Kao inspiracija za ovu pesmu, bio mi je prelep tekst: ZA SVE ONE KOJI SU RODJENI 50, 60, 70. ih god. Jednostavno, nisam odolela jer me tekst izuzetno dotakao...
Za sve koji su rodjeni u pravo vreme
U vreme kada smo mi rodjeni
Mi, srecnici ove planete,
Zivot se ziveo punim plucima,
Covek je bio covek, a dete-dete.
Nisu postojali mobilni telefoni,
Rec je vredela mnogo vise…
I sve sto kazete jedno drugom
Nije moglo da se brise…
Kupali su nas beby sapunom,
Nisu postojale mirisne kupke.
Mame su nas ucile da hodamo
I samo ponekad stavljale u dubke.
Nismo mi bili prepusteni sebi,
Ni kompjuterima ni TeVe-u,
Nije nas zanimalo ko to vlada
Ni tamo na jugu, ni na severu.
Odrastali smo na asfaltu ili u blatu,
U gradu koji se gradi ili na selu,
Delili smo sve sa svojim drustvom
I nismo jeli sami, cokoladu celu.
Danas kad posmatram ovu decu,
Nesto me u grudima stegne…
Danas sa decom niko ne prica,
A bajke ne citaju ni kad dete legne.
Iz iste case smo svi vodu pili,
Penjali se na dud, na tresnju se peli,
Rane smo mazali obicnom rakijom
I opet se ranjavi igrati hteli.
Secam se, htela sam pevacica biti,
Binu smo pravili od gajbe za pivo.
Mikrofon je bila pregorela sijalica
I sve nam je tada zanimljivo bilo.
Sada kada se svega toga setim,
Puno mi srce I dusa mi cela…
Sa svakom godinom deca su sve tuznija,
Umesto da detinjstvo prozive vesela.
Nismo mi imali ni lopte ni lutke,
Pravili smo igracke od odpadaka,
Ali smo imali srecne trenutke,
Voleo nas tata, volela nas baka.
Ljubav koju smo od njih primali,
Nije bila bezuslovna, bez granica.
Naucili su nas da voz putuje
Ali I da postoji obavezna stanica.
I zato kazem da smo mi srecnici,
Ziveli u ono srecnije vreme…
Kada se znalo da je tata-tata a
Dete je dete, tu nije bilo dileme.
Za sve koji su rodjeni u pravo vreme
U vreme kada smo mi rodjeni
Mi, srecnici ove planete,
Zivot se ziveo punim plucima,
Covek je bio covek, a dete-dete.
Nisu postojali mobilni telefoni,
Rec je vredela mnogo vise…
I sve sto kazete jedno drugom
Nije moglo da se brise…
Kupali su nas beby sapunom,
Nisu postojale mirisne kupke.
Mame su nas ucile da hodamo
I samo ponekad stavljale u dubke.
Nismo mi bili prepusteni sebi,
Ni kompjuterima ni TeVe-u,
Nije nas zanimalo ko to vlada
Ni tamo na jugu, ni na severu.
Odrastali smo na asfaltu ili u blatu,
U gradu koji se gradi ili na selu,
Delili smo sve sa svojim drustvom
I nismo jeli sami, cokoladu celu.
Danas kad posmatram ovu decu,
Nesto me u grudima stegne…
Danas sa decom niko ne prica,
A bajke ne citaju ni kad dete legne.
Iz iste case smo svi vodu pili,
Penjali se na dud, na tresnju se peli,
Rane smo mazali obicnom rakijom
I opet se ranjavi igrati hteli.
Secam se, htela sam pevacica biti,
Binu smo pravili od gajbe za pivo.
Mikrofon je bila pregorela sijalica
I sve nam je tada zanimljivo bilo.
Sada kada se svega toga setim,
Puno mi srce I dusa mi cela…
Sa svakom godinom deca su sve tuznija,
Umesto da detinjstvo prozive vesela.
Nismo mi imali ni lopte ni lutke,
Pravili smo igracke od odpadaka,
Ali smo imali srecne trenutke,
Voleo nas tata, volela nas baka.
Ljubav koju smo od njih primali,
Nije bila bezuslovna, bez granica.
Naucili su nas da voz putuje
Ali I da postoji obavezna stanica.
I zato kazem da smo mi srecnici,
Ziveli u ono srecnije vreme…
Kada se znalo da je tata-tata a
Dete je dete, tu nije bilo dileme.
