Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Прошло је више од шест деценија од када су из болница и војних гарнизона протерани свештеници и укинута њихова делатност. Последњих година, на захтев управа многобројних болница у Србији, у здравствене установе вратили су се свештеници, који се брину за духовно здравље пацијената.
У згради неурохирургије Клиничког центра у Београду постоји параклис посвећен светим чудотворцима Козми и Дамјану. Отац Бранко Ковачевић, протојереј ставрофор, духовник у овој капели, сваког дана је на располагању болесницима. Свако јутро по доласку на „посао”, прота Бранко добије списак новопримљених болесника, за које се помоли на Светој литургији. Затим, са својим помоћником, који су у последње време војници, богослови, на служењу војног рока, посећује болеснике у собама. Како каже, неки људи су се овде први пут причестили и исповедили.
Хаџи Љубодраг Петровић, протојереј ставрофор, после дугогодишње мисионарске свештеничке праксе, добио је задужење духовника у Институту за онкологију и радиологију у Београду. Он сваке среде одлази у ову здравствену установу, кад се сусреће са болесницима, разговарајући са њима. По његовим речима, улога свештеника у здравственим установама није да привремено и лажно умири болесника, већ да их духовно уздигне, да им помогне да схвате да све, па и болест, долази по Божјем допуштењу.
Најтежи разговори
– Црква је ту да пружи утеху, онако како је сам Господ чинио, и како је у Јеванђељу записано. Свештеник уноси веру и наду у људе да ће оздравити и исцелити, што се и догађа. То није уливање лажне наде или неког нестварног оптимизма, већ уношење истините вере у Бога вечнога и живога, који је створио човека, који даје и живот и здравље.
Из свог дугогодишњег искуства наш саговорник казује да је најтеже разговарати са оним људима који болују од тешких болести, која их на неки начин, по њиховом осећању и схватању, води у сигурну смрт, одвајање од овога света. С њима је тешко разговарати, како каже, не зато што су они тешки, већ зато што је њихова здравствена ситуација компликована.
– Разговарати с болесним људима није, дакле, само један обичан разговор, већ велики напор свештеника, да уђе у њихов душевни проблем. Они су оптерећени и психички и телесном болешћу, често се повлаче. То су тешке депресије, безнађа, а успокојити таквог човека је тешко. Да Бог не дејствује својом благодатном силом, тешко би духовник успео да успостави контакт са болесником, они су затворени за савете. Али, када се њему улије истинита нада у Бога, онда се њихова лица веома разведре – преноси своја искуства Љубодраг.
Он каже да се болесници суочавају с помишљу да никада неће оздравити, а то је једно од тежих животних питања. Христос је зато и основао Цркву за један такав мисионарски рад и ширење Јеванђеља, за помоћ људима да сачувају своју душу и уђу у живот вечни, како би лакше пребринули животне тешкоће, па и болести. Циљ духовних разговора духовника и болесника је предочавање истине – да их Бог не кажњава болешћу и да то није прст судбине. Ови разговори су за њих не само утеха, већ и откриће како се треба носити и понашати у време болести, како да се ослободе депресије и безнађа.
"Политика"
У згради неурохирургије Клиничког центра у Београду постоји параклис посвећен светим чудотворцима Козми и Дамјану. Отац Бранко Ковачевић, протојереј ставрофор, духовник у овој капели, сваког дана је на располагању болесницима. Свако јутро по доласку на „посао”, прота Бранко добије списак новопримљених болесника, за које се помоли на Светој литургији. Затим, са својим помоћником, који су у последње време војници, богослови, на служењу војног рока, посећује болеснике у собама. Како каже, неки људи су се овде први пут причестили и исповедили.
Хаџи Љубодраг Петровић, протојереј ставрофор, после дугогодишње мисионарске свештеничке праксе, добио је задужење духовника у Институту за онкологију и радиологију у Београду. Он сваке среде одлази у ову здравствену установу, кад се сусреће са болесницима, разговарајући са њима. По његовим речима, улога свештеника у здравственим установама није да привремено и лажно умири болесника, већ да их духовно уздигне, да им помогне да схвате да све, па и болест, долази по Божјем допуштењу.
Најтежи разговори
– Црква је ту да пружи утеху, онако како је сам Господ чинио, и како је у Јеванђељу записано. Свештеник уноси веру и наду у људе да ће оздравити и исцелити, што се и догађа. То није уливање лажне наде или неког нестварног оптимизма, већ уношење истините вере у Бога вечнога и живога, који је створио човека, који даје и живот и здравље.
Из свог дугогодишњег искуства наш саговорник казује да је најтеже разговарати са оним људима који болују од тешких болести, која их на неки начин, по њиховом осећању и схватању, води у сигурну смрт, одвајање од овога света. С њима је тешко разговарати, како каже, не зато што су они тешки, већ зато што је њихова здравствена ситуација компликована.
– Разговарати с болесним људима није, дакле, само један обичан разговор, већ велики напор свештеника, да уђе у њихов душевни проблем. Они су оптерећени и психички и телесном болешћу, често се повлаче. То су тешке депресије, безнађа, а успокојити таквог човека је тешко. Да Бог не дејствује својом благодатном силом, тешко би духовник успео да успостави контакт са болесником, они су затворени за савете. Али, када се њему улије истинита нада у Бога, онда се њихова лица веома разведре – преноси своја искуства Љубодраг.
Он каже да се болесници суочавају с помишљу да никада неће оздравити, а то је једно од тежих животних питања. Христос је зато и основао Цркву за један такав мисионарски рад и ширење Јеванђеља, за помоћ људима да сачувају своју душу и уђу у живот вечни, како би лакше пребринули животне тешкоће, па и болести. Циљ духовних разговора духовника и болесника је предочавање истине – да их Бог не кажњава болешћу и да то није прст судбине. Ови разговори су за њих не само утеха, већ и откриће како се треба носити и понашати у време болести, како да се ослободе депресије и безнађа.
"Политика"
