Septembra 15. o.g. desila se premijera komada "1984", po romanu Džordža Orvela u BDP-u.
Roman „1984“ Džordža Orvela iz davne 1949. godine predstavlja jedno distopijsko društvo dalje budućnosti.
U tom mračnom totalitarnom režimu i baš u godini 1984. ne postoje više države ni narodi.
Svet je podeljen na tri velesile i superdržave – Okeaniju, Istaziju i Evroaziju.
Junak Vinston, protagonista u godini 1984. živi jednolično, kao službenik iz Londona i uviđa ubrzo da nešto nije
u redu, te mu se čini da je izgleda poslednji razuman čovek na svetu. Ili možda ih ima još?
Da li su svima ostalima isprani mozgovi?
Špansko-nemačka rediteljka Alia Luke je postavila svoju dramatizaciju antologijskog romana u stilu filmskog jezika,
trudeći se da scene budu dinamične za publiku.
Likovi oživljeni iz romana žive u strogo kontrolisanim uslovima jednog surovog sistema u kome im se prati svaki korak,
postupak, trag, uzdah.
Oni se svi redom ponašaju kao roboti, najmanje liče na ljudska bića, govori i pokreti su im automatizovani.
Unutrašnji monolog i misli Vinstona kao odlomci iz romana glumac (Pavle Pekić) ne izgovara naglas, već se te reči ispisuju
u digitalnom formatu na pravougaonom panelu – ekranu. Dok piše svoj dnevnik, takođe reči se ispisuju na ekranu.
Godina 1984, država Okeanija, gde vlada totalitarni sistem kojim upravlja Veliki brat.
Ljubinka Klarić igra mušku ulogu surovog sadiste O Brajana, jer prema konceptu rediteljke, u tom sistemu moći, pol zaista
nije važan. Ona kaže:
– Gledaćete Orvela, čuveni roman „1984“, priču o diktaturi, Velikom bratu, o tome da nas uvek neko posmatra.
LJudi u predstavi toliko veruju u to da je život lep u zemlji Okeaniji da nema pobune.
Paralelu sa ovim vremenom možemo da povučemo i kod nas, ali i čini mi se svuda u svetu, samo što je to drugačije upakovano".
Ona smatra da u realnom životu možda dosta njih nije svesno ugnjetavanja i eksploatacije, ali da ima i onih 20 osto ljudi koji to
mogu da sagledaju, te zato postoji pobuna, dok u predstavi toga nema.
– U predstavi postoji samo jedan jedini čovek koji shvata gde se nalazi i kako živi, međutim, i njega Partija menja – kaže glumica
i dodaje: " Partija svima može da promeni način razmišljanja".
Na pitanje kako to na nju kao čoveka utiče, s obzirom da postoje i mišljenja da se laganim koracima krećemo ka toj distopiji, glumica
odgovara: " Svi mi to živimo...
– Od kako sam se rodila, mi živimo u nekom sistemu koji nam apsolutno ne odgovara.
To jeste problem, ali ja ne vidim nikakvu revoluciju"
A, s obzirom da znamo kako kod Orvela završavaju ljudi koji postaju svesni, upitali smo glumicu šta misli, šta se van literature dešava
osvešćenima.
– Nekada završe u zatvoru, nekada, kao i što kod Orvela, nestaju, a neki put samo promene mišljenje – zapaža Klarić.
O svojoj ulozi – vođi Partije – ona objašnjava da je glavni čovek koji menja ljudske umove. "U tom svetu nema objašnjavanja, već samo
viđenje – svako ko ne misli kao što partija misli je mentalno oboleo i moraju da ga ozdrave."
Pred premijeru je izjavila:
– Iako se nikada ne zna, nadam se da će publika doživeti neku vrstu katarze.
Ne da će posle gledanja predstave promeniti sebe ili promeniti svet, ali makar malo svesti i osvešćenja ne bi bilo loše"...
Na kraju predstave, neočekivano nema poklona glumaca, jer je tako zamislila rediteljka.
U predstavi igraju Pavle Pekić, Nataša Marković, Ljubinka Klarić, Amar Ćorović, Ljubomir Bulajić, Milorad Miki Damjanović,
Ivan Zablaćanski, Nada Macanković, Paulina Manov i Stefan Radonjić. Specijalni gost je Branka Katić...
Međunarodnu autorsku ekipu čine još – scenograf Kristof Rufer, kostimograf Elen Hofman, video rad – Andrea Gabriel,
glasove pozajmljuju – Pol Marej, Kejt Strong, Marija Stojanović, uz klavirsku pratnju Kristofa Vebera.
Iz knjige "1984"
„Rat je mir.
Sloboda je ropstvo.
Neznanje je snaga.”
1984 / Okeanija
/Savršen totalitarni sistem kojim vlada Veliki brat
/ Moć reči je dovoljna da kontroliše čitavu naciju
/ Jezik je krajnje oružje uništenja
/ Ne postoji mogućnost da se zamisli neposlušnost
/ Reči poput “čast, integritet, moral , revolucija,…” su izbrisani
/ Jezik se misli
/ Razmišljanje je opasno
/ Policija misli zna šta misliš
/ Veliki brat te gleda.
„Partija traži vlast isključivo zbog sebe.
Ne zanima nas dobro drugih; nas zanima isključivo moć, čista moć.
Šta znači čista snaga, shvatićete sada.
Od oligarhija iz prošlosti se razlikujemo po tome što znamo šta radimo.
Svi ostali, čak i oni koji su ličili na nas same, bili su kukavice i licemeri.
Nemački nacisti i ruski komunisti su nam se veoma približili po svojim
metodama, ali nikada nisu imali hrabrosti da prepoznaju sopstvene motive.
Pretvarali su se, možda su čak i verovali, da su vlast preuzeli nevoljno i na
ograničeno vreme, i da se odmah iza ugla nalazi raj u kome će ljudska bića
biti slobodna i jednaka.
Mi nismo takvi.
Znamo da niko nikada ne preuzima vlast sa namerom da je se odrekne.
Moć nije sredstvo; to je kraj.
Ne uspostavlja se diktatura da bi se zaštitila revolucija; pravi se revolucija da bi se uspostavila diktatura.
Predmet progona je progon.
Predmet torture je mučenje.
Predmet moći je moć.
Sada počinješ da me razumeš.”
Džordž Orvel, 1984
Roman „1984“ Džordža Orvela iz davne 1949. godine predstavlja jedno distopijsko društvo dalje budućnosti.
U tom mračnom totalitarnom režimu i baš u godini 1984. ne postoje više države ni narodi.
Svet je podeljen na tri velesile i superdržave – Okeaniju, Istaziju i Evroaziju.
Junak Vinston, protagonista u godini 1984. živi jednolično, kao službenik iz Londona i uviđa ubrzo da nešto nije
u redu, te mu se čini da je izgleda poslednji razuman čovek na svetu. Ili možda ih ima još?
Da li su svima ostalima isprani mozgovi?
Špansko-nemačka rediteljka Alia Luke je postavila svoju dramatizaciju antologijskog romana u stilu filmskog jezika,
trudeći se da scene budu dinamične za publiku.
Likovi oživljeni iz romana žive u strogo kontrolisanim uslovima jednog surovog sistema u kome im se prati svaki korak,
postupak, trag, uzdah.
Oni se svi redom ponašaju kao roboti, najmanje liče na ljudska bića, govori i pokreti su im automatizovani.
Unutrašnji monolog i misli Vinstona kao odlomci iz romana glumac (Pavle Pekić) ne izgovara naglas, već se te reči ispisuju
u digitalnom formatu na pravougaonom panelu – ekranu. Dok piše svoj dnevnik, takođe reči se ispisuju na ekranu.
Godina 1984, država Okeanija, gde vlada totalitarni sistem kojim upravlja Veliki brat.
Ljubinka Klarić igra mušku ulogu surovog sadiste O Brajana, jer prema konceptu rediteljke, u tom sistemu moći, pol zaista
nije važan. Ona kaže:
– Gledaćete Orvela, čuveni roman „1984“, priču o diktaturi, Velikom bratu, o tome da nas uvek neko posmatra.
LJudi u predstavi toliko veruju u to da je život lep u zemlji Okeaniji da nema pobune.
Paralelu sa ovim vremenom možemo da povučemo i kod nas, ali i čini mi se svuda u svetu, samo što je to drugačije upakovano".
Ona smatra da u realnom životu možda dosta njih nije svesno ugnjetavanja i eksploatacije, ali da ima i onih 20 osto ljudi koji to
mogu da sagledaju, te zato postoji pobuna, dok u predstavi toga nema.
– U predstavi postoji samo jedan jedini čovek koji shvata gde se nalazi i kako živi, međutim, i njega Partija menja – kaže glumica
i dodaje: " Partija svima može da promeni način razmišljanja".
Na pitanje kako to na nju kao čoveka utiče, s obzirom da postoje i mišljenja da se laganim koracima krećemo ka toj distopiji, glumica
odgovara: " Svi mi to živimo...
– Od kako sam se rodila, mi živimo u nekom sistemu koji nam apsolutno ne odgovara.
To jeste problem, ali ja ne vidim nikakvu revoluciju"
A, s obzirom da znamo kako kod Orvela završavaju ljudi koji postaju svesni, upitali smo glumicu šta misli, šta se van literature dešava
osvešćenima.
– Nekada završe u zatvoru, nekada, kao i što kod Orvela, nestaju, a neki put samo promene mišljenje – zapaža Klarić.
O svojoj ulozi – vođi Partije – ona objašnjava da je glavni čovek koji menja ljudske umove. "U tom svetu nema objašnjavanja, već samo
viđenje – svako ko ne misli kao što partija misli je mentalno oboleo i moraju da ga ozdrave."
Pred premijeru je izjavila:
– Iako se nikada ne zna, nadam se da će publika doživeti neku vrstu katarze.
Ne da će posle gledanja predstave promeniti sebe ili promeniti svet, ali makar malo svesti i osvešćenja ne bi bilo loše"...
Na kraju predstave, neočekivano nema poklona glumaca, jer je tako zamislila rediteljka.
U predstavi igraju Pavle Pekić, Nataša Marković, Ljubinka Klarić, Amar Ćorović, Ljubomir Bulajić, Milorad Miki Damjanović,
Ivan Zablaćanski, Nada Macanković, Paulina Manov i Stefan Radonjić. Specijalni gost je Branka Katić...
Međunarodnu autorsku ekipu čine još – scenograf Kristof Rufer, kostimograf Elen Hofman, video rad – Andrea Gabriel,
glasove pozajmljuju – Pol Marej, Kejt Strong, Marija Stojanović, uz klavirsku pratnju Kristofa Vebera.
Iz knjige "1984"
„Rat je mir.
Sloboda je ropstvo.
Neznanje je snaga.”
1984 / Okeanija
/Savršen totalitarni sistem kojim vlada Veliki brat
/ Moć reči je dovoljna da kontroliše čitavu naciju
/ Jezik je krajnje oružje uništenja
/ Ne postoji mogućnost da se zamisli neposlušnost
/ Reči poput “čast, integritet, moral , revolucija,…” su izbrisani
/ Jezik se misli
/ Razmišljanje je opasno
/ Policija misli zna šta misliš
/ Veliki brat te gleda.
„Partija traži vlast isključivo zbog sebe.
Ne zanima nas dobro drugih; nas zanima isključivo moć, čista moć.
Šta znači čista snaga, shvatićete sada.
Od oligarhija iz prošlosti se razlikujemo po tome što znamo šta radimo.
Svi ostali, čak i oni koji su ličili na nas same, bili su kukavice i licemeri.
Nemački nacisti i ruski komunisti su nam se veoma približili po svojim
metodama, ali nikada nisu imali hrabrosti da prepoznaju sopstvene motive.
Pretvarali su se, možda su čak i verovali, da su vlast preuzeli nevoljno i na
ograničeno vreme, i da se odmah iza ugla nalazi raj u kome će ljudska bića
biti slobodna i jednaka.
Mi nismo takvi.
Znamo da niko nikada ne preuzima vlast sa namerom da je se odrekne.
Moć nije sredstvo; to je kraj.
Ne uspostavlja se diktatura da bi se zaštitila revolucija; pravi se revolucija da bi se uspostavila diktatura.
Predmet progona je progon.
Predmet torture je mučenje.
Predmet moći je moć.
Sada počinješ da me razumeš.”
Džordž Orvel, 1984
