini. Isceljujući ranjenog instinkta, zadržavajući naučenog, glasno izgovarajući onoga što želim, bez okretanja na drugu stranu, bezgraničnim i mističnim otporom, da budem ono što jesam. I kažem:
- Vi koji ste grabali delove iz mog srca,
Hvala vam,
da nije bilo vas, ne bih znala da je tako veliko,
-Vi koji ste se gostili mojom dušom kao za stolom,
Hvala vam,
da nije bilo vas, ne bih znala da sam tako bogata,
-Vi kojima su moja suza bila svetlo,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih znala da nosim zvezde u očima,
-Vi koji ste gazili moja osećanja,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih se probudila,
-Vi koji ste izdali moje poverenje,
Hvala vam,
da nije bilo vas, i dalje bih slepo verovala svima,
-Vi koji niste verovali u mene,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih naučila da verujem u sebe,
-Vi koji sam zvala moji prijatelji, a niste bili,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih naučila da se uvek mogu pouzdati samo u sebe,
-Vi koji ste me zaboravili,
Hvala vam,
Da nije bilo vas, ne bih znala kako da pronađem mir u samoći.
Tu mi prvo pada na pamet strah, kao da je skriven u uglu i samo čeka da ga se setim... Strah od straha, gori od samog straha. Anksioznost, panika, nepripadanje, želim da pobegnem od svega, najviše od sobom. Ali ostajem, ne zato što sam hrabra, već zato što se bojim, bojim se da nikada neću postići dovoljno, da nikada neću pobediti glas u sebi koji me ubeđuje da ne pripadam ovom svetu i da taj strah i taj glas nikada neće nestati. Telo mi drhti, hladno mi je, čak počinjem da osećam fizičku bol, mišići mi se grče, srce ubrzano kuca dok mi nestaje vazduh u grudima. Pokušavam da se smirim, dišem pravilno i duboko, uverena da će brzo proći. I pitam se kako i u najmračnijim periodima, kada bih samo spavala, mogu da pišem, rekla bih i najproduktivnije. Mozak mi radi sto na sat, naravno protiv mene, ne daje mi da spavam, a ne radi mi se ništa drugo, pa zgrabim olovku, moram da se rešim svega s čega se plašim da ostanem sama...
...Kad nas ošamare u jedan obraz, okrenimo drugi. A kad nas ošamare i u drugi, da li da ponovo okrenemo prvi? Ne? I ja sam tako mislila, ali pitam o životu. Ne bismo trebali, ali moramo. Život ne traži naše mišlenje. I nastavljamo užarenih obraza od udaraca koje nam zadaje svakog prokletog dana, iznova i iznova. Taman ću pomisliti da sam naučila sve odgovore... Iznenađenje!!! Menja pitanja. Nova pitanja, nove bolove, nova iskušenja. Sve je novo, a mi smo isti. Isti obrazi, još vreli, ista ramena... da li će izdržati novu težinu? Nisu li premladi i prenežni za toliko udaraca?
Ja više ni ne osećam njihovu snagu, sa svakom novom samo spuštam ramena ka otvorenu zemlju koja jedva čeka da me proguta. Samo mi se ona raduje, a eto, ona mene plaši. Raduje mi se, kao što ja želim da se radujem životu, a šta ako se život plaši mene? Novo pitanje. I nastavljamo...
Okovani religioznim uverenjima, moralnim principima... prigušeni glas, potisnut, zakopan duboko u detetu u nama, sve dok ne nestanemo, dok ne postanemo svoja senka i više se ne prepoznamo. Prtljag je već dugo izgubljen, a mi stojimo pored tamnog drveta sopstvene nesvesti i bojimo se da idemo dalje. Previše je mračno, preopasno, nada se raspada, prozori škripe i mogućnosti se igraju žmurke.
Ali dovoljna je iskra, zagrljaj, koža na kože, da pocepa maglu vremena, da ponovo vidim iste priče koje su me odrasle prerano, grozne tetovaže duše, vraćaju me do tog istog drveta, ali više nije tako zastrašujuće, ne boli kao kada su se priče pisale.
Podižem se i iz srca kostiju podsećam se, imam sebe ... Pogled mi se razbistrio, miris je finiji, prepoznajem se na površini. Isceljujući ranjenog instinkta, zadržavajući naučenog, glasno izgovarajući onoga što želim, bez okretanja na drugu stranu, bezgraničnim i mističnim otporom, da budem ono što jesam. I kažem:
- Vi koji ste grabali delove iz mog srca,
Hvala vam,
da nije bilo vas, ne bih znala da je tako veliko,
-Vi koji ste se gostili mojom dušom kao za stolom,
Hvala vam,
da nije bilo vas, ne bih znala da sam tako bogata,
-Vi kojima su moja suza bila svetlo,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih znala da nosim zvezde u očima,
-Vi koji ste gazili moja osećanja,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih se probudila,
-Vi koji ste izdali moje poverenje,
Hvala vam,
da nije bilo vas, i dalje bih slepo verovala svima,
-Vi koji niste verovali u mene,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih naučila da verujem u sebe,
-Vi koji sam zvala moji prijatelji, a niste bili,
Hvala vam,
da nije bilo vas ne bih naučila da se uvek mogu pouzdati samo u sebe,
-Vi koji ste me zaboravili,
Hvala vam,
Da nije bilo vas, ne bih znala kako da pronađem mir u samoći.
