- Poruka
- 381.400
Godine 1237. mošti Svetog Save su prenete iz Trnova u manastir Mileševu. Ovoga dana ustanovljeno je u našoj svetoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi da se praznuje prenos moštiju svetog i bogonosnog oca našeg Save, ravnoapostolnog prosvetitelja i učitelja Srpskog. Prenos moštiju Svetitelja Save I bi za vreme blagočestivog kralja srpskog Vladislava 1237. godine, i to iz Trnova u manastir Mileševo. A to bi ovako:
Pošto prođe godina dana od blaženog usnuća Svetoga Save, (koje bi 13. januara 1236. g.) i od sahrane Svetog mu tela u Trnovu, u crkvi Sv. Četrdeset Mučenika, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe blagočestivom kralju Vladislavu i reče mu: “Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, ravnoapostolnog učitelja, darovanog nam od Hrista, koji je mnoge podvige i bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, arhiepiskopskim prestolom, episkopima, i svima ustavima i zakonima, da njegove Svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo”.
Kralj se veoma obradova predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica, učitelja i zaštitnika svoga. Pročitavši pismo, i čuvši i usmenu molbu od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: “Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje.
Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u Crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?” I tako ga otpusti praznih ruku.
Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: “Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetog gospodina mog i oca, da ih prenesem u svoje otačastvo”. Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih šta da radi, a oni mu rekoše da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: “Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju”.
Pošto prođe godina dana od blaženog usnuća Svetoga Save, (koje bi 13. januara 1236. g.) i od sahrane Svetog mu tela u Trnovu, u crkvi Sv. Četrdeset Mučenika, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe blagočestivom kralju Vladislavu i reče mu: “Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, ravnoapostolnog učitelja, darovanog nam od Hrista, koji je mnoge podvige i bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, arhiepiskopskim prestolom, episkopima, i svima ustavima i zakonima, da njegove Svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo”.
Kralj se veoma obradova predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica, učitelja i zaštitnika svoga. Pročitavši pismo, i čuvši i usmenu molbu od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: “Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje.
Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u Crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?” I tako ga otpusti praznih ruku.
Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: “Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetog gospodina mog i oca, da ih prenesem u svoje otačastvo”. Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih šta da radi, a oni mu rekoše da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: “Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju”.
