Pozorište senki

N

Neprilagođena

Leptirica
Banovan
Poruka
95.554
Pozorište senki kroz istoriju

Pozorište senki je oblik lutkarstva u kome pljosnate figure (plošne lutke) prolaze između jake svetlosti i belog platna, pri čemu se s druge strane ocrtavaju njihove senke. Naizgled jednostavne po svojoj strukturi, ove lutke i njihove senke pokazale su se kao umetnički medij retke i prefinjene ljupkosti.

Ustaljeno je mišljenje da se pozorište senki razvilo u Indiji oko 200 god. pre Hrista. Teme koje su obrađivane u indijskom pozorištu senki preuzimane su iz mitova i legendi epova Ramajane i Mahabharate. Iz Indije pozorište senki proširilo se u Kinu, Japan i na Javu gde je dobilo naziv Vajang kalit (Wayang kulit).

Kinesko pozorište senki pojavilo se oko 200 god. posle Hrista, ali i danas zadivljuje perfekcionizmom i gotovo nedostižnim kvalitetom, jer u sebi sjedinjuje različite umetnosti: slikarstvo, muziku, gravuru, mimiku – koje zajedno stvaraju novu i jedinstvenu ekspresiju.

Pretpostavlja se da je do Mediterana pozorište senki došlo s migracijama stanovništva iz Indije, zauzimajući značajno mesto u kulturi Turske i Grčke. Tursko pozorište senki nazvano je Karađoz, po glavnom junaku. Tokom XIX veka, on je postao zajednički junak svih muslimanskih zemalja Sredozemlja[1], a njegove bitke (protiv smrti, đavola, predstavnika vlasti i društvenog licemerja) bile su jednake onim koje su vodili Panč u Engleskoj i Kasperl u Nemačkoj. U Grčkoj se Karađoz (Karagios) pojavio sredinom XIX veka i tokom godina postao je komični teatar. Zanimljivo je da se tradicija Karađoz predstava, u Turskoj i Grčkoj, održala do danas.

U Zapadnu Evropu pozorište senki donosili su putnici s Istoka. Prema predanju prvo pozorište senki u Evropi osnovao je Dominik Serafen 1774. godine u Versaju, ugledajući se na kinesko pozorište senki. Iz Francuske ova vrsta zabave preneta je u Englesku. Posle prvog talasa oduševljenja pozorištem senki, drugi talas je nastupio pred kraj XIX veka, kada se grupa umetnika i pisaca, okupljenih u kafeu “Crna mačka” na Monmartru, udružila u stvaranju i prikazivanju predstava pozorišta senki, koje su karakterisale duhovitost i umetnička izražajnost. Sledeća interesantna obnova tehnike pozorišta senki dogodila se u doba avangardnih pokreta, kada je Lota Rajninger, nemačka rediteljka i animatorka, snimala deo po deo prikaza sa senkama i napravila prvi “animirani” film Ukrasi zanesenog srca (1919).

Na prostoru bivše Jugoslavije i današnje Srbije nema ustaljene tradicije pozorišta senki. Jedino je izvesno da se ono moglo videti u područjima pod turskim uticajem (Bosna, jug Srbije, Makedonija – i to su bile predstave Karađoza), o čemu govore retki i vrtlo oskudni zapisi.


al-3289_orig.jpg
 

Značenje senki
Postojanje senki staro je koliko i rođenje samog Sunca. Ukoliko ima svetlosti postoji i život, a sve što je živo prati senka. Svi smo se, kao deca, igrali sopstvenom senkom koja je ponekad rasla, pa se smanjivala, lovili smo je, pa prestajali da koračamo da je ne bismo zgazili. Mnoge civilizacije davale su religijsko značenje senkama.
Pojavljivanje senki i menjanje njihovih dimenzija, u zavisnosti od pozicije sunca, nosi u sebi određenu vrstu magije. U osnovi kineskog Jin i Janga nalazi se suprotnost između senovitog i osunčanog obronka doline. U širem smislu Jin i Jang označavaju tamni i svetli aspekt svih stvari: zemaljski i nebeski aspekt, negativni i pozitivni, ženski i muški, jednom rečju oni predstavljaju izraz univerzalne dvojnosti i komplementarnosti. U Kini, ljudi smatraju da je podne, kada nema senki jer je sunce u zenitu, čas apsolutnog unutrašnjeg mira. S druge strane, u Africi veruju da je senka druga priroda bića i stvari zbog čega je podne vreme s najviše demonskog u sebi. Zapadne civilizacije veruju da se s gubitkom bića/duše gubi i senka.
Podsticaj za stvaranje pozorišta senki nalazi se u mistici samih senki i čovekovoj fascinaciji njima.
 
Jedan od najboljih i najkreativnijih načina da se deca razonode je pravljenje pozorišne predstave senkama. Ceo postupak od osmišljavanja priče koja će se izvoditi, preko pravljenja pozornice i lutaka do kraja izvođenja predstave vrlo je kreativan i zanimljiv deci, tako da je zabava zagarantovana. Sve počinje osmišljavanjem priče koja će se izvoditi to može biti neka poznata priča, bajka ili basna pa čak i pesma, prilagođena ovakvom načinu izvođenja. Po želji priču deca mogu smisliti i sama, što može biti još kreativnije i zanimljivije. Posle toga sledi osmišljavanje i pravljenje pozornice i lutaka.
 
15046998914855_basne_iz_senke.jpg


по Ла Фонтену


Режија и драматизација: Бисерка Колевска
Сценографија и костими: Свила Величкова
Асистент сценографа: Ана Колбјанова - Радовановић
Кореографија: Зорица Петрова
Избор музике: Николај Захаријев
Превод са бугарског језика: Милица Реџић - Вулевић
Графичко обликовање: Дејан Петровић


Играју:
Дарија Нешић, Миломир Ракић, Милош Миловановић и Владимир Ђоковић


Шта су басне?


Басне су кратке приче у прози или стиховима у којима главну улогу имају животиње, а понекад биљке и неживе ствари. Цео тај свет, у баснама је приказан са људским особинама: говором, карактером, склоностима, тежњама и сл. На тај начин се алегорички цртају односи међу људима, изругују се људске слабости и мане, а на крају сваке басне долазимо до моралне поуке.
"Када причаш о животињама, а мислиш на људе." - Уна, пет година


Инспирација

Представа "Басне и сенке" инспирисана је делима два сјајна уметника, Чарлија Чаплина и Фредерика Фелинија.
У потрази за смислом и повезивањем десет различитих прича, Чарлијев смисао за хумор био је неопходан оклоп за представу.
"Хумор изоштрава наша чула о опстанку и чува наше ментално здравље. Размишљамо превише, а осећамо премало. Хуманост нам је потребнија од машинерије, нежност нам је потребнија од памети ... без ових квалитета, живот би био насилан и све би било изгубљено." - Чарли Чаплин


Фелинијев филм "Кловнови" и човекова фасцинација са кловновима и циркусом, послужила је као инспирација за начин којим ће се испричати прича.
Они жонглирају, падају, смешни су ... али они праве перфектне сенке испред публике, да ли су они заправо такви каквима их доживљавамо, или су врло вешти и спретни?

Реч редитеља:
"Басне и сенке" је представа са пуно величанствених слика које подсећају на анимацију, јако је духовито урађена, а главни задатак нам је био како да пронађемо најбољи начин да мудрост из старих времена стигне до публике.

Сенке и позориште:
Постојање сенки старо је колико и рођење Сунца. Светлост је та која ствара сенку свега постојећег и креатор је свега живог. Уколико има светлости, постоји и живот, а све што је живо прати сенка. Подстицај за стварање позоришних сенки налази се у мистици самих сенки и човековој фасцинацији њима.Позориште сенки је заправо најстарији вид позоришта којима се човек бавио, а данас је због брзог мењања кадрова, врло слична анимацији, што је заправо, врло интересантно и блиско деци.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top