Прогнани, остали смо пред вратима,
не смејући да им се приближимо,
избегавајући мач Архангелов,
ногу покривених прегачама.
Она коју си ми дао,
спушта поглед када гледам њену косу -
Ева, тако си је назвао -Мајка свих створења.
Беле муње цепају хоризонт, а ја спуштам главу међу колена-
морао бих нешто да учиним поводом тога…шта…?
Моји листови и руке не личе на моје,
прозрачне, светле - тако су налик земљи,
исте боје као њена коса коју узимам у шаку први пут,
да видим раме које покрива…зашто то чиним…?
Она ме гледа, никада није тако,
сјајне тачкице у њеним зеницама, као звезде на небу,
а ја желим само да је притиснем уз себе,
јако, да је утиснем на оно место одакле је узета,
под своје ребро, ту, где ми срце куца,
да се врата Едена отворе,
да бих поново постао цео и свој.
не смејући да им се приближимо,
избегавајући мач Архангелов,
ногу покривених прегачама.
Она коју си ми дао,
спушта поглед када гледам њену косу -
Ева, тако си је назвао -Мајка свих створења.
Беле муње цепају хоризонт, а ја спуштам главу међу колена-
морао бих нешто да учиним поводом тога…шта…?
Моји листови и руке не личе на моје,
прозрачне, светле - тако су налик земљи,
исте боје као њена коса коју узимам у шаку први пут,
да видим раме које покрива…зашто то чиним…?
Она ме гледа, никада није тако,
сјајне тачкице у њеним зеницама, као звезде на небу,
а ја желим само да је притиснем уз себе,
јако, да је утиснем на оно место одакле је узета,
под своје ребро, ту, где ми срце куца,
да се врата Едена отворе,
да бих поново постао цео и свој.
