ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ОСЛОБОЂЕЊА МАУТХАУЗЕНА
Шест деценија ћутања
Драгољуб Х. Поповић, некада са логорашким бројем Ј 27551, о својим патњама никад није причао, а онда је написао књигу
ПРОКУПЉЕ – Већ при крају осме деценије, Драган Музејац се може срести и у Музеју, где је провео радни век (и због којег је и добио надимак) и међу рибарима, пчеларима, ловцима, љубитељима књига... Mало је било оних који су у њему препознавали Драгољуба Х. Поповића, логораша злогласног Маутхаузена, са бројем Ј 27551.
О данима проведеним у нацистичком логору он никада није говорио. Све невоље кроз које је прошао чувао је у себи, али није пропустио ни једну организовану посету Маутхаузену, нити да уђе у бараку број 6 и да погледа кроз прозор, кроз који је 26 месеци гледао ужасе.
А онда је написао књигу сећања „Од Топлице до пакла нацистичког концентрационог логора Маутхаузен”. Вели да је и писање књиге одболовао. А како и не би: имао је само шеснаест година и био ђак гимназије. У рано јутро, 5. марта 1943. године, бугарски војници су га из дворишта родне куће повели у затвор. Већ у прокупачкој апсани тешко су га претукли, а и његове школске другаре и професоре. Ускоро их пребацују у Ниш, у логор на Црвеном крсту.
Tу гледа како есесовци напујдавају псе на људе и како их ови растржу, како премлаћују кожним жилама и шамарима. Један од њих севнуо је и преко његове главе. Онесветио се и оглувео. Једне ноћи потрпаше их у камионе, па потом у воз. Путовало се данима, а онда им речено да су стигли у Маутхаузен.
Кроз кишну пролећну ноћ чуло се само: Лос, лос, шнел, шнел, ударци пендрека, лавеж паса који кидишу и кидају и одећу и месо са логораша који заостају. У логору их је дочекао официр: „Из овог логора може да се изађе само кроз димњак крематоријума”.
После карантина од двадесетак дана, одлазак на рад у, по злу чувени, каменолом Винер Грабен (Бечки Јарак). У њега се силазило низ 186 степеника названих „степенице смрти”. Уз њих су, на самарима, логораши носили огромно камење. Кад изгладнели и изнемогли логораш падне уназад, он за собом обори још неколико логораша. Тад прилази есесовац и сурвава их низ литицу. Ко би ово преживао, смештан је у ревир – болницу, одакле се завршавало у крематоријуму. Доктор Пађан, Словенац, стао је једног дана испред немачког официра и молио да га овај убије, јер више не може да поднесе муке. Кад је Немац сазнао да је реч о лекару, обећао је да ће му помоћи ако му излечи сина. Тако се и десило. И Драган је доспео у болницу. Ту је срео доктора Гвозденовића, који је некад био лекар у Прокупљу. Уз његову помоћ обрео се у „Картофелшеле”, у кухињском делу логора. Али, упознао је овде и капоа Роберта који је, у време Топличког устанка 1917. године, био у Прокупљу. „Тамо сви бандити! А леп град, добро вино”, казивао је некадашњи аустријски официр. Тако се Драган спасао сигурне смрти.
– Видео сам људске костуре обавијене како уз помоћ исто таквих костура иду загрљени као да иду у сватове. Онда су се хватали у круг, леђа у леђа, окренути лицима споља, и сатима тако стајали. После извесног времена један по један падао је и умирао, а коло се опет затварало. Ово „коло смрти” стално су попуњавали нови логораши, они који тортуру више нису могли да издрже – са тугом се присећа логораш, као што се сећа и бараке број 20, назване „блок смрти”. Одатле су сваког јутра одводили 20-30 логораша у крематоријум. А, онда у ноћи између 2. и 3. фебруара 1945. године око 500 логораша овог блока провалило је жице, докопало се слободе! Организована је, затим, велика потера, па се причало да је у животу остало само двадесетак бегунаца.
Безбројни су примери мучења, експеримената на живим логорашима, које је Драган гледао. Он, међутим, радије прича о људској вољи за животом, домишљању да се савладају тешкоће и помогне другоме. Тако је смишљен систем „непознати помагачи”. Љуштачи кромпира и перачи казана успевали су да понекад сакрију један казан са храном. Кришом су га касније односили у бараке и делили као „вишак”.
Тако је дочекан, ко је имао среће, и 5. мај 1945. године, кад су амерички војници ослободили логор. Требало је, међутим, више од месец дана да се Драгољуб Х. Поповић домогне свог града. На железничкој станици у Прокупљу, сећа се он, пуно света, свако тражи свога. Његов отац пита неког бившег логораша да ли зна нешто о његовом сину. Не препознаје га. А онда – фијакером кроз град. Код куће пуно света. Отац отвара запечаћену бурад са ракијом и вином, које је чувао за женидбу сина. Долази и циганска музика. А тек онда и мајка из винограда. Онесвешћује се у дворишту. Сузе радоснице, а онда, однекуд, појављује се и пас Гара. А није га било, кажу, равно 26 месеци, колико и Драгана.
Иако се после Драгољуб школовао за наставника, није чудо што се одлучио за – музеј. Он га је основао после рата, опремао деценијама, био све, и арехеолог, и кустос, и директор, скупљао грађу. Писао о старом Прокупљу, направио речник надимака.
За посету Маутхаузену Драган се био спремио да 9. маја буде на обележавању шездесете годишњице ослобођења. И опет ће, рекао нам је, посетити своју бараку број 6 и погледати кроз прозор.
– Не питајте како ћу се осећати! – казао нам је уочи путовања. – Тамо је остало 114 Топличана, а ја сам још једини жив и од оних који су се вратили кућама. Можда је била у праву моја породица што су ме натерали да напишем књигу, јер је важно што сам забележио имена свих Топличана који су са мном тамо патили, а неки и остали заувек.
Драган Борисављевић
Iz "Politike" od 11.05.2005
Шест деценија ћутања
Драгољуб Х. Поповић, некада са логорашким бројем Ј 27551, о својим патњама никад није причао, а онда је написао књигу
ПРОКУПЉЕ – Већ при крају осме деценије, Драган Музејац се може срести и у Музеју, где је провео радни век (и због којег је и добио надимак) и међу рибарима, пчеларима, ловцима, љубитељима књига... Mало је било оних који су у њему препознавали Драгољуба Х. Поповића, логораша злогласног Маутхаузена, са бројем Ј 27551.
О данима проведеним у нацистичком логору он никада није говорио. Све невоље кроз које је прошао чувао је у себи, али није пропустио ни једну организовану посету Маутхаузену, нити да уђе у бараку број 6 и да погледа кроз прозор, кроз који је 26 месеци гледао ужасе.
А онда је написао књигу сећања „Од Топлице до пакла нацистичког концентрационог логора Маутхаузен”. Вели да је и писање књиге одболовао. А како и не би: имао је само шеснаест година и био ђак гимназије. У рано јутро, 5. марта 1943. године, бугарски војници су га из дворишта родне куће повели у затвор. Већ у прокупачкој апсани тешко су га претукли, а и његове школске другаре и професоре. Ускоро их пребацују у Ниш, у логор на Црвеном крсту.
Tу гледа како есесовци напујдавају псе на људе и како их ови растржу, како премлаћују кожним жилама и шамарима. Један од њих севнуо је и преко његове главе. Онесветио се и оглувео. Једне ноћи потрпаше их у камионе, па потом у воз. Путовало се данима, а онда им речено да су стигли у Маутхаузен.
Кроз кишну пролећну ноћ чуло се само: Лос, лос, шнел, шнел, ударци пендрека, лавеж паса који кидишу и кидају и одећу и месо са логораша који заостају. У логору их је дочекао официр: „Из овог логора може да се изађе само кроз димњак крематоријума”.
После карантина од двадесетак дана, одлазак на рад у, по злу чувени, каменолом Винер Грабен (Бечки Јарак). У њега се силазило низ 186 степеника названих „степенице смрти”. Уз њих су, на самарима, логораши носили огромно камење. Кад изгладнели и изнемогли логораш падне уназад, он за собом обори још неколико логораша. Тад прилази есесовац и сурвава их низ литицу. Ко би ово преживао, смештан је у ревир – болницу, одакле се завршавало у крематоријуму. Доктор Пађан, Словенац, стао је једног дана испред немачког официра и молио да га овај убије, јер више не може да поднесе муке. Кад је Немац сазнао да је реч о лекару, обећао је да ће му помоћи ако му излечи сина. Тако се и десило. И Драган је доспео у болницу. Ту је срео доктора Гвозденовића, који је некад био лекар у Прокупљу. Уз његову помоћ обрео се у „Картофелшеле”, у кухињском делу логора. Али, упознао је овде и капоа Роберта који је, у време Топличког устанка 1917. године, био у Прокупљу. „Тамо сви бандити! А леп град, добро вино”, казивао је некадашњи аустријски официр. Тако се Драган спасао сигурне смрти.
– Видео сам људске костуре обавијене како уз помоћ исто таквих костура иду загрљени као да иду у сватове. Онда су се хватали у круг, леђа у леђа, окренути лицима споља, и сатима тако стајали. После извесног времена један по један падао је и умирао, а коло се опет затварало. Ово „коло смрти” стално су попуњавали нови логораши, они који тортуру више нису могли да издрже – са тугом се присећа логораш, као што се сећа и бараке број 20, назване „блок смрти”. Одатле су сваког јутра одводили 20-30 логораша у крематоријум. А, онда у ноћи између 2. и 3. фебруара 1945. године око 500 логораша овог блока провалило је жице, докопало се слободе! Организована је, затим, велика потера, па се причало да је у животу остало само двадесетак бегунаца.
Безбројни су примери мучења, експеримената на живим логорашима, које је Драган гледао. Он, међутим, радије прича о људској вољи за животом, домишљању да се савладају тешкоће и помогне другоме. Тако је смишљен систем „непознати помагачи”. Љуштачи кромпира и перачи казана успевали су да понекад сакрију један казан са храном. Кришом су га касније односили у бараке и делили као „вишак”.
Тако је дочекан, ко је имао среће, и 5. мај 1945. године, кад су амерички војници ослободили логор. Требало је, међутим, више од месец дана да се Драгољуб Х. Поповић домогне свог града. На железничкој станици у Прокупљу, сећа се он, пуно света, свако тражи свога. Његов отац пита неког бившег логораша да ли зна нешто о његовом сину. Не препознаје га. А онда – фијакером кроз град. Код куће пуно света. Отац отвара запечаћену бурад са ракијом и вином, које је чувао за женидбу сина. Долази и циганска музика. А тек онда и мајка из винограда. Онесвешћује се у дворишту. Сузе радоснице, а онда, однекуд, појављује се и пас Гара. А није га било, кажу, равно 26 месеци, колико и Драгана.
Иако се после Драгољуб школовао за наставника, није чудо што се одлучио за – музеј. Он га је основао после рата, опремао деценијама, био све, и арехеолог, и кустос, и директор, скупљао грађу. Писао о старом Прокупљу, направио речник надимака.
За посету Маутхаузену Драган се био спремио да 9. маја буде на обележавању шездесете годишњице ослобођења. И опет ће, рекао нам је, посетити своју бараку број 6 и погледати кроз прозор.
– Не питајте како ћу се осећати! – казао нам је уочи путовања. – Тамо је остало 114 Топличана, а ја сам још једини жив и од оних који су се вратили кућама. Можда је била у праву моја породица што су ме натерали да напишем књигу, јер је важно што сам забележио имена свих Топличана који су са мном тамо патили, а неки и остали заувек.
Драган Борисављевић
Iz "Politike" od 11.05.2005