Пред вратима Едена (Ева)

Ништа нећу рећи када будем чула меке кораке
испред надстрешнице од прућа коју си направио за нас,
под којом се увијам у маховину и лишће,
јер је ватра поново гладна коре дрвета и грана.
Већ неко време, излазиш у ноћ тихо,
као звер, од чијих очију у шипражју замире
сваки пев птица, огрнут звездама,
без штапа и ножа од кости.
Шаком притискам улегло лишће на месту где си лежао
и удишем мирис твоје коже,
одједном тако разбуђена, као пред свитање,
иако је Месец ниско на небу.
Знам, мада никада нисам кренула за тобом,
да се пењеш стазицом до пропланка, до олтара,
на коме нам се, тек понекад, Он јави,
али никада више онако јасно, као што видимо једно друго,
да би ишчекивао звук Његовог гласа у крошњама, као некада…
Иако ми Змија опет буди срце да куца у грлу потмуло,
као звук мојих стопала по земљи док скачем око ватре
окићена перлама од шкољки и облутака,
све док не паднем у загрљај траве влажне од росе, уморна,
заборављајући свој грех и ужаснута лица анђела мојом лажи,
овога пута остаћу на лежају склупчана,
пуштајући сузе да ми први пут квасе узглавље.

Kliknite za proširenje...