Hladno je odavno. Ne samo oko NJE vec i njoj. Uzalud koraca preko mosta. Sta zeli? Ne zna ni ONA. Jedan nesvestan korak i dole. U ponor, u ocaj, u razocarenje, u crnilo, u NISTA. Luta. Jos je malopre izasla a vise je nema. Misli prazne kao i koraci. Postoje a ne zive. Vise nisu deo NJE. Sama JE ali sa svima. Nigde a svuda. Na pitanje ''zasto?'' nema odgovora jer ne razume. Ne razume njega koji je ostavio. Ne razume nju koja je zamenila. Koja je besramno zauzela njeno mesto. Koja nije imala stida da prkosno useta u njenu muku a mozda bude i njen uzrok. Koja je, tako mlada, vec napustila dostojanstvo. Koja ce kasno shvatiti, a mozda i ne, da je veliku gresku napravila. Koja je uzela veo necistote i ponela svu bruku sa sobom. Koja jos uvek bludni tamo, tamo, tamo............gde se ONA nesvesno uputila. Mozda ce je videti ali ONA sada o tome ne razmislja.
Samo sto ce mrak. Samo sto ce nevidljivo sivilo da je obavije. Njeni koraci poput lebdecih mrlja miluju asfalt. Cudno je kako to neciji hod boli zemlju, neciji zlostavlja, neciji rastrze, neciji pak suprotno...ljubi, greje, voli...Ah. Nismo ni svesni koliko sve oko nas pamti vise nego mi. Koliko je zemlja ta koja na svojim ledjima nosi sve grehote ovoga sveta. Koliko zali za nekima, koliko place za nekima a neke sazaljeva. NJU voli. NJU svi vole. NJU svi podrzavaju u ovoj preteskoj borbi, u ovoj muci njenoj koja je gromko prozdire.
Polagano se priblizava. Visoka je trava. Treba je zaobici. Nista nije to. Sklonice se i trava i poklonice NJENOJ velicini, NJOJ samoj. Samo JE korak sada deli od zlokobnog mesta koje JOJ nanosi neopisivu tugu. Zasto JE dosla? Na mesto, mislila JE ranije, vecite i nepokolebljive srece, blazenog mira i ljubavi iznad svega. A sada, to je zgrada u kojoj se nalazi rusevina od coveka. Kuca u kojoj stanuje mrznja sama. Bezivotna jama bez dna sa samim fosilom unutra. Duboko je zasao. Nepovrativo JU je povredio. to je rana za koju nema leka, sa kojom se zivi. I ONA to zna. Ali voli i dalje. NJENO srce nije jos uvek zamrlo. Ono svom silinom bdije nad njim. Zivi za njega. Za necoveka. Za olupinu.
Tu JE ispred. Misli na njih. Na svoju decu. Oni su JOJ snaga. Pocelo i izvor snage, cvrstine i neklonuca. Nikada nije bila slabija a nikad jaca. Znace JOJ. Seca
se njihovog detinjstva kako su bili srecni. Kako su se smejali, ziveli srecno...bezbrizno...mirno...u ljubavi. A sada? On je kriv za sve. I za sve njihove nesretne trenutke.I za sve njihove teske i strasne noci. I za to sto sada nemaju porodicu. I za to sto sada moraju biti kraj njega. I za to sto sada nisu kraj ONE koju najvise vole. I za to sto sada idu u neizvesnost bez podrske, cvrstog oslonca.
Ali ONA je tu. Uvek bila. Uvek JE. Uvek ce biti. Uvek sve voli. Uvek sve ljubavlju nagradjuje. Uznosi ljubav.
Uvek sve sa osmehom doceka. Uvek ljubi. Uvek miluje...sve i bez izuzetka, i njega i njih a i nju. Nije JOJ uvek pruzena ruka, nije JOJ uvek vraceno poljupcem, nisu JOJ uvek vrata otvorena. Ali ONA voli jer ne ume drugo. A i ne treba drugo. Jer je ONA sama ljubav, pravo olicenje ove uzvisenosti. U NJOJ ljubav zivi za sve i za svakoga.
Suza klizi niz obraz. Nasla je svoj put do njene ruke. Jedna, druga, treca...Pa opet iznova. To su suze ljubavi, suze koje samo ONA proliva a mozemo svi. ONA je nas putokaz cistote i pravih vrednosti i istinitih osecanja. Bog je uz NJU. I ONA to zna. I zato voli. Jer ima Boga u sebi. I zato ljubi. Jer ima Boga u sebi. I zato ne ocajava. Jer ima Boga u sebi. Vrata se otvorise sa tog nepojmljivo ocajnog mesta. Neke varljive, jadne oci pogledase. Nje vise ne bese na tom mestu.
Samo sto ce mrak. Samo sto ce nevidljivo sivilo da je obavije. Njeni koraci poput lebdecih mrlja miluju asfalt. Cudno je kako to neciji hod boli zemlju, neciji zlostavlja, neciji rastrze, neciji pak suprotno...ljubi, greje, voli...Ah. Nismo ni svesni koliko sve oko nas pamti vise nego mi. Koliko je zemlja ta koja na svojim ledjima nosi sve grehote ovoga sveta. Koliko zali za nekima, koliko place za nekima a neke sazaljeva. NJU voli. NJU svi vole. NJU svi podrzavaju u ovoj preteskoj borbi, u ovoj muci njenoj koja je gromko prozdire.
Polagano se priblizava. Visoka je trava. Treba je zaobici. Nista nije to. Sklonice se i trava i poklonice NJENOJ velicini, NJOJ samoj. Samo JE korak sada deli od zlokobnog mesta koje JOJ nanosi neopisivu tugu. Zasto JE dosla? Na mesto, mislila JE ranije, vecite i nepokolebljive srece, blazenog mira i ljubavi iznad svega. A sada, to je zgrada u kojoj se nalazi rusevina od coveka. Kuca u kojoj stanuje mrznja sama. Bezivotna jama bez dna sa samim fosilom unutra. Duboko je zasao. Nepovrativo JU je povredio. to je rana za koju nema leka, sa kojom se zivi. I ONA to zna. Ali voli i dalje. NJENO srce nije jos uvek zamrlo. Ono svom silinom bdije nad njim. Zivi za njega. Za necoveka. Za olupinu.
Tu JE ispred. Misli na njih. Na svoju decu. Oni su JOJ snaga. Pocelo i izvor snage, cvrstine i neklonuca. Nikada nije bila slabija a nikad jaca. Znace JOJ. Seca
se njihovog detinjstva kako su bili srecni. Kako su se smejali, ziveli srecno...bezbrizno...mirno...u ljubavi. A sada? On je kriv za sve. I za sve njihove nesretne trenutke.I za sve njihove teske i strasne noci. I za to sto sada nemaju porodicu. I za to sto sada moraju biti kraj njega. I za to sto sada nisu kraj ONE koju najvise vole. I za to sto sada idu u neizvesnost bez podrske, cvrstog oslonca.
Ali ONA je tu. Uvek bila. Uvek JE. Uvek ce biti. Uvek sve voli. Uvek sve ljubavlju nagradjuje. Uznosi ljubav.
Uvek sve sa osmehom doceka. Uvek ljubi. Uvek miluje...sve i bez izuzetka, i njega i njih a i nju. Nije JOJ uvek pruzena ruka, nije JOJ uvek vraceno poljupcem, nisu JOJ uvek vrata otvorena. Ali ONA voli jer ne ume drugo. A i ne treba drugo. Jer je ONA sama ljubav, pravo olicenje ove uzvisenosti. U NJOJ ljubav zivi za sve i za svakoga.
Suza klizi niz obraz. Nasla je svoj put do njene ruke. Jedna, druga, treca...Pa opet iznova. To su suze ljubavi, suze koje samo ONA proliva a mozemo svi. ONA je nas putokaz cistote i pravih vrednosti i istinitih osecanja. Bog je uz NJU. I ONA to zna. I zato voli. Jer ima Boga u sebi. I zato ljubi. Jer ima Boga u sebi. I zato ne ocajava. Jer ima Boga u sebi. Vrata se otvorise sa tog nepojmljivo ocajnog mesta. Neke varljive, jadne oci pogledase. Nje vise ne bese na tom mestu.
