- Poruka
- 131.166
Milan Kundera, rodom Čeh, a francuski državljanin od 1981, preminuo je 11. jula u Parizu u 95. godini, javila je Češka radio-televizija, a preneli su mnogi svetski mediji.
Rođen je u Brnu 1929. godine, 1. aprila, a sam je komentarisao da to „sigurno ima neko metafizičko značenje“.
Ovaj „francuski pisac češkog porekla“, kako je pre dvadesetak godina počeo da ga naziva njegov francuski izdavač „Galimar“, jedan je od retkih pisaca koji je za života, 2011, ušao u čuvenu francusku biblioteku „Plejada“.
Želeo je da o njemu prvenstveno govori njegovo delo, tako da nije baš mnogo voleo medije. Poslednji put se na televiziji pojavio 1984, a poslednji untervju nekom novinaru je dao 1986.
Sa svojom domovinom iz koje je emigrirao 1975. bio je „u svađi“ više od 40 godina, a oduzeto državljanstvo vraćeno mu je tek 2019.
Posle maturiranja u rodnom gradu, upisao je Filozofski fakultet u Pragu, ali je posle nekoliko semestara prekinuo studije, no zauvek je ostao vezan za filozofsku literaturu, što je vidljivo i u njegovom delu.
Kao pisac i intelektualac angažovao se u širokom pokretu čeških i slovačkih intelektualaca, poznatom pod nazivom Praško proleće. Veliki odjek je doživelo njegovo istupanje na Kongresu čehoslovačkih pisaca 1967. godine. Bio je istaknuti saradnik, zajedno sa filozofom Karelom Kosikom, slavnih praških Literarnih novina. Posle gušenja Praškog proleća i okupacije Čehoslovačke 21. avgusta 1968. godine Kundera je u svojoj domovini bio nepostojeća ličnost. Samo su dve njegove knjige – roman „Šala“ i zbirka pripovedaka „Smešne ljubavi“ – ugledale svetlo dana u Čehoslovačkoj do 1970, kada su bile povučene iz knjižara i biblioteka.
Godine 1975. Kundera prihvata poziv francuskih intelektualaca koji su ga podržavali da bude gostujući profesor na fakultetu u Renu.
Kunderini romani doživeli su svetski uspeh. U nizu polemičkih intervjua i ogleda koji su doživeli veliki odjek u Francuskoj i u svetu, Kundera je izazovno progovorio o važnim istorijskim i društvenim temama. Zbog takvog njegovog književnog i vanknjiževnog delovanja, komunističke vlasti u Čehoslovačkoj mu 1978. oduzimaju državljanstvo.
Punih 20 godina, od 1970. do 1990. godine, Kundera je bio zabranjen u svojoj domovini. Njegove pripovetke i romani bile su u tom periodu objavljivane na češkom u inostranstvu, u Kanadi, u izdavačkoj kući Zdene Salivarove Škvorecki i Jozefa Škvoreckog u Torontu i u francuskim prevodima u Parizu. Istovremeno, bile su prevođene širom sveta u velikim tiražima. Pisac slavan u čitavom svetu bio je u isto vreme zabranjen i prećutan u svojoj domovini.
U toku tih dugih 20 godina Milan Kundera u Francuskoj pronalazi svoju novu, drugu domovinu. Godine 1981. dobija francusko državljanstvo, ali odlučno odbija etiketu „disident“ koju su novinari nastojali da mu prišiju. Svakako da je u njegovom slučaju „kulturna asimilacija“ bila značajan deo i njegove književne poetike.
Mada se u mladosti družio sa rediteljima Milošem Formanom, Jiržijem Menclom, Jurajem Hercom, predstavnicima češkog novog talasa, i mada je sarađivao na filmskoj adaptaciji svog romana „Šala“, i odobrio ono što je Hinek Bocan predložio za kratku priču iz njegove zbirke „Smešne ljubavi“, idila sa filmskim svetom ubrzo je prekinuta.
Radikalizacijom tokom svog života u Francuskoj i stečenim književnim priznanjem, zaoštrio je svoj stav protiv onoga što je nazivao „prepisivanjem“.
Tako je 1988. godine odbio adaptaciju svog bestselera „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ scenariste i reditelja Filipa Kaufmana, koji je za nju čak bio nominovan za Oskara, a usvojio nagradu BAFTA u istoj kategoriji.
Na češkom jeziku objavio je romane: Šala (1967), Život je drugde (1973), Oproštajni valcer (1973), Knjiga smeha i zaborava (1978), Nepodnošljiva lakoća postojanja (1984) i Besmrtnost (1990); zbirku pripovedaka Smešne ljubavi (1968) i dramu Žak i njegov gospodar (1971).
Na francuskom jeziku objavio je romane: Usporavanje (1995), Identitet (1997), Neznanje (2000) i Praznik beznačajnosti (2013); kao i knjige eseja: Umetnost romana (1986), Iznevereni testamenti (1993), Zavesa (2005) i Susret (2009).
Poslednji roman objavio je 2014, nakon decenije pauze, pod nazivom „Praznik beznačajnosti“ i, iako je knjiga bila hit među čitaocima, kritičari su bili podeljeni.
Njegov najbliži češki prijatelj Milan Ude, takođe pisac, izjavio je pre nekoliko godina češkoj agenciji ČTK, da Kundera „više ne taji da više ne piše i da ne planira više da piše nikakvo literarno delo“.
n1info.rs
Rođen je u Brnu 1929. godine, 1. aprila, a sam je komentarisao da to „sigurno ima neko metafizičko značenje“.
Ovaj „francuski pisac češkog porekla“, kako je pre dvadesetak godina počeo da ga naziva njegov francuski izdavač „Galimar“, jedan je od retkih pisaca koji je za života, 2011, ušao u čuvenu francusku biblioteku „Plejada“.
Želeo je da o njemu prvenstveno govori njegovo delo, tako da nije baš mnogo voleo medije. Poslednji put se na televiziji pojavio 1984, a poslednji untervju nekom novinaru je dao 1986.
Sa svojom domovinom iz koje je emigrirao 1975. bio je „u svađi“ više od 40 godina, a oduzeto državljanstvo vraćeno mu je tek 2019.
Posle maturiranja u rodnom gradu, upisao je Filozofski fakultet u Pragu, ali je posle nekoliko semestara prekinuo studije, no zauvek je ostao vezan za filozofsku literaturu, što je vidljivo i u njegovom delu.
Kao pisac i intelektualac angažovao se u širokom pokretu čeških i slovačkih intelektualaca, poznatom pod nazivom Praško proleće. Veliki odjek je doživelo njegovo istupanje na Kongresu čehoslovačkih pisaca 1967. godine. Bio je istaknuti saradnik, zajedno sa filozofom Karelom Kosikom, slavnih praških Literarnih novina. Posle gušenja Praškog proleća i okupacije Čehoslovačke 21. avgusta 1968. godine Kundera je u svojoj domovini bio nepostojeća ličnost. Samo su dve njegove knjige – roman „Šala“ i zbirka pripovedaka „Smešne ljubavi“ – ugledale svetlo dana u Čehoslovačkoj do 1970, kada su bile povučene iz knjižara i biblioteka.
Godine 1975. Kundera prihvata poziv francuskih intelektualaca koji su ga podržavali da bude gostujući profesor na fakultetu u Renu.
Kunderini romani doživeli su svetski uspeh. U nizu polemičkih intervjua i ogleda koji su doživeli veliki odjek u Francuskoj i u svetu, Kundera je izazovno progovorio o važnim istorijskim i društvenim temama. Zbog takvog njegovog književnog i vanknjiževnog delovanja, komunističke vlasti u Čehoslovačkoj mu 1978. oduzimaju državljanstvo.
Punih 20 godina, od 1970. do 1990. godine, Kundera je bio zabranjen u svojoj domovini. Njegove pripovetke i romani bile su u tom periodu objavljivane na češkom u inostranstvu, u Kanadi, u izdavačkoj kući Zdene Salivarove Škvorecki i Jozefa Škvoreckog u Torontu i u francuskim prevodima u Parizu. Istovremeno, bile su prevođene širom sveta u velikim tiražima. Pisac slavan u čitavom svetu bio je u isto vreme zabranjen i prećutan u svojoj domovini.
U toku tih dugih 20 godina Milan Kundera u Francuskoj pronalazi svoju novu, drugu domovinu. Godine 1981. dobija francusko državljanstvo, ali odlučno odbija etiketu „disident“ koju su novinari nastojali da mu prišiju. Svakako da je u njegovom slučaju „kulturna asimilacija“ bila značajan deo i njegove književne poetike.
Mada se u mladosti družio sa rediteljima Milošem Formanom, Jiržijem Menclom, Jurajem Hercom, predstavnicima češkog novog talasa, i mada je sarađivao na filmskoj adaptaciji svog romana „Šala“, i odobrio ono što je Hinek Bocan predložio za kratku priču iz njegove zbirke „Smešne ljubavi“, idila sa filmskim svetom ubrzo je prekinuta.
Radikalizacijom tokom svog života u Francuskoj i stečenim književnim priznanjem, zaoštrio je svoj stav protiv onoga što je nazivao „prepisivanjem“.
Tako je 1988. godine odbio adaptaciju svog bestselera „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ scenariste i reditelja Filipa Kaufmana, koji je za nju čak bio nominovan za Oskara, a usvojio nagradu BAFTA u istoj kategoriji.
Na češkom jeziku objavio je romane: Šala (1967), Život je drugde (1973), Oproštajni valcer (1973), Knjiga smeha i zaborava (1978), Nepodnošljiva lakoća postojanja (1984) i Besmrtnost (1990); zbirku pripovedaka Smešne ljubavi (1968) i dramu Žak i njegov gospodar (1971).
Na francuskom jeziku objavio je romane: Usporavanje (1995), Identitet (1997), Neznanje (2000) i Praznik beznačajnosti (2013); kao i knjige eseja: Umetnost romana (1986), Iznevereni testamenti (1993), Zavesa (2005) i Susret (2009).
Poslednji roman objavio je 2014, nakon decenije pauze, pod nazivom „Praznik beznačajnosti“ i, iako je knjiga bila hit među čitaocima, kritičari su bili podeljeni.
Njegov najbliži češki prijatelj Milan Ude, takođe pisac, izjavio je pre nekoliko godina češkoj agenciji ČTK, da Kundera „više ne taji da više ne piše i da ne planira više da piše nikakvo literarno delo“.
n1info.rs
