(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PRAŠNJAVI DANI
Upekla zvezda bogami, sve šljašti. Vrelo kao u furuni. Od te vreline sve se nekako leluja, pokreće a ipak stoji izazivajući osećaj nestvarnosti vrlo brzo nakon što se na sunce izadje. Osećaš da lebdiš a težak si kao tuč. Udovi preteški, grlo suvo, oči suze od prašinčine dok se u njih sa čela slivaju slane kapi znoja pekući beonjače.
U unutrašnjem dvorištu jedne zgrade u Knez Mihajlovoj ulici ipak se čuje smeh. To se mišićava mladost smeje sva znojava i prašnjava. Miris znoja muških tela čak ni miris prašine, maltera, razlomljenih gipsanih ploča i šuta na sve strane ne može da ublaži.
„Nestalo vode ljudi“ konstatuje momak iz okoline Čačka vitlajući praznom flašom u vazduhu.
„Pa ima ovde neka radnja valjda da kupimo balonče“ pita drugi glas ...južnjački.
„Ima da se kupi....blizu je radnja“ odgovara treći glas.
„E, pošto si ti odavde, Beogradjanin, i znaš di je radnja, ajde skokni pa kupi“ zezajući ga, ali i malo ironično govori južnjak.
„Da li ste normalni? Pa u prvih 100 metara ima da sretnem bar 10-toro ljudi koje poznajem. Ne dolazi u obzir. Vi nikog ne znate, idite vi“
„Ajde bre, koga ćeš da sretneš?“
„Brate, ja sam ovde rodjen, školu učio, fakultet, diplomirao, porodica mi je ovde, ovo je najuži centar mog grada....to se kao za inat uvek tako namesti. Nema šanse da izadjem ovakav prljav.
„Bem ti tvoj fakultet burazer“ govori južnjak dok drugi momak potvrdjujući maše glavom i ubacuje šut u džak.
„I ja to kažem brate, nego da ti objasnim gde je radnja“ zagrli ga momak iz Beograda preko ramena i uz zezanje odvede do izlaza iz dvorišta.
Mladi Beogradjanin prolazi kroz svoje vrele beogradske prašnjave dane, prošarane slanjem mejlova i cv-jeva za posao. Vuku se dani kao umorni cigani čergari a i on se otprilike tako oseća vraćajući se znojav, umoran i prljav ali sa obaveznim šeretskim osmehom. To je njegov izbor. Izbor koji je naučio da napravi jer se pravljenje izbora uči, to je stečena veština. Još malo, ali vrlo malo para od njegovog kombajna, pa na more sa devojkom i društvom, celih pet dana, naravno tatinim kolima jer su njegova stara koliko i on i ne baš pogodna za takav put. Ostali su išli motorima i pošli ranije da obezbede smeštaj. Mladosti ništa ne smeta, bar ne ovoj. Otac ga pita hoće li još para, da ostanu neki dan duže, zaslužio je.
„Ne treba, hvala. Dosta je pet dana, neću ni sve svoje pare da potrošim jer treba nam za posle, za bajkerske putujuće vikende “
Ljubi majka
ps U nekom od sledećih blogova bi trebale biti prelepe fotografije sa povratka sa mora ....samo da se moj prašnjavko seti da uzme fleš od devojke
PS Miran san blogeri....
..radi dete i nije mu prvi put 