[SUP]1*[/SUP] Gligor Stanojević piše da se u to vreme "geografski pojam Dalmacije poklapao sa teritorijom pod mletačkom vlašću na istočnoj obali Jadranskog mora, izuzev Boke Kotorske" i da "s obje strane mletačko-turske granice u Dalmaciji živio je jedan isti narod sa identičnim pogledima na život i svijet" mada različite vere, odnosno da je Dalmacija, od pada Bosne i Hercegovine pod tursku vlast, postala večna krajina i predziđe Venecije. "Nigdje, — piše on — na našem današnjem državnom prostoru nije bilo toliko krvi, naseljavanja i raseljavanja".[SUP]10[/SUP]
[SUP]2*[/SUP] Oba tursko-mletačka rata, koja su vođena da bi se Mlečani potisnuli iz Sredozemlja, behu dugotrajna: Kandijski rat (Kandija = Krit) trajao je od 1645. do 1669, a Morejski (Moreja = Peloponez) od 1684. do 1699. godine.
[SUP]3*[/SUP] Vukadin je poginuo pre Stojana. On je bio onaj harambaša kojeg su Turci, upavši u Ravne Kotare 1648.1., bili opkolili kod Zečeva, pa mu, na nagovor Ilije Smiljanića, pritekao u pomoć čuveni Vuk Mandušić i u neravnom boju junački poginuo zajedno sa harambašom Jovanom Šandićem.
[SUP]4*[/SUP] Tada je zasedu uskocima postavio nepomirljivi uskočki protivnik Jusuf-beg-Filipović, koji se krvnički obračunao sa zarobljenicima. Dok je Petar Smiljanić junački poginuo, dotle je uhvaćeni ranjeni harambaša Stevan Subotić živ oderan i raščetvoren, a neki uskoci su i na kolac nabijeni. Jusuf-bega su kasnije uhvatili Petrov sin Ilija i Janko Mitrović, ali je zamenjen za talijanskog plemića.
[SUP]5*[/SUP] Glava mu je, kao i drugih znamenitih junaka (Stevan Subotić, Bajo Pivljanin), poslata sultanu u Carigrad (glave Vuka Mandušića i Vuka Močivune dospele su do najbližih paša). Posle Ilije serdar je postao brat mu Filip Smiljanić, koji je ubrzo stradao u tuči sa mletačkim vojnicima (1656).
[SUP]6*[/SUP] Alija Bojičić poginuo je sa nekoliko Turaka 1663. godine na Cetini. Nagrađeni su od mletačkih vlasti za to harambaša Mihajlo Miličević i barjaktar Đurađ Radnić.
[SUP]7*[/SUP] Miljkovići se u narodnom predanju mešaju sa Smiljanićima, što se odrazilo i u narodnoj pesmi "Ropstvo Janković Stojana" u kojoj se kao rob pominje Ilija Smiljanić. U istorijskim dokumentima o uskocima zabeleženi su i Petar i Ilija Miljković. Kao harambaše i serdari pominju se i Milkovići (Miljkovići?).
[SUP]8*[/SUP] U dostupnim dokumentima nije zabeleženo kojim putem su naši junaci pobegli, da li morem ili kopnom. Mada bi lakše bilo pobeći kao "slepi putnik" na kakvoj mletačkoj galiji, verovatnije je da se u stvarnosti zbilo onako kako narodna pesma kazuje, a što se možda pevalo već u ono vreme: da su Janković i Miljković uspeli da se domognu konja i novaca i da su, znajući turski jezik i predstavljajući se kao Turci, pobegli kopnom, zamećući tragove. Ne bi bilo čudno da je i sam Stojan podsticao guslanje takve pesme.
Sa ženom Vinkom (ili Vukom?) izrodio je Stojan sinove Nikolu i Đurđa i kćer Anastasiju. Juna 1676. godine, a prema hronici Zadranina Teodora Rinaldija, u nastupu ljubomore ubio je suprugu, koju je, navodno, zatekao kako greši sa nekim njegovim prijateljem: ljubavnik je, iako ranjen iz Stojanove kubure, uspeo da pobegne, a žena Stojanova je izdahnula nakon tri udarca sabljom. O samom činu ostala je priča kod potomaka Jankovića, odnosno Desnica, da je navodno Stojan bio bez razloga ljubomoran, jer je njegov kum uoči odlaska u Veneciju bio došao da se oprosti i pozdravi, ali pošto Stojana nije bilo kod kuće on se tada zapriča sa Vinkom i priupita kumu šta da joj iz Venecije donese, a ona mu, zadigavši suknju, pokazivala obuću kakvu je želela i to baš u momentu kada je banuo Stojan![SUP]4[/SUP]
Izgleda da Janković za svoje nedelo nije odgovarao vlastima, odnosno da je imao svedoke o opravdanosti svoga postupka, jer se iste godine oženio sa Antonijom Reci, Grkinjom, grko-katolkinjom po veroispovesti (pravoslavci koji priznaju papu za vrhovnog poglavara), sa kojom je imao decu Magdalenu, Janka, Mariju i Slobodana [SUP]9*[/SUP], koji su rano poumirali, ali i sina Konstantina, koji ga je nadživeo.
Stojan Janković je bio nepismen, ali to nije smetalo da godine 1681. bude od mletačkih vlasti imenovan serdarom svih Morlaka (odnosno uskoka), sa tada velikom mesečnom platom od 25 dukata.
Nakon poraza Turaka pod austrijskim Bečom u jesen 1683. g. u Ravnim Kotarima i Kninskoj Krajini dolazi do meteža naroda i ustaničkog gibanja koje predvodi Stojanov brat Ilija Mitrović, o kome je ostalo predanje da je bio vrlo nemiran i neukrotiv. Na kratko su mu se bili pridružili i Bajo Nikolić-Pivljanin i Bajov brat Mitar. Da bi se Ilija smirio i izbegao rat sa Turcima, mletačke vlasti oktobra konfiniraju Stojana u Veneciju, što govori da je izgleda i sam Stojan podsticao ratničke uskočke strasti. Njegovo sklanjanje iz Ravnih Kotara deluje smirujuće na vođe ustanka, pa Mlečani već u decembru vraćaju Stojana kući. Do tada je dobar deo severne Dalmacije pod kontrolom uskoka. A kada je i Venecija, ušavši u savez sa Austrijom, objavila rat Turskoj u proleće 1684. g. Stojan se ponovo nalazi na bojištu.
U leto iste godine ranjen je u ruku pri sukobu uskoka sa turskim pljač-kaškim odredom kod Knina. Tom prilikom poginulo je oko 120 Turaka.
Avgusta je, zajedno sa serdarom Smoljanom Smiljanićem — sestrićem pokojnog Ilije Smiljanića[SUP]10*[/SUP] — i 5000 uskoka, poharao Glamoč i dvorove alajbega Filipovića, a u povratku je kod Grahova razbio vojsku bosanskog Mazul-paše.
Bio je sa Smoljanom Smiljanićem i u proleće 1685. g. u napadu na Sinj, kada je mletačka vojska potučena od nadmoćne turske vojske koju su predvodili hercegovački i bosanski paša, pa se mletački komandant generalni providru Petar Valijer jedva spasao bekstvom.
Iste godine u leto upao je Stojan Janković sa svojim Morlacima uspešno u tursku Liku i pustošio je, a potom je određen da sa 800 uskoka štiti planinske prelaze od bosanskih Turaka.
U julu iste godine prodro je duboko u tursku teritoriju u zapadnoj Hercegovini, napadajući Čitluk i Ljubuški.
Potom opet kreće prema Lici, na Gračac, u dogovoru sa austrijskim generalom iz Karlovca, ali je austrijska vojska zakasnila, pa napad na grad biva odbijen.
U septembru prodire Stojan Janković sa uskocima u Bosnu do Vakufa i Bilaja, odakle prevodi mnoštvo pravoslavnih Srba na mletačku teritoriju.
Samo u godini 1685. preveo je Stojan Janković preko 5000 ratnika sa turskog područja na mletačko i tako osnažio svoje uskočke odrede.
Januara 1685. Janković je sa 2000 ljudi napao lički Lapac, zapalio dvore Ibrahima Pašića i zarobio bihaćkog Idriz-agu, a sa sobom poveo preko hiljadu novih uskoka, koji su smešteni u Bribir i Ostrovicu.
Jula iste godine sa 5000 pešaka i 1500 konjanika napada Livno. Tada je pod Glamočem posečeno 200 turskih konjanika.
Septembra Stojan Janković i serdar Smoljan Smiljanić opustošili su ponovo okolinu Livna i ubili čuvenog turskog četobašu Karaliju.
U novembru su Stojanovi sinovi Nikola i Konstantin imenovani za komandante regimenti (pešaka, odnosno konjanika), pa Stojan vrbuje ljude i za njihove odrede.
U decembru je presreo Turke iz Knina koji su pod komandom Osman-ćehaje Đevrskovića prodrli do Perušića, oteo im plen i ubio barjaktara Selama Topića.
Učestvovao je i u osvajanju Sinja.
Ime Stojana Jankovića unosilo je strah u neprijateljske redove, a radost u duše Srba i hrišćanskog sveta.
Sam srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević nameravao je 1686. g. da u Dalmaciju, u dogovoru sa Stojanom, pošalje kao pomoć i ohrabrenje Srpstvu svojih 100 naoružanih konjanika.
Uspešno ratuju i Stojanova braća Zaviša i Ilija.
Krajem januara 1687. g. Stojanu umire žena Antonija.
Početkom avgusta Stojan je opustošio sa uskocima Liku i Krbavu.
Ovaj čuveni uskočki starešina, opevan u brojnim srpskim junačkim pesmama, poginuo je 23. avgusta 1687. godine prilikom mletačkog napada na Duvno.
Po izveštaju mletačkog komandanta konjice Antonija Zena desilo se to na sledeći način:
Generalni providur Ćirolamo Kornaro naumi da osvoji Herceg Novi u Boki, pa uputi komandanta konjice Antonija Zena da sa Stojanom Jankovićem ide u Sinj i da vrši upade u Bosnu i veže za sebe bosanske Turke. Oko 20. avgusta Zeno stigne u Sinj i istog dana sazna da je hercegovački alajbeg, umesto bosanskog paše Atlagića koji je bio na ratištu u Ugarskoj, došao sa spahijskom vojskom u Duvno. Zeno se odmah pokrene sa Stojanom Jankovićem. Sa 1000 kotarskih konjanika, 2300 kotarskih pešaka (Morlaka) i 300 plaćenih konjanika 23. avgusta osvane pod Duvnom, potuče u prvom naletu spahije, a alajbega opkoli u džamiji. Kotarani opljačkaju i popale Duvno i useve u polju, ali dok su to radili i dok se Zeno spremao da napadne na opkoljenog alajbega, ukaže se, posle podne, turski pomoćni odred od strane Livna. Zeno pozove vojsku da se okupi oko njega, ali se uskoci povuku prema brdima, ne slušajući njegove naredbe. Oko 18 časova Turci počnu sve više da naviru, pa Janković, koji je dotad već posekao tri turske glave, krene sa desetak pratilaca na Turke, ne bi li osokolio uskoke. Pošto Turci nisu hteli da se povuku, a Stojan nije odustajao i pored Zenove opomene, Zeno isturi jedan eskadron konjice pod komandom kapetana Radoša, a naposletku krene i sam sa plaćenom konjicom da Stojanu pomogne. Nastade okršaj sa Turcima koji je trajao nekoliko sati. U njemu pogine mnoštvo uglednih Turaka, među kojima i neki pripadnici familija Čengića i Filipovića. U boju nastrada i Stojan Janković. Prvo ga pogodi puščani metak, a potom dobi udarac sabljom preko leđa. Iznesen sa poprišta tako teško ranjen, uspeo je, pre smrti, da zamoli Zena da se pobrine za njegove sinove, objašnjavajući da je hteo da Turke namami, po ranijem dogovoru, u otvoreno polje. Umro je posle nekoliko časova.
Za to čitavo vreme Moralci nisu hteli da ulaze u bitku sa nadmoćnom turskom vojskom.
Sto se tice ostalog, mozda je najbolje kontaktirati prof. Roksandica...
Znaš li barem koja im je krsna slava?
Nisam znao, to pomaže. 
