Poželeću

Ako te ikada više sretnem,
poželeću da te zagrlim
čvrsto kao dete, i ne pustim.
Poželeću još milion puta
da se propeleri tvojih aviona
slučajno kvare.
Poželeću te i onoga jutra
kad osvaneš sasvim tuđ i voljen,
i kada svako novo sutra
bude samo mesec gorak i soljen.
Poželeću te... I neću ti reći,
da ja ne volim da ćutim,
a ipak ne govorim,
jer volim da slušam kako pričaš
da je dobro nemati plan.
Poželeću te, na ramenu, u kosi,
dok mi gledaš obraze i nos
kao da je to jedino što bi radio.
Maziću ti lice dok peva tvoj omiljeni bend,
misleći u sebi kako je gorak taj čemer
što ga zajedno glođemo,
i kom se otimamo,
a znamo kuda ćemo kad pesma istraje...
I vreme, poželeću, nek' broji sporije sate.
Makar zadnji put.
Jer znam da ima nešto
što tera ptice da se vrate
svom gnezdu i kad drugu jedinku zavole.
Poželeću da prođe život kako mi je suđeno,
ali da mi dopusti jednoga dana,
da sretnem baš tebe,
srećnog i uspelog
u ćošku nekog restorana.
I kad te opet poželim, i kad te
konačno sretnem,
ja ne znam da li ću smeti da te zagrlim kao dete čvrsto.
Jer možda neko drugo dete
zauzme to mesto.

Kliknite za proširenje...