Повест "Сремске земље"

Statler and Waldorf

Buduća legenda
Poruka
43.077
где су јој почеци, колико сежу у прошлост, како је и зашто настала (под каквим околностима), развијала се, обликовала (шта је обухватала) и како се правно учврстила средњовековна политичка творевина на јужним ободима ондашње Угарске (и областима које се на њу непосредно наслањају), која се у историјским изворима током времена називала различитим именима, а која се у нашој науци усталила као- Сремска земља?

ово је тема о повести те простране земље, настале у широком појасу међуречја Саве, Босне, Дрине, Мораве и Дунава, а коју хрватски повесничар Младен Анчић с разлогом означава као Српски дукат*.

____________
* дукат
као област којом управља dux, тј. војвода/бан.
 
Пошто су Римљани освојили целу Италију и савладали Картагињане, премештају бојно
поље крајем првог века пре Христа око реке Саве.
Године 85 пре Хр. потуку
Римљани Скордиске и ови су били принуђени да се
повуку нешто на север и исток од Саве. Управо после пола столећа (год. З6.) дође Октавијан до Сиска (Сисције), који освоји, па том приликом освоји целу Славонију са Сремом. Срем је тада постао делом провинције, коју су Римљани назвали Панонијом и која се на југу простирала нешто и преко Саве, а у прво време по освојењу била је под управом проконзула провинцпје
Далмације. За ово освојење Паноније латински писац Дион Касије вели за императора Октавијана: „Нити је био увређен од Панонаца, нити им могаше какво злочинство пребацити, већ је једино из тога разлога на њих пошао, да своју војску у боју вежба и туђим добром храни, држећи све оно за праведно, што чини јачи над слабијим." Римљани нису имали много обзира према староседеоцима. Отуда се 6-те го- дине по Христу дигла побуна у Панонији,
а Римљани ову буну угуше и населе по Панонији нове колоније, чиме се убрзало
романизовање овога краја.
За време цара Трајана (од 98 — 117. год.) подељепа је Панонија иа два дела:
Источнн део звао се Панонија инфериор (где је спадао и Срем) а западни део зпао се Панонија супериор. Панонија инфериор бнла је дакле источни
део целокупне Паноније. Онаје такође бпла подељена на два дела: Северни део звао
се Панонија Валерија, у којој је било главно место Сопиае(Печуј), а јужни део, који ће од сада нас занимати, звао се Панонија секунда и обухватпо је цео данашњи Срем, имајући за главно место Сирмијим на Сави, код данашње Митровице. По том граду и Папонија друга (секунда) прозове се доцније Панонујом Сремском или просто Сремом.
У 2. столећу по Христу била је римска власт у овом крају у најбољем цвету. Овај је крај (као и околњи) био готово потпуно романизован, а поред тога дошла је у ове крајеве и римска култура. Шума је искрчена и отпочела је живља земљорадња, те се тако од примитивног начина живљења,
какав је био код староседелаца ових крајева, дошло до напреднијег. Тај се напредак
у привредном животу вршио готово за све време римске владе у овим крајевима, која
је трајала до пред крај 4. века, јер је то време овде протекло већином на миру, без ратова. Осим многобројних колонија, које се у овим крајевима основаше, Римљани су подизали и путеве, да би олакшали ратни и привреднп саобраћај. Преко Срема пролазио је један од најпознатнпјих и најдужих римских путева који је везивао Рим преко Аквилеје, Сисције
(дан. Сисак), Мурсе (Осек), Сирмијума (Митротровица), Басиане (Петровац), Таурунума
(Земун), Сингидунума (Београд), Наиса (Ниш) са Цариградом. Од овога главног пута одвајали су се други побочни пут, као од Мурсе преко данашње, Беча у Аугсбург и други. Овим се путем доцније кретала средњевековна трговина, њиме су и Крсташи путовали преко Балканског полуострва у Азију, а каснпје њиме су такође и Турци продирали при својим војним походима на Угарску и Аустрију.
Као што је поменуто главни град Паноније друге или сремске био је Сирмијум. Ко је први основао овај град ни по чему је добио ово име не зна се поуздано. Бонфин, савременик угарског краља Матије, вели у својој историји, да је још у прастаро време неки Сирмус краљ Трибала, положио темељ томе граду и назвао га по своме имену. Исти Сирмус био би, по Бонфину, савременик
македонског цара
Александра и борио се са Трачанима, којих је било у Срему. Он их победи, али се
тиме јако замери Александру Великом, кога ипак ублажи лепим поклонима, те овај спремајући се па рат противу Дарија, краља персијског, остави Сирмуса на миру, и тако Сирмус, да би овековечио славу свога имена, подигне град Сирмиум.
Наравно ово задње је легенда или предање.
 
ако погледамо области које су Мађари 1284. уступили на управу Краљу Драгутину, видећемо да је то узузетно дуг појас, који се пружа јужно од Саве и Дунава, а простире се од Врбаса па (након проширења на Браничево и Кучево) скоро до Тимока. обично се тврди да је те поседе добио као зет угарског Краља (Урош I је Драгутина оженио Каталином, ћерком Стефана V). брак Драгутина и Каталине склопљен је као залог мира, након похода Краља Уроша I у области Беле Ростиславића (сина руског кнеза Растислава Михајловића), који је у име угарске Круне управљао истим оним областима које је Драгутин касније добио "у мираз". а можда је и Урош I упао у те крајеве позивајући се на "мираз"?

питање- ко је таст Уроша I и којим областима је господарио?
 
Урошев таст (Драгутинов деда) био је Јован (Калојан) Анђел, син ромејског Цара Исака II Анђела и угарске принцезе Маргарете (ћерке угарског Краља Беле III). и гле чуда, Калојан (Драгутинов деда по мајци) био је угарски господар (dux/herzog) Сремске земље, тј. области "Овостраног" и "Оностраног" Срема (који се јужно од Саве и Дунава простире од ушћа Дрине даље према Браничеву)- каснија Мачванска бановина.

а одакле један ромејски царевић као угарски обласни господар, и одакле управо у тим областима?
 
ако погледамо области које су Мађари 1284. уступили на управу Краљу Драгутину, видећемо да је то узузетно дуг појас, који се пружа јужно од Саве и Дунава, а простире се од Врбаса па (након проширења на Браничево и Кучево) скоро до Тимока. обично се тврди да је те поседе добио као зет угарског Краља (Урош I је Драгутина оженио Каталином, ћерком Стефана V). брак Драгутина и Каталине склопљен је као залог мира, након похода Краља Уроша I у области Беле Ростиславића (сина руског кнеза Растислава Михајловића), који је у име угарске Круне управљао истим оним областима које је Драгутин касније добио "у мираз". а можда је и Урош I упао у те крајеве позивајући се на "мираз"?

питање- ко је таст Уроша I и којим областима је господарио?
Не знам од кад тачно се Срем проширио на Мачву овде немамо података нисам нашао у литератури а нисам знао ни где тражити.
Али фиктивно овако могу претпоставити....

Након франкоске експанзије и побеђивања Авара (око 796), Карло Велики подржава ширење хришћанства у новоосвојеним областима.
Арн Салцбуршки, који је раније био монах у Фрајзингу, постаје епископ Салцбурга 785. и потом први надбискуп 798.
Са Карловим одобрењем, обновљена је стара Панонска епископија, при чему је Салцбург постао њено средиште, а новоосноване мисије (нпр. у Моравској и код Словена) биле су потчињене Салцбургу.
Тада је том марком владао извесни дукс Војномир словенски одреди заслужни за заузимање задњег ринга аварскаог каганата као и кан Крум који ће мало касније заузети делове Баната, Румуније уз Дунав али изван Срема.

Сад ти територију са тачним границама аноним који је Робертов обавештајац савременик зове Србијом земљу Драгутина.
Даје и описе становништва интересантне.
Док другу земљу Милутина зове Рашку са Дукљом, Травунијом заборавио сам колико је издвојио провинција Рашке али говори да су му у приморју католици, да се боји да му Роберт туда прође у крсташки поход, да су му ту рудници у Дукљи?!

Дакле према анониму савременику описане земље се зову Србија са Мачвом деловима Босне, Браничево, Београд, Сирмијум.

Овај други део земље са приморјем се зове Рашка.

Међутим та титулатура се 2 пута помиње код Немање вежики жупан Рашке и Србије.

Тако да ја нисам сигуран тачно шта би била тема Србија јер Угари су негде поштовали ромејски поредак титуларни нарочито ако се оките њиме.
Вдлика мистерија печат Петра архонта и чувара теме Србија шта је територијално престављала.

Овде трећа ствар Јелена Анжујска и ко би био таст?!
На ово питање није лако одговорити али ови порекло је скривено из сасвим других разлога од породице Немањић.
Могуће сам француски двор.

Зашто ово говорим због извесног преседана да су је Напуљски краљеви звали сестром.

Током малог крсташког рата против Србије први напад Хрватске и Далмације и окупацију Стона Милутин решава тако Младен Шубић мора да таоца Омишког кнеза Гргура као јемац за живу главу.

У сукобу са Робертом препушта празан Београд који Угари затичу и спаљују. Срем заузимају једноставно и са две војке крећу и обе су заустављене једна на Руднику друга на Космају нису могли даље.
Сад папа Јован ваљда 22?
је подстицао Напуљско краљевство и латинског цара у егзилу у Албанији да нападну потписали су примирје. Роберт је позивао папу да позове све католике у борбу Пољаке, Чехе,Немце Хабзбурге и нико му се није одазвао и морао је склопити примирје са Милутином.

Сад која је то анжујска линија краљице мајке Јелене јача и утицајнија од Робертове анжујске линије?
Јер је ово врста преседана да му се нико није одазвао ни Анжујци а било какав савез би тада био смртоносан за Србију и била би прегажена. Међутим нико му се није одазвао.
Тако да ми је порекло Јелене Анжујске загонетка која је отварала католичке школе и обнављала манастире и у Бугарској.
 
Урошев таст (Драгутинов деда) био је Јован (Калојан) Анђел, син ромејског Цара Исака II Анђела и угарске принцезе Маргарете (ћерке угарског Краља Беле III). и гле чуда, Калојан (Драгутинов деда по мајци) био је угарски господар (dux/herzog) Сремске земље, тј. области "Овостраног" и "Оностраног" Срема (који се јужно од Саве и Дунава простире од ушћа Дрине даље према Браничеву)- каснија Мачванска бановина.

а одакле један ромејски царевић као угарски обласни господар, и одакле управо у тим областима?
Сад зар те области нису освојили заједнички од Видинских кнежева њихова територија је била на деловима Мађарске?
 
Још једна врло интригантна ствар се дешава ту....у вези Карла Великог....
Међутим овде Бугари покушавају пресећи везу између Србије и Византије ово би било време Вишеслава или предходника 773.и доживљавају пораз од Византије код Берзита
783. почиње устанак Словена од Македоније до Пелопонеза 783. Византијци заузимају територију Смољана то је већ време Вишеслава који очигледно не реагује на устанак Словена већ остаје у савезу са Византијом као и читава Далмација, док Карло напада Аваре у Панонији.
Чудно...
 
да се вратимо дубље у прошлост..

у време Цара Манојла I Комнина (кад је на српском престолу седео велики жупан Стефан Немања), ромејско-угарска граница учврстила се на Сави и Дунаву. те реке биле су и црквена међа угарских архиепископија (јужно од Саве и Дунава није било суфраганских седишта ни Острогона ни Калоче). међутим, након смрти моћног Цара Манојла, граница постаје тешко одржива, па угарски Краљ Бела III убрзо запоседа широк простор јужно од Саве и Дунава, који се пружао од Врбаса до Ђердапа (цео појас северне границе Ромејског царства). међутим, све те новоосвојене земље Бела III убрзо враћа Ромејима као мираз своје најстарије кћери Маргарете, која 1185. удајом за Цара Исака II Анђела постаје ромејска царица Марија.

од Маргаретиног мираза, бугарски владар Калојан је из ромејских руку преотео источне области (Браничево и Кучево), још пре пада Цариграда 1204.

Маргарета је у браку са Исаком II Анђелом родила два сина- Манојла и Јована (Драгутиновог деду). као царица била је учесник и сведок крвавог породичног обрачуна међу члановима владарског рода, у коме је њен муж убијен, а Цариград убрзо потом освојен од крсташа. заточену Маргарету из тамнице је ослободио Бонифације Монфератски, будући Краљ Солуна и Маргаретин (убрзо) други муж. али тај брак неће дуго трајати, јер ће Бонифација у једној бици са Бугарима 1207. заробити Калојан те ће он убрзо умрети у ропству. из брака са Бонифацијем Маргарета је имала сина Димитрија, који ће оца наследити као Краљ Солуна. она се 1216. удала и трећи пут, опет за једног крсташког великаша из Атинском војводства, али ни тај брак неће дуго трајати, јер ће убрзо остати удовица. на крају се, после свега, са сином Јованом Анђелом 1220. упутила у родну Угарску, где је од свог брата Краља Андрије II у посед добила управо оне области које је 35 година раније као мираз понела Ромејима.

Маргарета је, као угарска намесница свих некадашњих ромејских поседа јужно од Саве и Дунава, преминула негде почетком четврте деценије 13. века. Маргарету ће наследити њен син Јован Анђел, коме ће његов ујак Краљ Андрија II дати на управу некадашње Маргаретине области (њен "мираз"), исте оне које ће Јованов унук- српски Краљ Драгутин, добити пола века касније.
 
Сад зар те области нису освојили заједнички од Видинских кнежева њихова територија је била на деловима Мађарске?
Драгутинов и Милутинов поход и припајање Браничева и Кучева, које су 1292. преотели од бугарских великаша Дрмана и Куделина, био је, између осталог, подстакнут управо чињеницом да су српски Краљеви полагали наследна права на те области, преко своје мајке (Краљице Јелене Ангелине), која је била ћерка Јована Анђела.

иначе, није то први поход који је имао за циљ да законитим господарима поврати области које су Бугари отели од "Маргаретиног мираза". ако се добро сећам, и угарски Краљ Емерик је предузимао походе на те стране, са истим циљем.
 
Почели смо од самог Срема и ширење тог појма до Драгутинове Србију.(сремске кнежевине)
ја овде износим тезу да су области које је Краљ Драгутин добио од Угара, у 13. и 14. веку представљале посебан политичко-територијални ентитет у оквиру Угарске, да је постојала свест да су некадашњи ромејски простори јужно од Саве и Дунава, због своје политичке прошлости, као и етничке и верске посебности, својеврстан corpus separatum, и да се о томе водило рачуна. јер зашто би угарска Круна управу над тим земљама редовно поверовала особама које имају корене или блиске родбинске или културолошке везе са ромејским Истоком? било да су то некадашња ромејска царица Маргарета/Марија и њен син Калојан Анђел, бивши руски кнез Ростислав Михаилович и његов син Бела, или пак Стефан Драгутин- син Јелене Ангелине.
 
Драгутинов и Милутинов поход и припајање Браничева и Кучева, које су 1292. преотели од бугарских великаша Дрмана и Куделина, био је, између осталог, подстакнут управо чињеницом да су српски Краљеви полагали наследна права на те области, преко своје мајке (Краљице Јелене Ангелине), која је била ћерка Јована Анђела.
..фактички, повратили су дедовину (с мајчине стране)
..као што је жупан Немања, својевремено, по житију, вратио своју дедовину на другој локацији
 
..фактички, повратили су дедовину (с мајчине стране)
..као што је жупан Немања, својевремено, по житију, вратио своју дедовину на другој локацији
управо то! шта више, Драгутинова и Милутинова дедовина простирала се од Врбаса до Ђердапа, цео онај широки појас некадашње ромејске северне границе. то укључује потоње бановине: Усору, Соли, Босну, Мачву (Онострани, тј. Горњи Срем - Sirmia Ulterior), Браничево и Кучево. и град Београд, наравно.

шта је са Овостраним, тј. Доњим Сремом (Sirmia Citerior)?
 
занимљива је и титула Јована Анђела- Dominus Sirmii (господар/господин Срема), која сведочи да области јужно од Саве и Дунава нису биле устројене на уобичајен начин- као жупаније (којим је иначе управљао comes), што значи да и нису биле део Угарске у ужем смислу.
 
управо то! шта више, Драгутинова и Милутинова дедовина простирала се од Врбаса до Ђердапа, цео онај широки појас некадашње ромејске северне границе. то укључује потоње бановине: Усору, Соли, Босну, Мачву (Онострани, тј. Горњи Срем - Sirmia Ulterior), Браничево и Кучево. и град Београд, наравно.

шта је са Овостраним, тј. Доњим Сремом (Sirmia Citerior)?
Пошто не знам , да приложим туђе мишљење : Ђура Харди (Нови Сад) мисли да је могуће да се титула Маргаретиног сина Анђела односила на "оба" Срема ( а и млађи син Виљем, из трећег брака, нашао је ту место)
https://doiserbia.nb.rs/Article.aspx?id=0584-98881754117H
https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2017/0584-98881754117H.pdf
 
ако се добро сећам, и угарски Краљ Емерик је предузимао походе на те стране, са истим циљем.
ево, нашао сам: Папа Иноћентије III упутио је 15. септембра 1204. писмо Маргаретином старијем брату, угарском Краљу Емерику, из кога сазнајемо да је Емерик на силу задржао у својој пограничној тврђави Ковину кардинала Лава, папског легата који је упућен из Рима да крунише бугарског владара Калојана. ту даље стоји да је Емерик покренуо рат против Калојана (1202-1204) из зарзлога што је Калојан задржао освојену земљу коју је Емериков отац, Краљ Бела III, дао у мираз својој ћерки (а Емериковој сестри) тадашњој ромејској царици (Маргарети-Марији). то су, без сумње, били Браничево, Кучево (можда и Београд). угарско-бугарски спор око Браничева и Кучева биће привремено решен 1221. браком између мађарске принцезе Марије (ћерке Краља Андрије II) и Цара Ивана Асена II, којим ће наведене области бити препуштене бугарском владару. одатле и потоњи спор око ових предела између Срба и Бугара (Драгутин & Милутин versus Дрман & Куделин).

ево нађох код Ђуре Хардија да су 1232. Мађари повратили Браничево, Кучево и Београд, који су од тада били у рукама Маргарете и њеног сина Јована.
 
Poslednja izmena:
Пошто не знам , да приложим туђе мишљење : Ђура Харди (Нови Сад) мисли да је могуће да се титула Маргаретиног сина Анђела односила на "оба" Срема ( а и млађи син Виљем, из трећег брака, нашао је ту место)
https://doiserbia.nb.rs/Article.aspx?id=0584-98881754117H
https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2017/0584-98881754117H.pdf
ево читам, Ивана Коматина ("О времену напада Краља Уроша I на Мачву и његовом заробљавању") помиње да се то збило 1265. и да је напад био последица покушаја да српски владар поново успостави стару српско-угарску границу на Сави, где је наводно била од 1219. до 1229.

изненађен сам да Коматина тај рат уопште не доводи у везу са чињеницом да је жена Краља Уроша I (Јелена Ангелина) била законита наследница господара Срема (dominus Sirmii) Јована Анђела (који није оставио мушке потомке), а који је поседе наследио од своје мајке Маргарете (чији су били мираз). међутим, српској Краљици Јелени њено наследство је било ускраћено, јер је након смрти Јована Анђела (нешто пре 1250.), Краљ Бела IV Сремску земљу (а пре тога Усору и Соли, касније Београд и Браничево) доделио у посед свог зета- галичког кнеза Ростислава Михаиловича. изгледа да је Ростислав био врло енергичан и ратоборан великаш, па Урош с њим не улази у суков, него чека да овај умре у Београду 1262. након чега су Ростислављеве области поделили његови синови- старији Михаило (Усора и Соли) и млађи Бела (Мачва и Браничево са Београдом). Михаило је умро 1265. па његове поседе наслеђује млађи брат. исте или наредне године Урош упада у Мачву.
 
Ок. ја сам пружио неке други аспект посмстрања и озварање питања од пре Драгутина или Уроша И да ли као према Анчићу сремске земље можемо звати српским дукатом.

Почео сам од Карла Великог и обнављања панонске дијацезе одакле би историјски можда могли пратити развој, ситуацију и међупростор од уништења Авара до доласка Мађара.
Ту јако тешко можемо нешто закључити сигурно осим описа Иване Коматине и последњих борби Часлава за превласт на тим територијама.

Почећу одавде Кекавмен

"Јер су Власи такозвани Дачани и Беси. Раније су они живјели близу ријека Дунава и Саоса, коју ми сада зовемо ријеком Савом, гдје сада живе Срби, у суровим и недоступним мјестима"

Овај помен је стојао усамњен и недовршен док није укрштен са мађарским средњовековним хроника који сведоче о протеривању Влаха из Паноније.
Мађарске хронике имају тенденције да искажу мађарско право на Панонију преко Атиле и Хуна.
Имамо хронику минулих лета која је уз Порфирогенита једини извор за сеобу Мађара.
Међутим хроника минулих лета осим овога говори о заједничком пореклу свих Словена из Паноније одакле су их протерали Волоси или Келти.
Сад врло битно да то ширење Келта се десило од Португалије Италије до Мале Азије који су у 3.веку постали римски грађани.
Као Волоси неки тумаче овај Несторов навод да се односи на Римљане који су успоставили дунавски лимес и протерали Словене.

Дакле овде се ради о тенденцији хроника на право на Панонију.

Кекавмена и прусуство Срба уз Дунав и Саву потврђују Крсташи у походина далеко од своје етничке државе односно границе.

Овај податак доноси Кекавмен који такође бележи устанак Стефана Војислава у Рашкој и Дукљи да се истовремено Срби налазе и на Дунаву и Сави.

Дакле ово си неке вести мене занима простирање византијске теме Србија постављајући мрежу путева од Браничева до Сирмијума, Сингидунума, Тауруса........поприште сукоба између Мађара и Ромеја постоји нека могућност хипотетичка да је била укључена у тему Србија која је била под византијском влашћу протекторат. Иако то нико не може да ми потврди.

Даље бих поставио од Иване Коматине краће али покрива један период пре Драгутина.

" Српска државност је од својих најранијих почетака, без обзира на то што је стварана кроз одбацивање византијске врховне власти, инкорпорирала у своје темеље истовремено византијски културни и верски миље. Додири Срба и Мађара у том најранијем периоду били су природно везани за византијско-мађарске односе, мада постоје и трагови који указују на њихове
непосредне контакте. Наиме, постојaла је традиција да је српски кнез Часлав средином X века дошао у сукоб са Мађарима на основу које је настала Легенда о смрти кнеза Часлава, чији је књижевно-литерарни пут настављен у делима дубровачких аналиста.Према њима, Часлављев војник је у једној бици поразио и погубио угарског војводу Киша, али је удовица угарског војводе убрзо осветила
мужевљеву смрт тако што је заробила Часлава, а потом га везаног бацила у реку
Саву. Усмено предање је, дакле, доживело своју трансмисију у писану форму, додуше знатно познију, будући да ни мађарски, ни византијски, нити јужнословенски извори не спомињу тај сукоб. Ипак, треба скренути пажњу да се у два
века касније написаном угарском спису Gesta Hungarorum с краја XII или почетка XIII века, непознатог нотара краља Беле III, налази податак о извесном угарском продору на Балканско полуострво у време кнеза Арпада, те да су том приликом Мађари „потчинили Рашку земљу (тј. Српску земљу, И. К.) и њеног кнеза заробљеног дуго држали везаног оковима”.
Строго следећи владавину кнеза Арпада (895–907), у поменутом српском кнезу би требало препознати кнеза Петра
(892–917/918), али будући да је анонимни нотар имао тежњу да све догађаје из првих неколико деценија угарског деловања у Панонији припише времену кнеза
Арпада, те да је кнез Петар неговао, према Константину Порфирогениту, добре односе са Мађарима, можемо у поменутом српском кнезу можда препознати и кнеза Часлава (927/928–?). сили архонта Петра и чувара теме Србија!? Занимљиво је и да у Gesta Hungarorum (...et ducem eiuscaptum diu ferro ligatum tenuerunt...), а потом и у поменутој Легенди о смрти
кнеза Часлава дубровачких писаца (...et captus est rex Ciaslavus et omnes parentes
illius... ligatis manibus et pedibus...) наилазимо на сличне конструкције о кнежевом заробљавању, што може да укаже да је постојала традиција о сукобу Мађара и Срба, која је свој литерарни израз добила два века доцније.Иако је читав српски XI век протекао у борби и честим устанцима против Византије, чини се да је пред крај поменутог раздобља дошло и до првих непосреднијих религијских веза Срба и Мађара, заправо, од времена када су Угри освојили Срем од Византије 1071–1072. године. При том продору на византијску територију Угри су доспели до Ниша, одакле су однели руку Св. Прокопија и
положили је у храм Светог Димитрија у Сирмијуму.
Чињеница да је део Угара
примио хришћанство из Цариграда средином Χ века оставилa је трага и у касни￾јем спису Повѣсть польѕна о латинѣх когда ѡтлоучише се ѡт грькь, у коме се то приписује
„кнезу Стефану”, након чије смрти су Угри одступили од праве вере и прихватиили латинску,
док пренос реликвија сведочи о јакој хришћанској вези која је постојала на простору Балкана и Подунавља и након Великог раскола. Непосредна трансмисија српских и мађарских културних образаца може се препознати у још једној појединости. Наиме, познато је да се име Urosa први
пут јавља у мађарској за време владавине краља Андрије Ι (1046–1060), a у српској средини је са тим именом, које је највероватније добио још осамдесетих година XI века, први посведочен српски велики жупан Урош I (1112 – после 1130).
Штавише, он је свом најстаријем сину, будућем великом жупану Урошу (II), дао исто име, а своју кћер Јелену је удао за будућег угарског краља Белу ΙΙ
Слепог (1131–1141).
Брак је највероватније склопљен око 1129. године или нај￾касније 1130, тј. по завршетку угарско-византијског рата (1127–1129). Краљица Јелена је већ 1131. уз крунисаног краља Белу II узела учешће на сабору у Араду.
Она се тада обратила народу и одржала говор у коме је осудила чин ослепљења свог мужа, а говор је био толико упечатљив да је „сав народ навалио на оне бароне по чијем савету је краљ био ослепљен; а неке од њих су везали, некима су одрубили главу. Тог дана су свирепо убили шездесет и осам неславних” (свакако барона, прим И. К). У Илустрованој хроници (Chronicа e Codice Picto) поред ових значајних редова сачувана је и минијатура на којој је приказана сцена из сабора у Араду, у којој краљ и краљица седе једно поред другог, док краљица
посматра како витез кажњава бароне. Српско-мађарске везе су настављене и након смрти краља Беле II, а значајну улогу у њима, пре свега као подршка
краљици Јелени, имао је бан Белош, њен брат. Када је 1150. године избио рат између Угара и Византије, управо је, по Кинаму, важну улогу имао бан Белош јер је наговарао свог сестрића Гезу II да крене у борбу против Византије на страни Срба. Након што је поразио Србе, византијски цар Манојло је напао Угарску у жељи да се освети за подршку. До потпуне реокупације Балканског полуострва
од стране византијског цара дошло је 1167. године пошто је Манојло I Комнин укључио у оквир Византијског царства Хрватску, Далмацију и Срем, као баштину краљевића Беле. Срби су након тога узели учешћа у византијско-угарском
рату 1171. године на страни Мађара, али након што су савезници поражени, суседи нису предузимали акције против Царства све до смрти цара Манојла 1180. године. Угарски краљ Бела III, иначе одгајан као талац на византијском двору, где је крштен и добио име Алексије, отпочео је рат за своју баштину, као и велики жупан Стефан Немања, убрзо по вести о царевој смрти. Након продора
до Софије 1183, на византијску територију, Бела III је узео реликвију – мошти
Св. Јована Рилског и пренео их у Острогон. Повест о прихватању православног обреда у време „кнеза Стефана”, крштење Беле ΙΙΙ у Византији,затим укључивање двоструког крста као византијског обележја у угарски грб, такође у време краља Беле ΙΙΙ, те чињеница да је острогонски надбискуп одбио да га крунише
јер је био шизмтик (тј.православни), само су спорадичне епизоде које сведоче
о Угарском краљевству као држави која још увек одржава јаку хришћанску нит
без јасног антагонизма између православних и римокатолика. Није стога чудно што се та нит провлачи и кроз касније књижевне обрасце."
 
У овом периоду Јелене и Болоша многи сматрају да је дошло до интегрисања Босне и Срема у угарску државу иако мислим да је Срем био насељен Србима већински. Сетим се увек првог ученика Светог Саве Сремца који је писао српском редакцијом црквенословенког екавским наречјем.
Бана Борића се сматра да је поставио Белош у Босни као палатин и бан што је ојачало касније хрватске претензије и "право" на Босну.
 
Ок. ја сам пружио неке други аспект посмстрања и озварање питања од пре Драгутина или Уроша И да ли као према Анчићу сремске земље можемо звати српским дукатом.
Анчић те области некадашњег ромејског пограничног појаса према Угарској (подручја јужно од Саве и Дунава) условно назива Српским дукатом, да би направио паралелу са условно Хрватским дукатом (тзв. Цела Славонија) који су чинили Хрватска и Далмација. Српски дукат се касније, како он тврди, распао на неколико бановина: Усору, Соли, Босну, Мачву, Браничево и Кучево.
 
Анчић те области некадашњег ромејског пограничног појаса према Угарској (подручја јужно од Саве и Дунава) условно назива Српским дукатом, да би направио паралелу са условно Хрватским дукатом (тзв. Цела Славонија) који су чинили Хрватска и Далмација. Српски дукат се касније, како он тврди, распао на неколико бановина: Усору, Соли, Босну, Мачву, Браничево и Кучево.
Пронашао сам неке његове кеиге интересантне ако можеш линкуј ми ту или ми само остави наслов!👍✌️
 

Back
Top