Poucne price

[gost 239610]

Mladi par odlučio da se venča. Ali dođe do ogromne nesreće i oboje poginu pred venčanje.
I sad oni su u raju i pitaju svetog Petra da li bi mogli nekako da se venčaju, pošto bi i im to mnogo značilo, jer se mnogo vole.
Sv. Petar kaže da se niko do sad nije venčavao u raju, ali ako su sigurni da to žele neka odu kod Boga. Odu oni kod njega i ispricaju mu svoju priču, ali Bog im reče da sačekaju nekih 5 godina i tek onda da mu se jave.
I prođe 5 godina… Oni ponovo kod Boga, ali Bog im opet reče da sačekaju jos 5 godina i biće sve gotovo.Evo i njihove 10 godine u raju, odoše kod Boga, i on kaže:
- Može! Biće venčanja, ja častim sve!
I eto, živeše oni nekih godinu dana… Zatim počeše svađe i pošto više ne mogu da se podnose odoše do Boga da mu kažu da žele razvod.
Bog im reče:
-Trebalo mi je 10 godina da nađem popa u raju…
Šta mislite koliko će mi trebati da nađem advokata!?

 

[gost 243918]

DIPLOMSKA ŽURKA

Diplomska žurka obično liči na sve osim na ulazak mlade osobe u svet zrelih i odraslih. Tako je bilo i te noći. Splav koji se raspada, konobari pijaniji od gostiju i u toj nekoj priči i ja, iako nisam poznavala momka koji je pravio žurku. U neko doba prišao mi je Tucko, drugar iz osnovne, sa kojim sam došla, vidno razočaran.

- Druže, pa jel meni nešto fali? Vidiš onu kamenjarku tamo? Ja joj lepo prišao, ovo, ono, a ona ni da me pogleda. A vidi je, majke ti! Ona šminka joj se razmazala do pola lica, fuj!


Tucko je klasična engleska škola, visokoobrazovan, dendi autfit, međutim, kada cugne postaje party animal, ali o tome drugom prilikom (kao i svi momci kad se napiju, startuje najveći krš od ribe). Osmotrila sam dotičnu nazovi damu. Sedela je za šankom i zavodila barmena, naravno, da bi dobila piće za dž. Ustala sam, odlučno prišla šanku, naručila sebi piće i pogledala je. Posmatrala me onako, ispod oka .


- Šta ćeš da piješ?- Molim???- Lepo te pitam šta ćeš da popiješ! Onaj momak kog si upravo iskulirala je moj direktor, a danas me je toliko iznervirao na poslu, tako da sam ti dužnik- ne znam kako sam uspevala da ne prasnem u smeh.


Naručila je neku žensku brljotinu i započela razgovor sa mnom. Šminka joj je zaista bila razmazana do pola lica.


- Direktor, kažeš?- O da, nas dvoje smo zajedno išli u školu, i sada radim u njegovoj firmi, uvozimo instrumente za stomatološke ordinacije- ja kad lažem, stvarno odvalim, zapravo ne znam naziv nijedne stomatološke sprave.


Tucko nam se polako priključio, valjda da vidi o čemu zborimo.


- I šta sad ti hoćeš- obratila sam mu se- družimo se, radimo zajedno, ali to što mi daješ platu 600 evra ne znači da možeš da me izrabljuješ, jel znaš?


Završila sam svoju predstavicu, okrenula se i otišla u nekom pravcu.Ujutru me probudio mobilni telefon. 30-ak propuštenih poziva, od nekih 7 ujutru. Tucko. Kad se ovaj ludak pre probudi. Pozvala sam ga.


- Dobro, da li si ti normalna? Za ovo ćeš da mi platiš, jel znaš! Jedva sam se rešio ludetine! Nisam mogo iz kola da je izbacim! Osvetiću ti za ovo jednog dana, videćeš!


Prošle su bogami 2 godine otada, Tucko i dalje startuje raspad ribe kad se nacirka, meni se nije osvetio, a nadimak ga i dalje prati- direktor.

 

[gost 243918]

SVAKA ROBA IMA SVOG KUPCA

Sledeći slučaj mi je omiljen u mojoj špekulantskoj karijeri. J se tih godina intezivno družila sa nama. To je jedna od onih devojaka koje sa 200 kinti izađu u grad, a kad ih neko pita šta će da popiju obavezno kažu Bacardi Breezer. Naravno, bila je u filmu da je najbolja riba u društvu, ali to sad nije tema. Elem, odvedem je ja jednom prilikom u kafić u kom je radio moj super drugar Ivan. Ivan je divan momak, ali tih godina je nekako bio lenj za život- imao je svoj stan, auto, par ispita do kraja faksa i nekako mu je bilo sasvim ok da radi kao šanker u kafiću. I naravno, kad je video J, odmah je usledio dobro poznati scenario- ko je ova, ajd da mi je središ... Nije se usudila da prozbori sa njim više od tri rečenice, a kada sam je pitala kako joj se dopada, odgovorila je- Pa sladak je, to stoji, ali, mislim, šanker?U međuvremenu su je roditelji vratili u rodni gradić iz razloga što je pet godina davala ispit iz prve, tako da joj je poseta prestonici na svakih 6 meseci bila doživljaj. Tako je bilo i ovaj put.


- Ribo, gde me vodiš?- Kod Ivana u kafić.- Jao, on još radi tamo?- Ne, on je sada preuzeo taj kafić.- Stvarno?


Čim smo sele, konobarica je donela dva koktela.


- Devojke, ovo vam šalje Ivan.


Pogledala sam okolo i videla Ivana kako sedi za šankom. Nisam mogla da verujem kako se potrefilo- dečko je sasvim slučajno izašao u kafić u kom inače radi, poslao drugarici piće ne sluteći da će biti meta jedne od najupornijih grabljivica. Čitavo veče ga je streljala pogledom očekujući povratnu informaciju ili bar koktel. Ali ništa se nije desilo. Krenuo je kući i samo nas pozdravio usput. Sutradan mi je poslao sms ’al ti se ofucala ona drugarica’.


Ne pokušavam da budem neki moralan arbitar i sugerišem kako je sramotno juriti direktore, fudbalere, vlasnike i suvlasnike. Daleko bilo. Svaka roba ima svoga kupca. Ali, šta si dođavola ti? Ok, izgledaš lepo. Kao i još pola miliona devojaka. Posebna si? To svako misli za sebe. Zaslužuješ do jaja frajera? A čime to? Bitno je da nećeš konobara ili studenta. A gle čuda, i oni imaju kriterijume. I ne bih o ovoj temi ni razmišljala da u prevozu nisam čula razgovor dve klinkice. Jedna od njih je uplatila članarinu u nekoj nabudženoj teretani.


- Eto vidiš- veli ona drugarici- kako ja sad da znam ko je kakav od tih tipova tamo, kad su svi u trenerkama? Prepoznala sam dvojicu sportista, ali šta ako tamo ide neko mnogo bogatiji od njih? Kako to da saznam?


E, dete drago...potrebno ti je više ulaganja od 3000 din da bi to saznala. Da, u trenerkama su svi isti. I u odelima takođe.A skupi su onoliko u kolikoj meri izbegavaju jeftine ribe.

 

[gost 243918]

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.



SIN: "Tata, smem li te nešto pitati?"



OTAC "Da, naravno, reci, šta je?"



SIN: "Tata, koliko zarađuješ na sat?"



OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?" kaže gnevno



SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"



OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."



SIN: "Oh", dečak odgovori, spuštene glave.



SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?" Otac je bio besan: "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi pravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!" Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.



Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja..."kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?" Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: "Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac..." Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata..."Jesi zaspao, sine?", upitao je.



"Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.



"Razmišljao sam..možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio." Dečak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!", poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je vidio da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.



"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac



"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dečak.



"Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."



Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.



Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.



Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodicama i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.

 

[gost 243918]

...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.
Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;-Koji vuk na kraju pobedi?Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

 

[gost 243918]

Mlada supruga je sjela na fotelju jednog vrelog,vlažnog dana, pijući ledeni čaj u posjeti svojoj majci. Dok su pričale o životu, o braku, o odgovornostima u životu i obavezama zrelih ljudi,
majka je zamišljeno prodrmala kockice leda u čaši i onda jasno i trezveno pogledala svoju
kćerku.

''Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je dok su se listići čaja polako smirivali na dnu šalice. "One će ti biti sve važnije, kako budeš postajala starija. Koliko god budeš voljela svog muža, koliko god budeš voljela svoju djecu, one će ti biti potrebne. Sjeti se da povremeno odeš negdje s njima, da radiš nešto s njima. I zapamti da tvoje prijateljice
nisu samo prijateljice, one su tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Bit će ti potrebne druge žene. Ženama su uvijek potrebne druge žene."

"Kakav blesav savjet ", pomislila je mlada žena. "Zar se nisam upravo vjenčala? Zar nisam upravo zakoračila u svijet parova? Za ime Boga, ja sam udana žena, odrasla.
Nisam neka mlada djevojka kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i obitelj koju ćemo mi stvoriti svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život učinim smislenim.

Ali ona je poslušala svoju majku; nastavila je održavati kontakt sa svojim prijateljicama i tako sve više svake godine. Kako su godine prolazile jedna za drugom, ona je polako počela shvaćati da je njezina mama, ustvari, znala točno što je pričala. Kako vrijeme I priroda stvaraju promjene i misterije u životu svake žene, prijateljice ostaju oslonac za nju.

Nakon 40-ak godina življenja u ovom svijetu evo što je naučila:

Vrijeme prolazi.
Život se događa.
Distanca razdvaja.
Djeca odrastaju.
Ljubav blijedi.
Srca se slamaju.
Karijere se završavaju.
Poslovi dođu i prođu.
Roditelji umiru.
Kolege zaborave usluge.
Muškarci ne zovu onda kad su rekli da hoće.
Ali, prijateljice ostaju tu, koliko god vremena i milja
bile daleko od tebe.

Prijateljica nikada nije toliko daleko da ne može biti
tu kad je potrebna.

Kad budeš morala hodati tim usamljenim putem i kad budeš morala hodati sama, tvoje prijateljice će biti tu sa strane tog puta navijajući za tebe, moleći se za tebe, trudeći se za tebe, intervenirajući u tvoje ime i čekajući te na kraju puta širom otvorenih ruku. Nekada će one čak I prekršiti pravila i hodati pored tebe. Ili će uletjeti i iznijeti te s puta. Moje prijateljice blagoslove moj život!

Svijet ne bi bio isti bez njih, ne bih bila ni ja. Kad smo započele ovu avanturu
zvanu ženskost, nismo imale pojma o nevjerojatnim radostima i tugama koje
su nas čekale. Niti smo znale koliko ćemo biti potrebne jedna drugoj.

Svakog dana smo potrebne jedna drugoj i dalje.

 

[duska.vodolija]

Išle dve ruže pustinjom, tek će jedna od njih drugoj: R1: Molim te daj mi malo vode. R2: Ma voljno si. Prošlo par dana, a ona ista će: R1: Molim te, molim te, daj mi!! R2: Rekla sam ti da si voljno! Ubrzo prva ruža uvene. Nije prošlo ni nedelju dana, a za prvom uvene i druga ruža.

 

[gost 241814]

Ispraćaj bez rastanka

Ostavimo prošlost za sobom, šta je bilo – bilo je, vratiti se neće, i okrenimo se budućnosti, omiljena je fraza ovde i širom sveta. Mogla bi da konkuriše za mesto u antologiji refrena podesnih za najrazličitije situacije – od obraćanju lidera podanicima i saveta roditelja deci, do oproštaja grehova i bodrenja ožalošćenih.

Ispunila je novogodišnje i božićne čestitke, televizijske programe, novinske stupce. Ali, ovoga puta nema uobičajeno dobru prođu.

Jer, prva decenija novog veka i milenijuma je toliko istumbala vremena da, više nismo sigurni ni šta je bilo, ni šta nam se dešava, a kamoli šta nas čeka čak i ako smo svedeni na životarenje „od danas do sutra”. Desetleće završavamo, na nizu polja, takoreći onako kako smo ga počeli. Uz nagoveštaje da ćemo svoje terete teslimiti sledećoj dekadi. Jeste da ga ispraćamo, ali se od njega ipak ne rastajemo…

Slom kompanije „Enron” i računskih revizora 2001. bio je predigra za aktuelni globalni finansijski lom koji će, kažu stručnjaci, sledeće godine uvećati i muke i proteste građana. Tada započeti rat protiv terorizma se produžava svuda, pogotovu u Avganistanu, bez izgleda za okončanje. U ime jačanja bezbednosti istrajava se u potiskivanju građanskih sloboda. Klimatski lomovi otkrivaju da su industrijske sile ipak zanemarile elementarnu odbranu protiv elementarnih nepogoda, i da će im biti neophodne mnoge godine da je modernizuju. Ni Bliski ni Daleki istok nisu bliži zaceljenju istorijskih rana.

Malo ko je, na osnovu svojevremeno vladajućih informacija, očekivao takav, neugodan, „sticaj okolnosti”. Kao da smo bili publika u pozorištu lutaka, bez uvida u to ko i zašto vuče konce iza zavese.

Razaznavanja su otežana i nizanjem neostvarenih smernica i obećanja. Anketirani u mnogim zemljama većinom smatraju da ih vlasti vode u pogrešnom pravcu, ili bar ne u onom koji su predočavali biračima.

Sledeći programske referate kao vodilje, mase su zapale u dugove i bankrotstva, iz kojih ne vide izlaz. Obećana budućnost im se izmetnula u neobećavajuću sadašnjost.

Uprkos razmahu komunikacija, nije nam jednostavno da razlučimo šta je tačno a šta nije. Dezinformacije poprimaju izgled informacija, ekonomska i politička propaganda zasenjuju stvarna zbivanja, rijaliti šou stvara pararealnost, na Internetu se učestalo izravnavaju činjenice i nagađanja…

Ostvareni san o produženju ljudskog veka se, međutim, baš u ovoj deceniji preobratio u specifični košmar. Dugovečnost je prokazana kao društveno breme. Tretira se kao opterećenje za ekonomiju, pogotovu tamo gde se zbog „ekonomičnosti” smanjio natalitet. Nešto nije u redu s poretkom vrednosti u kome se „ne isplate” ni dolasci na ovaj svet ni odlaganja odlazaka s njega.

Iz te apsurdizacije, izlaz se traži u uvozu (mahom jevtinije) radne snage, da bi se povećavali prihodi a smanjivali rashodi. Za racionalnošću, pak, nastupa iracionalnost: u rastućoj domaćoj nezaposlenosti, raste netrpeljivost prema imigrantima, koja se čak izražava i slutnjama o „propasti koncepta multikulturalnog društva”.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Ispracaj-bez-rastanka.lt.html