cetka
Iskusan
- Poruka
- 5.499
Pročitao sam dnevnik doktora, iako je uređen to je dosta sirov materijal ali sam ga u dahu pročitao. Nesumnjivo materijal za film o besmislu rata ali i o stradanju Srba (vojnika, civila, DECE). Doktor Lazić je svakako našao svoje mesto u srpskoj istoriji.
https://t.co/KvnRB6dieW?amp=1
19. april 1993. godine Od granate u Otesu stradalo je četvoro dece. Jedno mrtvo. Mali Siniša Milivojević, 1982. godište. Odvratnog li rata, gde nam decu donose ranjenu, gde nam mrtvu decu donose, gde su deca meta za odrasle! Odvratnog li rata! 26. maj 1993. godine Nikad neću zaboraviti dan i noć 26. maja. Uvek sam pisao odmah, pod utiskom događaja. Sada nisam imao snage. Nisam mogao. Dan smrti. Vreme primirja. Televizija i radio ćute. Naše snage napadnute u rano jutro, lepo i sunčano, sa Igmana. Žestoke borbe prsa u prsa. A onda, naš kontranapad ka brdu Stupnik, dominantnoj koti iznad Hadžića. Za dvanaest minuta zauzeli smo cilj, brdo Stupnik. Brza i laka pobeda, ali uz gubitke. Opijeni srećom što su potukli nadmoćnog neprijatelja, naši borci ponašali su se u tom trenutku suviše slobodno i nepažljivo. Oslobođeno nekoliko naših ljudi koji su tu, na tom prostoru, kao zarobljenici, kopali rovove za muslimane. Izuzetan uspeh. A zatim - trenutak nepažnje. Muslimani se ubacuju u našu vezu. Motorole prave dezinformacije. "Balijama" stiže pojačanje i pomoć. Mrtvi i ranjeni. Operacija za operacijom. Operišem trojicu. Sve mladići od dvadeset do dvadeset dve godine. Prvi put mi umiru pacijenti posle operacije. Teške povrede karlice i krvnih sudova. Već iskrvarili kad su primljeni. Roditelji i sestre ispred Operacione sale plaču. Nadaju se. Kažem, nade nema. Umiru. Plač i lelek. Dan smrti, poraza i tuge. Ne ponovilo se, ako ima Boga! Od tog dana nikakvog primirja nema. Dan za danom ranjeni i mrtvi. Znamo da su na njihovoj strani ogromne žrtve, ali meni, kao hirurgu, kao Srbinu, kao rodoljubu, patrioti, nije važno i ne interesuje me koliko je njihovih poginulo. Ja vidim naše mrtve dečake, naše ubogaljene borce, naše stradale civile. Vidim užas ovoga rata
https://t.co/KvnRB6dieW?amp=1
19. april 1993. godine Od granate u Otesu stradalo je četvoro dece. Jedno mrtvo. Mali Siniša Milivojević, 1982. godište. Odvratnog li rata, gde nam decu donose ranjenu, gde nam mrtvu decu donose, gde su deca meta za odrasle! Odvratnog li rata! 26. maj 1993. godine Nikad neću zaboraviti dan i noć 26. maja. Uvek sam pisao odmah, pod utiskom događaja. Sada nisam imao snage. Nisam mogao. Dan smrti. Vreme primirja. Televizija i radio ćute. Naše snage napadnute u rano jutro, lepo i sunčano, sa Igmana. Žestoke borbe prsa u prsa. A onda, naš kontranapad ka brdu Stupnik, dominantnoj koti iznad Hadžića. Za dvanaest minuta zauzeli smo cilj, brdo Stupnik. Brza i laka pobeda, ali uz gubitke. Opijeni srećom što su potukli nadmoćnog neprijatelja, naši borci ponašali su se u tom trenutku suviše slobodno i nepažljivo. Oslobođeno nekoliko naših ljudi koji su tu, na tom prostoru, kao zarobljenici, kopali rovove za muslimane. Izuzetan uspeh. A zatim - trenutak nepažnje. Muslimani se ubacuju u našu vezu. Motorole prave dezinformacije. "Balijama" stiže pojačanje i pomoć. Mrtvi i ranjeni. Operacija za operacijom. Operišem trojicu. Sve mladići od dvadeset do dvadeset dve godine. Prvi put mi umiru pacijenti posle operacije. Teške povrede karlice i krvnih sudova. Već iskrvarili kad su primljeni. Roditelji i sestre ispred Operacione sale plaču. Nadaju se. Kažem, nade nema. Umiru. Plač i lelek. Dan smrti, poraza i tuge. Ne ponovilo se, ako ima Boga! Od tog dana nikakvog primirja nema. Dan za danom ranjeni i mrtvi. Znamo da su na njihovoj strani ogromne žrtve, ali meni, kao hirurgu, kao Srbinu, kao rodoljubu, patrioti, nije važno i ne interesuje me koliko je njihovih poginulo. Ja vidim naše mrtve dečake, naše ubogaljene borce, naše stradale civile. Vidim užas ovoga rata
