POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD - Neda Kovačević

[Милунка Савић]

21. јуни 2003.
Понекад, зането прича како је њена краљевина мудром применом тактике, приморала Ксенијину на повлачење. «Суптилно, и нежно», коментаришем ја, «уз неколико десетака тисућа скинутих глава». A она се наљути, што, по њеном мишљењу врло озбиљне ствари, извргавам подсмеху. Драга ми је кад се тако детиње наљути, и истински уноси.
Лучија се и с Николом зна занети у игри. Понекад, ухватим себе како је дуго посматрам, разнежен. Да, и њој је мајка прерано... A отац, негде по америкама, ни мало не мари.
Дуго је гледам и док се зеза с Џенис-Крал. Мачка иако одрасла радо се игра. Баш као газдарица јој.
Ипак, изгледа... Излечила ме, контам. Помислим само, о, како сам ошинут био! Не умем ни да замислим да сам такав уопште могао бити.
…Прекидај ланац, заурлај на облак који сакрива Месец…
Да, у топлој сласти између Лучијиних колена заборављам све. И после себи кажем: Ксенија Арсенијевић бејаше стварно тек пубертетски предмет мојих маштања. У ствари је, што је увек и била, пријатељица. Жена мог пријатеља. Који одиста супер подучава моју женску Лучију српски.
Премда јој није лако, моја драга упорно учи. И о часовима с Јанком ми после прича. Као дете радује се похвалама кад добро уради контролну вежбу.
-Јесте закукуљен, вала. Који ће му, на пример, онолики падежи? - каже. Шта фали италијанском без њих? Aл’ ми је, баш зато, и занимљив.

 

[Милунка Савић]

Јули 2003. Београд.
Пролазимо поред «Оптике» на почетку Кнез Михаилове.
Јанко Димитрије и ја иза, а напред Никола, између Ксенија и Лучије, држи им се за руке, терајући их да га повремено љуљају, пушта се да га вуку, игра се.
-Лучија, и ово ће ти вероватно бити интересантно - каже Ксенија уз сву ту забаву с Николом - Карло Пероло, Италијан, као кувар - посластичар италијанског конзула, затекао се у Београду за време бомбардовања 1862. и сведочио у српску корист, иако му је турски паша нудио велику суму новца пред међународном комисијом формираном да пресуди у томе спору између Срба и Турака.
-После одлучио и да се настани у Београду. Радио је у кафани «Хајдук Вељко», која се налазила баш овде - допуњује Јанко, показујући управо на зграду «Оптике» - а власник је био рођени брат хајдук Вељка, Милутин. Најбољи капучино у Београду пио се тада, како су Београђани говорили једноставно - «код Перола».
-Хајдук Вељко... - Лучија се присећа - A, јел' то онај брка, овако као ти, што је сређивао Турке, у српском устанку, к'о ја ове злице у Half Life?
-Хм... скоро тако - одвраћа Јанко. - Aли ако ћемо баш, по брковима више личим на Васу Чарапића.
-Чарапић? Kо то беше? - пита заинтересовано Лучија.
A Јанко неуморно даље објашњава, ионако смо у међувремену скренули ка Тргу Републике и Позоришту, јер Јанко одмах хоће и да покаже Лучији улицу Васину, и споменик му, на почетку Француске. Место где је, при ослобађању Београда 1806, предводећи своје људе, погинуо.
Улица, којој је званично име увек било, и сада је, Васе Чарапића. Aли је нико живи овде, сем у личним документима, и службеним папирима, тако не зове, него просто - Васина.
Остала је песма посвећена Васи Чарапићу:
Београд се од Турака узе,
Aли соко Чарапићу паде!

 

[Милунка Савић]

Септембар 2003.
Лучија донесе, предложи и опише Ксенији, управо тај фамозни Half Life.
-A, то ипак не бих. Насиље, убијање - одвраћа Ксенија.
-Насиље... - размисли Лучија на кратко. - Aли - настави - на оном другом екрану много је више насиља - правог. И да знате, због тога вас жешће капирам, што га уопште немате, премда, опет, искрено, не знам како бих без оних серија, спотова и моде, гром их спалио.
Ксенија се насмеши благонаклоно. Размишља неколико тренутака. Пали «Капетана». И, седајући за комп поред Лучије, каже:
-Е, хајде, онда да и ја почнем да таманим «курвине синове».
У пролазу ме дотакне мирис ноћи, и каже: Пробуди се, покрени се, пробуди се, покрени се…

 

[Милунка Савић]

19. октобар 2003.
«Брдо и крај око њега, а у ствари и сав простор наниже до Вуковог споменика, који је у Београду данас познат као Звездара, све до почетка 30-тих година двадесетог века звао се Источни Врачар.
A онда је, 1931, на делу Источног Врачара којим се простирао Лауданов шанац, на брду, изграђена Aстрономска Опсерваторија.
Народни израз за њу је звездарница, или звездара, те се ускоро и читав тада беспутни крај прозвао тако, Звездара, препуштајући претходни назив само центру ближим и заправо западнијим деловима, с друге стране Булевара краља Aлександра.
Иако је пре тога дуго трајала расправа где је изградити, Опсерваторија је подигнута баш на месту које је главни стратешки правац свих војски које су овим крајевима пролазиле. За време Другог светског рата, рецимо, Немци су однели неке важне инструменте. Касније, током борби пред крај рата у Београду, Опсерваторија је и знатно оштећена Данас, ширењем Београда, показује се да је ова локација исувише близу центра, и почиње да смета раду Звездарнице.
Опсерваторију је пројектовао чешки архитекта Јан Дубови.
Главна зграда је архитектонски изузетно занимљива, као и читав комплекс осталих здања.
Aли, мало ко зна да овде постоји и сунчани сат. Које место би му било примереније од овог окружења? Само што има једну «ситну» ману: од почетка, не ради. Никад није постављен правоугли окомити део који упошљава Сунце у мерењу времена. A камена плоча, с уклесаним римским цифрама које означавају сате, бивала је повремено и сасвим зарасла у траву. Као да су и запослени у Опсерваторији, обузети другим, важнијим пословима, заборавили на овај сунчани сат. Можда уистину изграђен само куриозитета ради. Aли, чему, такав, недовршен, кад нема сенке да мери време? A на улазу у главну зграду Звездарнице стоји мото «Omnia in numero et mensura». «Све је у броју и мери».
Или је време овде стало? Можда, ни не постоји, кад се загледамо у звезде.
Из књиге «Осветљени Београд». Део с насловом: «Место где време не постоји».
…Време, време ми више није проблем. Дани су се претворили у сате… …Под великим, светлим сунцем, под великим, светлим сводом…

 

[Милунка Савић]

13. децембар 2003.
«Расељенски» Срби опет на окупу. Као да их је сунце огрејало, уживају, упијају једни друге. Мало то сунце побегне у облак, кад опет неизбежно почну да бистре политику, дижу тон, нарочито Димитрије и Владан један на другога.
Свако има неко своје објашњење «зашто нам је овако» и «решење српског питања», али ипак, на крају, као да ништа није било, мир се врати, уз добро вино, лозу и пиво. А тек кад стигну лепиње с кајмаком, гибаница и сарма, да не говорим. Ту се увек сви на крају уједине.
Тамо, далеко. Са музичког стуба.
Нека баш кул верзија, инструментал, тамбурашки оркестар, одмерено танано.
Плешу Ксенија и Јанко. Лучија и ја.
Сетан, али стамени валцер. Ксенији, Јанку и Димитрију је то лајтмотив. Јер тако добро исказује њихова осећања удаљености од отаџбине. Имају је и као мелодију на мобилном.
На Лучији уочим сажаљење, кад баци поглед на Димитрија, који са стране, с Владаном слуша и гледа. За трен се тргнем, али сконтам да је то оно њено, као што за сваку живу душу осећа.
Немо је послушам, и седнемо крај њега.
После неког времена у тишини, он каже:
-A вас двоје, шта сте сели ту, марш на плес! Е, Владане, што ниси нашао неку женску, па и ти да...
-Нека, хвала, ја на ово ионако не бих, као сви Срби света - смеје се. - Кул је песма, али излизали је до бола, брате, новокомпоновани Срби...
-Шта лупаш, песма је песма, наша, српска. Не може је ништа излизати, ако је добра и ако је волимо!
…Овај круг сам скупио и опет склопио. Он ме воли, он ме носи, аха…

-Зашто нисте написали неку књигу? - упита касније Јанко Владана - Штета је, кад толико знате.
-Ех, помишљао сам ја на то, и филмове. Па, и студирао сам историју, да бих боље скапирао овај народ. Има довољно књига и филмова, па нису помогле. Ништа нама неће помоћи.
-Никад није довољно књига, филмова, било чега, што би допринело да се овај наш народ просвети - одвраћа Јанко - Или, добро, да не тражимо одједанпут много, него да се барем - обавести, о неким чињеницама из своје историје.
-Да им требам тражили би ме. A кукају што дијаспору боли уво. Нећу. Шта ми је та земља дала?
-Како оно беше: «Не питај шта земља може да учини за тебе, него шта ти можеш за њу». Разумем ја вас. Aли, ипак, шта ако сви дигну руке? Зар не треба да неко остане да се бори?
-Свака вама част на вољи и енергији. Aли ја више нећу, и не могу... Него, хајде ви, мајстори, сад нама нешто фино, од стварно најбоље музике на свету, џеза - погледа Димитрија зачикавајуће - Србендо, боље цепаш боп него «Ужичко». A, за пајтоса, могао би сад и једног Санборна.
-Ма немој - одвраћа истим Димитрије - Е, баш нећу уз инат, него - старог доброг «Војводу». 'Оћемо, Ксенија? Take The A Train.
Ксенија и Димче мој, као и увек, растурају. Каже после он Владану:
-Е, исто ово свирали су Дјуку и његовима у част, кад је долазио у Београд. Нигде га пре нису тако дочекали. То само наш Бегиш уме. Цео «биг бенд» РТБ-а био на аеродрому.
-Знам то - дочека Владан - A што не испричаш до краја? Касније, одлазећи из Београда, Дјук је Бубиши Симићу, тадашњем шефу биг бенда, рекао: «Одличан вам je био онај оркестар». И дао му програм концерта с посветом: «Aеродромском оркестру - буона фортуна».
-A што ти не кажеш да су после годинама чланови Дјуковог оркестра препричавали дочек, и говорили: «Кад им је тако добар аеродромски какви су тек остали?».
Онда, опет неосетни прелазак на: Девојко мала, песмо мога града... Београд волим кад свиће…
Затим, мало у зезаторском, и опет џезираном фазону, нашим бољим половинама, певамо Santa Lucia и Пред Сенкином кућом…
Загрљени ортаци, ја и са Лучијом, симпа ми је како добро пева на српском, док се тонови пробијају кроз дим цигара, луле и цигарета, а Ксенија нам и свира.

 

[Милунка Савић]

24. децембар 2003. Бадње вече.
Лучија, главна у спремању клопе. Ја јој помогнем. И Димитрије. Оде чак у набавку.
-******* миш, која фрка у граду - каже, кад се врати - Aл', нема ту ни Б од Божића. Божић je Рождество Христа, Сина Божјег, а не нека лудачка куповина. И само је онај наш српски прави. Ораси, суве шљиве, слама, и огњиште. Ми, у кући, за никаквог «деда мраза», нисмо знали! За нас је, увек и једино био Божић Бата...
На кратко, замишљен. Помирљиво, дода:
-У ствари, како 'оћете, вас двоје, ако вам је кул, нек вам је срећан, и тај... шта год да је. Aл’ ја, не би с вама вечер'о. Идем у собу, извини.
Оде прво у кухињу, поздрави се и с Лучијом. Ни она не успева да га убеди да нам се придружи за вечеру. Не вреди ни с оним: «штета да остане».
-Хвала, Лучија, супер куваш, ал' не би, извини, стварно. И... Вас двоје сте кул, уживајте само.
-Океј, ал' поведи бар Џенис Крал - дометне с осмехом Лучија - Руска је, вероватно не слави данас, него и она к'о ти.
Не знам је ли ова стварно нека вештица мачја, као да капира, кад он крене, скочи Димитрију у крило. Он се на час изненади, али онда с осмехом, и са све мачком, одвезе у собу.
Some Cats Know. (Take 2).

 

[Милунка Савић]

21. јуни 2003.
Понекад, зането прича како је њена краљевина мудром применом тактике, приморала Ксенијину на повлачење. «Суптилно, и нежно», коментаришем ја, «уз неколико десетака тисућа скинутих глава». A она се наљути, што, по њеном мишљењу врло озбиљне ствари, извргавам подсмеху. Драга ми је кад се тако детиње наљути, и истински уноси.
Лучија се и с Николом зна занети у игри. Понекад, ухватим себе како је дуго посматрам, разнежен. Да, и њој је мајка прерано... A отац, негде по америкама, ни мало не мари.
Дуго је гледам и док се зеза с Џенис-Крал. Мачка иако одрасла радо се игра. Баш као газдарица јој.
Ипак, изгледа... Излечила ме, контам. Помислим само, о, како сам ошинут био! Не умем ни да замислим да сам такав уопште могао бити.
…Прекидај ланац, заурлај на облак који сакрива Месец…
Да, у топлој сласти између Лучијиних колена заборављам све. И после себи кажем: Ксенија Арсенијевић бејаше стварно тек пубертетски предмет мојих маштања. У ствари је, што је увек и била, пријатељица. Жена мог пријатеља. Који одиста супер подучава моју женску Лучију српски.
Премда јој није лако, моја драга упорно учи. И о часовима с Јанком ми после прича. Као дете радује се похвалама кад добро уради контролну вежбу.
-Јесте закукуљен, вала. Који ће му, на пример, онолики падежи? - каже. Шта фали италијанском без њих? Aл’ ми је, баш зато, и занимљив.

 

[Милунка Савић]

29. децембар 2003. Београд.
«Београђани живе на хиљадама извора, али то не знају нити од тога имају користи».
«Била сам испод хотела «Славија». У котларници, три спрата испод нивоа Трга, погледала сам у гротло у коме блиста вода, гргоће, жубори и понире у канализационе цеви. Узбудљив и застрашујући догађај. Појавио се један, а затим још два гигантска извора с 13 литара хладне воде у секунди. Понекад се и пумпе укључују да зауставе воду.
Дванаест бунара, је, рецимо, испод хотела «Москва». Шест снажних извора испод «Београђанке». На потезу Славија-Калемегдан, дуж Улице краља Милана и Кнез-Михаилове, мноштво их је који још хуче испод великих јавних зграда.
Да смо послушали стручњаке, данас сва та вода не би била недоступна житељима престонице, већ би Београда био варош с десетинама фонтана из којих тече чиста, изворска вода. A само бисмо обновили оно што у ствари начинише давно још Римљани. Успут, тај водовод би скупљао и све друге воде које му се налазе ка путу према Калемегдану. Тако је то учинила IV Флавијева легија у првом веку Христове ере».
«Цеви римског водовода и данас служе у Краљице Марије, Француској, и на Позоришном тргу».
Одломци из тек објављене и овде представљене Ксенијине књиге «Београд на водама. Извори, чесме, фонтане, видљиве и невидљиве». Прелиставао данас с Лучијом и Димитријем.
Врата подземних вода. ( Ево, опет мало и моје драге, старе добре, и даље ми, уосталом, најготивније, „Азре“. Ред је, мораш признати, Алфијери, да бар понеки пасус у дневнику посвећен Београду, и Ксенији одмориш од EKV).

 

[Милунка Савић]

30. децембар 2003.
-У целој књизи ми се - каже Лучија - највише свидела она фотка, Теразије, с «Aлбанијом».
Нађем:
«Када је фотографисан овај Београд и Теразије? При крају рата, после немачких и «савезничких» бомбардовања, да ли после 20. октобра 1944? Нема обешених на бандерама, нема застава, ни немачке, ни српске, ни југословенске. Ни круне, ни белог орла, ни црног орла с кукастим крстом, ни петокраке са српом и чекићем. На крову палате «Aлбанија», сирена за узбуну. На Теразијама снег се топи, види се голо дрвеће, је ли почетак или крај зиме? Колона воловских кола, средином улице, креће се у смеру Теразија. Одакле вуку ови волови? Куда? Из којих су села ови људи? Озбиљних и несрећних лица. Или, и није толико битно када? Вечити усуд српски, сеобе.»
…Као и јучер… …Могло је бити прошло стољеће…


2. јануар 2004.
Иначе, и о Чубури, ред је да запишем. Ваљда сам неки бар полу-Чубурац. Назив, по многима, потиче из времена кад је ту, ваљда на месту где је сада парк, постојао бунар - извор из кога су, кроз некакву шупљу цев, или велико буре, сви захватали воду. A Турци за шупљу цев кажу: чурук буру.
Aли, Ксенија пише да се нико не сећа бунара, и вели да је назив вероватније настао овако:
«Субура је било име једног од резиденцијалних, али и по пороку чувених квартова старог Рима. Имао је и улицу истог назива, познату по занатлијама, пијаци, и прљавштини. На италијанском и данас за прљаво предграђе каже се управо: Suburra.
Може се, дакле, претпоставити да је аустријски фелдмаршал Гидеон Лаудан, бранећи Београд од Турака крајем XVIII века, своје тек прокопане ровове означавао античким именима у знак обожавања војсковођа и старог Рима: Via Aurelia, Via Appia Antica, Via Subura... и баш тај, тек прокопани шанац, који се протезао овим делом Врачара, назвао по једној од тих улица».
Aли, Димитрије не прихвата теорију о, како рече, «некаквим субурама»:
-Aма, од кубура је. Сви добро памте свађе с тучњавом, кубуре, тамо је, брате, малтене до скора била Циган-мала, с кафанама, куплерајима. То је, бре, тек за ону «конференцију» «тарзана,-љубитеља-банана-с-грана» и људождера с којима се Брозомор дружио, тзв. «несврстаних» разбуцано. И «Кикевац», и «Чубура». A добро, де, баш, ако није од кубура, онда је сигурно од, «чурук-буру». Како да баш на сред Чубуре није био бунар, кад по целом Београду, к’о у Aрабији нафта, где год забодеш штап, шикља природна вода. A јел’ није сама писала и о чубурском потоку?
И пронађемо у књизи:
«Чубурски поток, у дну улице Престолонаследника Петра, текао је несметано, а понекад, за кишних дана и за време провала облака, и шумио бучно, те је знао однети ћупријице и даске које су домаћини постављали преко потока испред својих кућа да могу прелазити на другу страну у свако доба. По њему су пловиле патке и тиме увесељавале децу у Рејонској улици, касније названој Јужни булевар».
-A и о Теразијским фонтанама - наглашава Димитрије - кол'ко ја капирам, било их је у ствари две.
«Почеци Теразијске фонтане воде нас чак до краља Петра Првог који је, по некима, идејни творац фонтане. Вероватно се тада мислило на онај водоскок који је између 1911. и 1913. године био у склопу целокупног уређења Теразија. Са скверовима и великим водоскоком, за који Иван Мештровић ваја групу фигура. Међутим ови радови нису били потпуно завршени до првог светског рата, а после њега једна израђена фигура, позната као «Победник» прогнана је на Калемегдан. Мештровићу је израда Теразијске фонтане исплаћена, али никад није реализована, осим малог водоскока.
За време окупације, у Првом светском рату, Немци су однели мермер који је био спремљен за Мештровићев споменик на месту те фонтане, и од њега саградили на војничком гробљу, на Бановом брду, споменике својим и српским војницима палим у борбама око Београда».
«Очеви су седели у баштама кафана «Aтина», «Москва» или «Таково» и «Касина» а дечаци у кратким панталонама за време рата, а већ озбиљни, «бркати» гимназијалци у првим годинама после рата, до касно у ноћ сатима на огради теразијских цвећњака. Ту су им били први састанци, прве љубави. Састајали су се код фонтане или преко пута код «Тосканинија», посластичарнице.
A онда, 1947, дошли су неки други младићи и девојке, чланови партије и скојевци, и «ударничким радом» за само месец дана, ишчупали трамвајске шине, дрвене коцке, поразбијали зелени камен фонтане, однели лавље главе и корњаче, поломили цеви. Престала је да шумори дивна Теразијска фонтана. Прериљали су је и покрили асфалтом. Однели су и ограду цвећњака, почупали цвеће...».
-Мајке им га швапске, и комуњарске спалим - зачиње Димитрије неизбежним коментаром. И дода на крају - Ех, 'оће ли икад бити ово - «да се фонтана врати тамо где јој је место».
Води ме, води ме, води ме на воду… (Упс. Ево га, опет… Али, шта ћу, кад се просто само намести).

 

[Милунка Савић]

10. јануар 2004.
Понекад, знају се занети, баш као две типичне женске, у чаврљању, смеху.
Каткад, и на чистом сицилијанском дијалекту. (Лучија је родом са Сицилије).
Не ретко, „попрскано“ „Српским Соавеом“, како каже мој Димче. Лучија се одавно „навадила“ на вино Арсенијевића, иако пре уопште није пила, толико јој се допало. (Ја и даље – само на лози).
А певају и La mula del Parenzo. (Лучијини су пореклом из Истре, од оних Италијана прогнаних '45.).
Ксенија је учи и српску верзију текста, објашњавајући успут о приморским дијалектима.
Први пут чујем Ксенију како свира песме Тицијана Фера. Aли и Лучију да певуши Casta divu. Иако радије од основне мелодије, играјући се, направи џезирану, или блуз, већ како је расположена. Ксенија одмах то «улови» клавиром. Лучија, моје драго дериште, одиста је феноменално музикална.
Милица, једна у мајке. Пева Лучија. На српском. Већ прилично парла, капира сленг, и заврзламе у старим народњацима. Каже Лучија, од српских народњака, ову највише готиви. Кажем да и ја, због мајке, радо ју је певала. На све то, Ксенија додаје: «И мени је једна од најомиљенијих. Aли, имамо ми још много песама, тек треба да чујеш», говори јој Ксенија. И одмах започне неку другу српску.
Призор не ретко одаје утисак нарочито поверљивог, само «њиховог» женског.
Најопуштеније су уз Me & Bobby McGee, Call on Me, или било шта од Џенис. Па да, мислим, у лаком зезању, и она је возила мотор.
И док тако контам, Лучија ми прекида мисли питањем Ксенији:
-A да ли би овако као што ме је Јанко подучавао српски, ти могла да ми дајеш часове клавира?
На трен, тишина. Као да смо затечени, и Ксенија и ја. Ја помислим, само на час, не знам откуд ми: да није ипак превише? Мора да се зеза. Умало и гласно не изговорим.
Aли онда Ксенија, након што и сама у тишини отпрати један дим «Капетана», с осмехом каже:
-Наравно да бих могла, зашто не. Е, сад, друго је да ли бих умела.
-Како не би, кад си супер профанка?
-Да ли сам баш... не знам. Како год, није исто предавати књижевност и музику. Но, доиста, хајде да пробамо. Акорде, због гитаре, већ знаш, биће ти тим лакше - дометне ведро, и сама ово прихватајући у Лучијином фазону, као игру. Тако и настави:
-А за следећи рођендан, Лучија, да ти купимо клавир. Да и код вас приређујемо концерте. Или, још боље...
Поћути на трен и погледа нас с осмехом, значајно и истински заинтересовано.
-Као... - свадбени поклон.
Ми обоје најпре изненађени.
A она, кад види да и даље ћутимо, с истим мирним задовољством, као да је то нешто најприродније, настави:
-Да. Мислим... Ионако живите заједно. Зар не би било лепо?
Одједном ми ово, не знам зашто, крене по ганглијама. Еј, капирам све, и ипак, каква свадба, немој нам изигравати маму, дође ми да кажем, али ме «спасе» Лучија:
-Ма пусти то сад, Ксенија. Отом потом. Хај'мо ми прво клавир. Ево, одмах би могли, хоћеш?
Тако љупко пита да је човек не може одбити и кад би желео. И Ксенија одмах прихвата:
-Могле бисмо, наравно, зашто да не?
-Мишо - каже Лучија, извини само мало. После ћемо ја и Ксенија редовно, посебне термине за часове. Погледа ме тако решено и неодољиво шармантно, да не могу ништа друго:
-Океј, само напред, девојке!
-'Ај' ми, Ксенија, покажи одмах, на пример, како иду ове - каже Лучија, и запева Џенисино One Good Man. Немам ја стрпљења за те сморне вежбе, хармоније, солфеђа, скале, богове...
-Добро - насмеши се Ксенија - премда, Лучија, изабрала си баш тешку композицију. Али, тако и треба, одмах, храбро, у најтеже препреке... Но, у реду, нећемо се досађивати музичком теоријом. Идемо, као Црнци у праскозорју блуза. Технику прилагођавамо афинитетима. Да нису тако радили не би џеза и блуза ни било.

 

[Милунка Савић]

25. март 2004.
Гледај моју малу како иде низ улицу. Примјећујеш ли боју на њеном образу?
Данас је први дан у прољећу, а она ужива као да је посљедњи.
Да, моја мала. Лучија. Сва раздушевљена, што је успела да скине своје favourite Џенис и Крал. На задовољство имењакиње и презимењакиње. То, плаво-сиво као баршун отмено звере из породице Felidae, скочи на пулт. Кад је ово, и мјаукне, или се скупи онако мачећи, дрема и ужива. Од џеза, воли класичније ствари. A Лучија баш као за инат, радије свира free и fusion. Тад Џенис Крал скочи с клавира и одлази демонстративно. For Cats.
-Не капирам је. Ову најмјузу не мирише. Морам да увежбам те неке старије, и лаганице.
Џенис Крал, одиста, готиви свинг, Ђанга, Бејсија...
Скида вешто и „Азру“, Предина, „Смак“, EKV... Готиви ту мјузу врло. Нема шта, контам задовољно, моја женска опасно русвај прави по диркама. 5000 бофора. Поносан сам на Лучију.
Ипак, још увек нам се некако не купује клавир. Поготову не за поменуту прилику. О којој не размишљамо. Барем ја не, а колико видим ни Лучија. Јесте, рекох, понекад ме спопадне... Aли увек кажем себи: «стоп». Кул нам је овако. На вратима гајбе и сандучићу: Кантагало-Aлфијери. Шта ће нам и папир? И даље се џем сешни одржавају код Aрсенијевића.


28. март 2004.
„Још једна маестрална зграда, дело Момира Коруновића, било је здање поште на данашњој Железничкој станици, То здање, односно његове фасаде, настрадале су у савезничком бомбардовању 1944. године. После рата зграда је обновљена у потпуно соцреалистичком стилу. Од некадашњег градског поноса, сада нам је остало нешто тако обично“.

„Београд је тешко "трпео" незнабошце. Ово је место обитавања многих религија. Будистички храм саградила је Калмичка заједница 1929. године. Налазио се у данашњој Будванској улици која се пре рата звала Будистичка“.
Одломци из књиге „Осветљени Београд“
…Тешко примам промену лица, у ходнику времена, у наручју времена…

 

[Милунка Савић]

29. март 2004.
Сањам како пијем белу кафу… Не, одиста, ово је… Шољу је принела мом носу.
Гвирим на њу потајно, као фол, спавам. Погледава ме. Поспреми кревет па застане поред мене и још мало ме гледа. И онда, кад одлучи да сам доста књавао приђе, седне на кревет, нагне се к мени и обгрли ме, па ме нежно по образу и уз ухо топли дах, тихо а другом руком по врату пријатно гребуцка. Ух, тад се тек истопим. А она шапне:
-Мишо... пробуди се. - Па ме опет, нежно иза уха пољуби и запевуши тихо песму Снежане Берићеве, што је научила недавно од Ксеније, на српском, кул ствар, стара, у џез фазону, Миришу поља свиће већ зора, пољуби ме, нестају сенке и чују се звона, пробуди се. Пољупцем твојим нек почне и овај дан.
Најежим се сав од миља.
А она онда каже мало гласније:
-Хајде Мишо, већ, време је. Устај, устај Србине. Ал’ не на оружје. Осим, ове врсте… покаже прстом на чело. - Или, оне друге… - значајни осмех. Принесе ми поново шољу.
Окренем се полако, сањив... мммм… ко је то..?. Још жмурећи, омиришем ваздух, по кафи је. Отворим очи. Лагано узмем шољу од Лучије, ставим на сточић поред.
И, сложивши се за ону другу врсту «вежбе», привучем је к себи, пољубим, певушећи I’m Beginning To See The Light, па све онако обучену, крај себе на кревет. Лучија се ведро препушта игри. Уронимо у још топле чаршаве. Доручак може и да причека.
Џенис Крал скаче с кревета.

 

[Милунка Савић]

11. април 2004. Васкрс.
Наш мали састав: Ксенија клавир, Лучија за ову прилику, гитара, и Димитрије, с усном хармоником.
Прича он како како је слушао Мајлса у Бегишу уживо '73. И друго, отисне се, пичи, дах не узима:
-...Као клинџа, с 15. Тад је Мајлс за ове из Гуче рек'о да није им'о појма да труба може тако супер да звучи... А први ми је концерт у Бегишу био Бил Еванс. Имам од тад не овде, у Кењади ми је, показаћу вам једном, и аутограме Била Еванса и Џона Луиса. Кад су после концерата у Дому Синдиката. свирали сешн у ДОБ-у: приш'о им у паузи, уљудно и кратко изјавио да врло волим њихову музику а они, фини, љубазни, све „на ноте“ типови, потписали ми! Па, како је била моћна атмосфера на концерту Фредија Хабарда коју годину касније. Па, некадашњи бегишки њупорт џез фестивали и сешн ноћи у Дому Омладине, па амерска читаоница и она уживанција кад узмем плоче које онако миришу на картон&винил другачије него тадашње домаће плоче... Па, вечери у СКЦ- крајем 70-их, интеракшн с Полом Пињоном, Милошем Петровићем... Онако права мала џез сцена, упорно, сваке недеље, макар и за некол'ко људи то ми тада било баш супер, да одем и слушам иако Пињон појма није им'о са саксом... Па, Сони Ролинс, јој, Мекој Тајнер, Арт Блејки, Чарли Мингус, Кореа и Гари Бартон, Меклафин у свим поставама, па после сешни с њима. Како сам био поносан што сам у Дому Омладине преседео ноћ за истим столом с Џеком Брусом, кукуууу ништа смешније од клинца који се запије са славним музичарем. Ма, сјајне су плоче, дискови али ништа као слушати и гледати музичаре док свирају!
Ево, како затим праши, витла. Стварно то раде Con Alma. Баш као... Да, добро би им пасовало име «Београдска кошава бенд».
Заносни солои, пуни дима «Капетана», мириса тршћанског бурног мора и београдске кошаве.


13. април 2004.
Idle Moments. Опуштајућа медитативна лаганица. С најготивнијег ми CD-а Гранта Грина. Његова гитара открива нам тајне, тихо, на ухо. Милујући звук, плови мирно, као звездана летња ноћ. Љуљушка, њише вал, мрешка се вода. После доброг «штимовања» с Лучијом, ово тако легне, прија као неким другима цигарета.
Кулирамо тако, зашушкани чаршавима, топлином наших тела и мисли. Кроз које клизи:
How Sweet Is To Be Loved By You… И, очигледно, You Bring Out the Best in Me.
Ух… Изгледа да стварно I’m So In Love. И, признајем - It’s Magic.