Zadimljen bar u nekom nestvarnom predvorju večnosti...
Šekspir sedi za stolom sa vinom pred sobom, posmatra svet oko sebe umornim,
pronicljivim očima.
Bukovski dolazi, baca jaknu na stolicu pored i naručuje burbon...
Ispija viski...
Šekspir vrti čašu vina i razmišlja.
Svetlost treperi između njih.**
Šekspir: Vidiš, Charles, život je pozornica, a mi smo tek igrači na sceni sudbine.
Bukovski: Pozornica?! Život je hebena pijana svađa u zadnjem delu bara. Nema
scenarija, nema reda. Samo haos.
Šekspir: Haos je tek loše režirana tragedija. Ja pišem o kraljevima, ljubavi, izdaji.
Ti pišeš o šutiranju po blatu.
Bukovski: Kraljevi su pijanci, ljubav je prevara, izdaja je svakodnevica. Ja ne pišem
bajke. Dakle, stari moj, još uvek maštariš o sudbini?
Šekspir: Još uvek je neizbežna. Ali izgleda da je tebi nebitna.
Bukovski: Sudbina? Šta je to? Par loših odluka natopljene u viski?
Šekspir: Možda. Ili orkestar haosa koji svira bez dirigenta.
Bukovski: Ha! Orkestar… Ja vidim samo prljave ulice, izgažene snove i ljude koji
gutaju besmislene reči.
Šekspir: Čovek je satkan od snova...
Bukovski: Snove sam prodao za flašu burbona. Ti još veruješ u njih?
Šekspir: Ljudi su priče koje nikada nisu ispričane kako treba. Ja ih oblikujem u
kraljeve i ljubavnike. Ti ih bacaš među ulice i rešetke.
Bukovski: Jer stvarnost ne traži pesničku pravdu. Samo brutalnu iskrenost.
Šekspir: A ipak, tvoje reči gore kao plamen, tvoji stihovi tuku bez milosti.
Bukovski: Kao pesnica u zube. Ljudi ne žele poeziju, žele istinu. Ti je oblačiš u
velove lepote, ja je bacam direktno pred njihova vrata. Ljudi su rođeni da izgore.
Zato što nema srećnog kraja. Samo još jedan dan, još jedna noć, još jedno jebeno
piće.
Šekspir: I gde nas to ostavlja, Charles?
Bukovski: Na dnu čaše, stari moj. Iza svakog stiha, iza svakog pozorišta, iza svake
proklete reči - ostaje samo praznina i još jedna noć koja neće doneti odgovor.
Šekspir otpije gutljaj vina, oči mu svetlucaju kroz polumrak.
Bukovski se zavaljuje u stolicu, pali cigaretu i pušta dim da se razlije kroz prostor.
Šekspir: Tragedija bez katarsisa. Pozornica bez poslednjeg čina.
Bukovski: Jebena beskonačnost.
Šekspir: Pa neka bude tako. Ti ćeš pisati o haosu, ja o tragičnim ljubavima.
Bukovski: A na kraju—sve će nestati u istoj magli.
Poslednja izmena:
I veoma, veoma inspirativno.
