На западу постоји и тренд хваљења деце за свакојаке глупости, у стилу ''најбољи си, супер си, то је врхунски'' па су чак на такмичењима измислили утешне награде. Значи, чак и ако изгуби, оно добија награду. Где је ту осећај пораза из којег проистиче подстицај да се додатно ради на себи како би се достигао тај праг који је задао неко бољи од тебе?
Ово је само један пластични примерчић, а таквих , са идентичним резултатом, небулоза тамо има колико нам душа иште.
Шта је резултат?
Море медиокритета, јер ако је супер и онај који то стварно јесте, и онај који је миљама далеко од те квалификације, логично је да мањина одличних крене ка упросечавању. Нажалост, тако људско биће функционише.
У овај резултат се савршено уклапа родитељско васпитавање без казне за неуспехе (разне).
И као што каже carramanov таква деца су анксиозна, безобразна, депресивна јер не умеју да се носе са реалним животом.
Ова прича о правима и дужностима савршено иде уз причу о избалансираном васпитавању деце.
С једне стране имамо те родитеље који претерано штите своју децу, а друга крајност су родитељи који само имају захтеве, никад похвалу, све се подразумева и све добро је очекивано.
Показало се да су деца васпитавана првим моделом, животно неупотребљива.
За разлику од других који , углавном, постижу невиђене резултате у каријери, буду веома успешни, али су исто несрећни јер су несигурни у себе и не знају своју праву вредност.
А наћи ту меру, чини ми се да је изузетно тешко и да не постоји родитељ који свом детету није намакао макар једну фрустрацију у току одрастања.
) i...
?!?
