deo peti
KOLEGINICA SA POSLA
Utorak posle podne, sunce s eprobija kroz maglovite oblake, tu negde iznad grada, neka tih amuzika i prebiranje po prepodnevnim bezličnim utiscima, u pokušaju da ponovo preživim makar jednu sretnu misao, nisam mogao a da sene notmem u tisku potpune praznine.Telefon zvoni, neko besmisleno vreme za spavanje, u popodnevnim satima u kojima se više niko ne odmara od posla nego od obmora, u pokušaju da i to nekako preživim dižem slušalicu.Stari kreštavi dobro poznati glas.Bila je to Sanja, kratko i bez pozdrava.
-"Hoću da vidim šta piše.Moram da vidim.Ima li šta o meni.Zašto je baš tebi dao.Moram da vidim.Eto me gore kod tebe.Za tpet minuta, samo da četvorka stane na stanicu."
-"Sanja, nemoj da me gnjaviš. . . ."
-"Šta Sanja, Šta da te ne gnjavim a kada sam ti držala starh od samoće, i nekoliko puta drugarski, marš bre u ***** materinu, i samo probaj da ne otvoriš vrata, . . "
Kreštala je poput Dženis Džoplin, jeste da smo imali i lepih trenutaka, dok me je tešila, tu negde izmedju dve samoće, kao sestra, kao drugarica, pa i nešto više, što sam potisnuo u zaorav, a sada mi navire u sećanje, kao njeni koraci koji odjekuju po stepeništu, jer lift iz nekog , ko zna kog razloga opet ne radi.
Čekao sam je na vratima.Opet bez pozdrava, samo njeno poznato, šta si se ukipio, sklanjaj se, i daj neki sok, i samo probaj da mi otmeš cigaru kafd je zapalim, ima da te. . . ma ima da ti. . . tiu je zastala, počela da vrišti, iz sveg glasa, onako kako je pamtim dok se derala sa terase stare tvrdjave dovikujući se sa Dunavskim talasima, koji su nosili neki mali sivi brodić, sa dve devojčice na palubi, i nekim otrcanim, otmeno odevenim gospodinom u mornarskoj uniformi, starijem od njih dve zajedno, kada se Sanja derala,. . .
-"Bože zašto mi ne daš Mercedes Benz" dok su se posetioci stare tvrdjave zfgražavali i gledali u stranu, to je bilio deset i više godina pre prvog egzita, i on crko dabogda"
-"Šta me gledaš, ko da nikad nisi video ženu koja se dere.Mogla sam da ti s eulagujem, da te poljubim, da ti nešto slatko pričam, da se skinem, da ti zagnjurim glavu tu izmedju golihnogu znam da i to voliš, pa da te malo mazim. . . drugarski, ali nisam, . . " tu je nastupila dramska pauza, a poznavajući Sanju, prosto sam znao šta sledi. . . i nisam dugo čekao da se prodere
-"Daj mi te Nenadove papireee, oči ću ti iskopati"
Daću ti fotokopije, rekao sam, i pružio ih ceo bunt, petstotina i nešto još vrućih , pre par sati kopiranih listova.
-"Jebale te kopije, dali sam ja tebi davala gumenu lutku, đubre" i u trenu su se sve kopije razletele po stanu, sva sreća pomislio sam, poznavajući Nenada, da su bile paginirane. "Eto ti pa ih sakupljaj, daj da vidim sveskeeee," derala se kako ona samo ume
-"Daj da vidim sveskeee, "
-"Daću ti, " rekao sam " Samo se smii"
-"Šta ti ma da mi daš ili ne daš, jesi ti bre normalan, to su Nenadove sveske, jesi lipročitao, ko zna šta sve piše, piše i o meni, ti si ga tim zarazio, ti si ga nagovorio na pisanje, trebalo je da sve umre a njim, bolje da se nije laćapo hemijske. . ."
-"Nisam ga ja ni na šta nagovorio, niti navukao, nije to droga "
-"Jeste n ne laži, to je gore o d droge, u šta si ga uvukao, neku priču o profesoru i učenici, kao on je bio sa njom, to je bila fantazija, razumeš li, puka fantazija, koje se ta mala veštica dočepala, pa joj se svidelo, ona je pročitala nekoliko stranica, sa porukama oje je tobože Nenad slao nekoj učenici, njenoj koleginici, nije bio maštovit u imenima, pa šta je od toga ispalo."
-"Ko mu je bio kriv kada piše prava imena"
-"Ti si mu kriv, ti si ga na to nagovorio, kakve priče, za kakvu zbirku, neostvarenih snova, najcrnjih misli, sve ono što je crno treba da ostane tu u possvesti a ne da se iznosi napolje, ti bre nisi normalan, zbog tebe je i poludeo."
-"Ti nisi normalna..Kad si ga terala da pije tvoju krv i da igra sa todom go po stanu, jer nije mogao da. . ."
-"Đubre pokvareno" ustremila se prema meni brzo kao mačke "Ubiću te ovog momenta"
Sanja je gdograbila Nenadove sveske sa stola, obema rukama i počela da udara sa njima po meni, dok sam u početku smejući se počušavao odbraniti, a posle trenutak dva, kada je to preraslo u ozbiljnost, istrgao sam joj sveske iz ruku, još su bile čitave, prosto zgrabio obema rukama, tako da nije mogla da se pomeri, i čekao da posle bujice psovki, prestane da se okreće i golim noktima traži moje oči.Smirila se nekako.Počela prvo histerično da se smeje, pa kada je smeh presrastao u plač. mislim da sam čuo nepto, iz krajnjih dubina pakla Sanjine duše, iskonski strah. . .-"Što me pre tako nisi držao.Nemoj sad i ti da me ostaviš samu."
KOLEGINICA SA POSLA
Utorak posle podne, sunce s eprobija kroz maglovite oblake, tu negde iznad grada, neka tih amuzika i prebiranje po prepodnevnim bezličnim utiscima, u pokušaju da ponovo preživim makar jednu sretnu misao, nisam mogao a da sene notmem u tisku potpune praznine.Telefon zvoni, neko besmisleno vreme za spavanje, u popodnevnim satima u kojima se više niko ne odmara od posla nego od obmora, u pokušaju da i to nekako preživim dižem slušalicu.Stari kreštavi dobro poznati glas.Bila je to Sanja, kratko i bez pozdrava.
-"Hoću da vidim šta piše.Moram da vidim.Ima li šta o meni.Zašto je baš tebi dao.Moram da vidim.Eto me gore kod tebe.Za tpet minuta, samo da četvorka stane na stanicu."
-"Sanja, nemoj da me gnjaviš. . . ."
-"Šta Sanja, Šta da te ne gnjavim a kada sam ti držala starh od samoće, i nekoliko puta drugarski, marš bre u ***** materinu, i samo probaj da ne otvoriš vrata, . . "
Kreštala je poput Dženis Džoplin, jeste da smo imali i lepih trenutaka, dok me je tešila, tu negde izmedju dve samoće, kao sestra, kao drugarica, pa i nešto više, što sam potisnuo u zaorav, a sada mi navire u sećanje, kao njeni koraci koji odjekuju po stepeništu, jer lift iz nekog , ko zna kog razloga opet ne radi.
Čekao sam je na vratima.Opet bez pozdrava, samo njeno poznato, šta si se ukipio, sklanjaj se, i daj neki sok, i samo probaj da mi otmeš cigaru kafd je zapalim, ima da te. . . ma ima da ti. . . tiu je zastala, počela da vrišti, iz sveg glasa, onako kako je pamtim dok se derala sa terase stare tvrdjave dovikujući se sa Dunavskim talasima, koji su nosili neki mali sivi brodić, sa dve devojčice na palubi, i nekim otrcanim, otmeno odevenim gospodinom u mornarskoj uniformi, starijem od njih dve zajedno, kada se Sanja derala,. . .
-"Bože zašto mi ne daš Mercedes Benz" dok su se posetioci stare tvrdjave zfgražavali i gledali u stranu, to je bilio deset i više godina pre prvog egzita, i on crko dabogda"
-"Šta me gledaš, ko da nikad nisi video ženu koja se dere.Mogla sam da ti s eulagujem, da te poljubim, da ti nešto slatko pričam, da se skinem, da ti zagnjurim glavu tu izmedju golihnogu znam da i to voliš, pa da te malo mazim. . . drugarski, ali nisam, . . " tu je nastupila dramska pauza, a poznavajući Sanju, prosto sam znao šta sledi. . . i nisam dugo čekao da se prodere
-"Daj mi te Nenadove papireee, oči ću ti iskopati"
Daću ti fotokopije, rekao sam, i pružio ih ceo bunt, petstotina i nešto još vrućih , pre par sati kopiranih listova.
-"Jebale te kopije, dali sam ja tebi davala gumenu lutku, đubre" i u trenu su se sve kopije razletele po stanu, sva sreća pomislio sam, poznavajući Nenada, da su bile paginirane. "Eto ti pa ih sakupljaj, daj da vidim sveskeeee," derala se kako ona samo ume
-"Daj da vidim sveskeee, "
-"Daću ti, " rekao sam " Samo se smii"
-"Šta ti ma da mi daš ili ne daš, jesi ti bre normalan, to su Nenadove sveske, jesi lipročitao, ko zna šta sve piše, piše i o meni, ti si ga tim zarazio, ti si ga nagovorio na pisanje, trebalo je da sve umre a njim, bolje da se nije laćapo hemijske. . ."
-"Nisam ga ja ni na šta nagovorio, niti navukao, nije to droga "
-"Jeste n ne laži, to je gore o d droge, u šta si ga uvukao, neku priču o profesoru i učenici, kao on je bio sa njom, to je bila fantazija, razumeš li, puka fantazija, koje se ta mala veštica dočepala, pa joj se svidelo, ona je pročitala nekoliko stranica, sa porukama oje je tobože Nenad slao nekoj učenici, njenoj koleginici, nije bio maštovit u imenima, pa šta je od toga ispalo."
-"Ko mu je bio kriv kada piše prava imena"
-"Ti si mu kriv, ti si ga na to nagovorio, kakve priče, za kakvu zbirku, neostvarenih snova, najcrnjih misli, sve ono što je crno treba da ostane tu u possvesti a ne da se iznosi napolje, ti bre nisi normalan, zbog tebe je i poludeo."
-"Ti nisi normalna..Kad si ga terala da pije tvoju krv i da igra sa todom go po stanu, jer nije mogao da. . ."
-"Đubre pokvareno" ustremila se prema meni brzo kao mačke "Ubiću te ovog momenta"
Sanja je gdograbila Nenadove sveske sa stola, obema rukama i počela da udara sa njima po meni, dok sam u početku smejući se počušavao odbraniti, a posle trenutak dva, kada je to preraslo u ozbiljnost, istrgao sam joj sveske iz ruku, još su bile čitave, prosto zgrabio obema rukama, tako da nije mogla da se pomeri, i čekao da posle bujice psovki, prestane da se okreće i golim noktima traži moje oči.Smirila se nekako.Počela prvo histerično da se smeje, pa kada je smeh presrastao u plač. mislim da sam čuo nepto, iz krajnjih dubina pakla Sanjine duše, iskonski strah. . .-"Što me pre tako nisi držao.Nemoj sad i ti da me ostaviš samu."
