Ušao sam tiho. Nadao sam se da otac spava; često bi za letnjih popodneva znao odraditi dva ili tri sata sna. Uveče bi, do pola noći ili duže, rešavao križaljke.
Nisam imao sreće. Čim je brava škljocnula začuo sam kako cviče opruge našeg starog kauča: otac je ustao i začas je stajao, na svoje dve noge, u svojim vrećastim pantalonama i beloj potkošulji... stajao je preda mnom smišljajući najnezgodnije moguće pitanje.
"Evo našeg radnika!", doviknuo je majci koja je u kuhinji obavljala jedan od brojnih poslova koje joj je sudbina natovarila posred egzistencije.
"I kako je bilo prvi dan?", pitao je otac.
Bio sam tada srednjoškolac, išao sam u Građevinsku školu i kao takav morao sam godišnje odraditi tri sedmice prakse u nekom građevinskom preduzeću. Većina mojih vršnjaka rešavala je to nabavivši potvrde o obavljenoj praksi, a da sami nisu radili ni jednog jedinog dana. I moj otac mogao je mirne duše učiniti isto: isti taj čovek, njegov poznanik iz studentskih dana, koji me zaposlio u građevinskom preduzeću Betonka, sam mu je nudio da tu moju stvar sredi na najlakši mogući način, lažnom potvrdom (a bezazlena je to laž) i mojim tronedeljnim plandovanjem umesto ustajanja u 6 i rada u rupi za temelje budućeg doma kulture.
Ali otac se nije dao, rad će mi koristiti, govorio je, postat ću čovek, očeličiti se psihički i fizički i slične priče za decu.
"Reci nešto", nastavio je moj otac, "Jesi li uopšte bio tamo?"
"Bio sam, naravno."
"Nemoj da kleštima izvlačim reči iz tebe. Reci kako je bilo?"
"Dobro."
"Dobro... Ana, čuješ šta on kaže! Ja ga pitam kako mu je bilo, on kaže 'dobro' i dalje ni da bekne!"
Majka nije odgovorila. Posuđe u sudoperi zazvečalo je jače pa je otac uzeo u obzir da ga možda i nije mogla čuti.
"Ana...", rekao je još jednom, ali slabašno, ne računajući više da će mu se supruga – moja majka – zaista odazvati.
"Pa šta su ti dali da radiš?"
"Ništa... zapravo."
"Kako ništa? Petre, o čemu ti pričaš? Ana!", rekao je moj otac, ali majka se u trenu zaštitila zvukom mlaza vode.
"Stajao sam ispred gradilišta celo vreme.", odgovorio sam, "Rekli su mi da tamo stojim."
"Ko ti je rekao?"
"Šef."
"Onaj Vojkan, s brkovima?"
"Da, taj."
"Čudi me, pa on je ozbiljan čovek, otac četvoro dece, najstariji mu je već i emigrirao... I Vojkan ti je rekao da tamo samo stojiš i da ne radiš ništa!"
"Pa ne baš to. Prvo mi je nešto ispričao."
"...?"
"Pitao je znam li ja po čemu su građevinci poznati. Ja nisam znao. Onda je rekao da su građevinci poznati po tome što ženama koje prolaze ulicom dobacuju svakakve reči. Pa i prostakluke. I pitao me mislim li ja da je to istina, da to građevinci zaista rade. Ja sam mu rekao da ne znam. Onda mi je rekao da to nije istina, ali da ljudi tako misle, a da o tome šta ljudi misle ovisi njihov posao i da niko neće dati posao građevincima koji se ponašaju pristojno. I još je rekao da nikome od njegovih radnika – to su mirni, porodični ljudi, rekao je – ne pada na pamet da za ženama zviždi, viče prostakluke ili dobacuje šale tipa "mala, okreće ti se točak!"... Pošto, dakle, niko od radnika to ne želi raditi, on će za to zadužiti mene!
Zato sam celo vreme stajao pred gradilištem i nisam radio ništa, osim što sam pratio prolaze li tuda žene..."
"Ma jel' ti to mene zajebavaš? Kakva je to praksa? Ana, molim te dođi...!"
(Majka je, gotovo u istoj sekundi, uključila mlin za kafu.)
"Šta ja znam kakva je to praksa", rekao sam, "Samo pričam kako je bilo."
"Bože mili i đavole dragi, pa ko je ikad čuo za ovako nešto. I šta si onda radio? Jesi li dobacivao ženama?"
"Ispočetka nisam. Onda je šef rekao da nema užine za mene, pa sam se ipak ohrabrio. Nešto sam rekao jednoj ženi u plavoj haljini koja je šetala psa."
"Šta si joj rekao?"
"Ne bih sad pričao o tome..."
"Kako ne bi? Šta si joj rekao, nešto ružno?"
"Ma ne da mi se sad o tome, umoran sam."
"Crni Petre, reci o čemu se radi, pa pomoći ćemo ti! Govori, šta si joj rekao?"
"Ništa!", zarežao sam na rubu plača pa se poput senke provukao ispod očeva pazuha i šmugnuo u svoju sobu.
"Šta je sad, gde si krenuo?", rekao je otac i potom povikao: "Ana!!"
.
