Okrećem telefon, zvoni k'o bajagi.
Sa druge strane žice ne čuje se glas.
Ti još uvek vagaš u snu i na javi,
a sveta će, dušo, biti i bez nas.
Ponekad se pitam gde je svemu kraj,
ne bih li se tako mirila sa njim.
Al' ne da se nikom da dohvati zvezde
- znam da čovek umire živeći sa tim.
Pomislim da nemam razlog da te vratim,
ali kako tugu da obesim o klin?
Daleko od očiju, ali ne od srca!
Jer ti nisi ja. Još manje ja ti.
Nemam volje da se igram žmurke.
Odveć ne nalazim ono što potražim.
Meni su, dušo, dojadile jurke
- kada nešto pustim, više ni ne tražim.
Sa druge strane žice ne čuje se glas.
Ti još uvek vagaš u snu i na javi,
a sveta će, dušo, biti i bez nas.
Ponekad se pitam gde je svemu kraj,
ne bih li se tako mirila sa njim.
Al' ne da se nikom da dohvati zvezde
- znam da čovek umire živeći sa tim.
Pomislim da nemam razlog da te vratim,
ali kako tugu da obesim o klin?
Daleko od očiju, ali ne od srca!
Jer ti nisi ja. Još manje ja ti.
Nemam volje da se igram žmurke.
Odveć ne nalazim ono što potražim.
Meni su, dušo, dojadile jurke
- kada nešto pustim, više ni ne tražim.
