Shvatanje da živa bića postoje samo dok imaju telo, tj. da nisu postojala pre rodjenja i da posle smrti postaju večno ništa ima dosta nedoslednosti. Od kuda nešto i smisao između dva ništa i besmisla? Kako objasniti činjenicu da iz ništa i besmisla nastane smisao, a potom iz smisla nastane večni besmisao? Koliko mi razumemo smrt i promenu koja njome nastaje?
Da li svest (suština života) zaista nestaje razgradnjom tela? Ili svest (duša/duh), kao bezoblični entitet, postiže daljnju transformaciju? Kako objasniti činjenicu da sve religije i različita duhovna učenja, nezavisno jedni od drugih, propovedaju duhovnu neuništivost? Koliko je pretpostavka o nemogućnosti egzistencije svesti bez tela tačna i potvrdjena? Zašto takvu pretpostavku bezrezervno prihvatati iako nije bez kontradiktornosti? Da li je mudro olako odbaciti duhovno shvatanje koje eliminiše protivrečnosti?
Pretpostavka da razgradnja tela uništava svest/život vodi u zaključak da postoji nepostojanje kao suprotnost fizičkoj sferi. Šta je nepostojanje? Da li se uopšte može razumeti i definisati? Mi u potpunosti ne shvatamo ni fizički svet u kojem se nalazimo, a kamoli da znamo nešto o nepostojanju u kojem se ne nalazimo i u koji nemamo neposredan uvid.
Nepostojanje se zamišlja ili kao potpuna praznina ili kao potpuna tama, neaktivnost i nesvesnost, tj. sfera iz koje ništa ne može nastati; koja nema nikakvu vezu i interakciju s fizičkom. Takvo odredjenje obiluje kontradiktornošću. Apsurd je očigledan i u samoj izjavi postojanja nepostojanja.
Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji. Isto tako, ako se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svede na postojanje. Za postojanje je karakteristična promena i aktivnost. Promena isključuje Večno Nepostojanja, jer bi promenom prestalo biti nepostojanje. Iz toga, takodje, proizilazi da postoji samo postojanje.
Smrt živih bića ukazuje da fizički univerzum ima suprotnost. S obzirom da ne može imati interakciju sa nepostojanjem, znači da se radi o sferi sa drugačijim karakteristikama. Greška je u tome što se svest poistovetila samo sa materijom i oblikom. Time je fizička sfera dobila karakteristiku sveobuhvatnog, univerzalnog postojanja.
Medjutim, univerzalno postojanje mora uključiti i suprotnu sferu. Kontradiktornost nestaje ako se za suprotnost fizičkom, umesto nepostojanja, postavi nefizičko. Tada se, napokon, zanemarena i ignorisana svest uvaži kao treći entitet u interakciji sa materijom i energijom. S obzirom da su materija i energija nesvesni oblici i pojave, svest, kao suprotan entitet, dobija svojstvo njihove inteligentne suštine.
Zaključci o postojanju se donose na osnovu različitih energetskih pojava i materijalnih oblika. Oni omogućavaju da uočavamo i otkrivamo fizičke zakonitosti univerzuma. Što nema oblik odredjuje se kao ništa. Ali, šta je ništa? Koliko mi zaista razumemo bezobličnu prazninu i ništa? Nešto ne nastaje iz ničeg, već iz nečeg.
Prema sadašnjoj teoriji u fizici, prostor sačinjavaju talasi. Prazni prostor ima neuporedivo više energije nego sva materija u poznatom univerzumu. S pravom se može reći da je pojavno ništavilo i praznina suštinska punoća koja u sebi sadrži sve buduće individualne, fizičke pojave i oblike. To, opet, ukazuje na svest kao jedino moguću i validnu suprotnost fizičkoj dimenziji. Nastanak i nestanak nebeskih tela, kao i radjanje i smrt ne bi postojalo da ne postoji interakcija i transformacija nefizičkog (suštinskog) i fizičkog (pojavnog).
U fizičkoj sferi svaka pojava ima uzrok nastanka. Mnoge se mogu shvatiti kroz uzročno posledične odnose sve dok se ne stigne do krajnjeg, početnog uzroka svega. Fizičke zakonitosti, jednostavno, ne mogu objasniti nastanak univerzuma. Zar i to ne potvrdjuje njihovu ograničenost, a ne univerzalnost? Odnosno, svedoči o postojanju drugačijih zakonitosti i dimenzije od fizičke. Fizički univerzum samo pojavno izgleda kao nesvesni, slepi slučaj. Njegova suština je smisao ili svest.
Da li svest (suština života) zaista nestaje razgradnjom tela? Ili svest (duša/duh), kao bezoblični entitet, postiže daljnju transformaciju? Kako objasniti činjenicu da sve religije i različita duhovna učenja, nezavisno jedni od drugih, propovedaju duhovnu neuništivost? Koliko je pretpostavka o nemogućnosti egzistencije svesti bez tela tačna i potvrdjena? Zašto takvu pretpostavku bezrezervno prihvatati iako nije bez kontradiktornosti? Da li je mudro olako odbaciti duhovno shvatanje koje eliminiše protivrečnosti?
Pretpostavka da razgradnja tela uništava svest/život vodi u zaključak da postoji nepostojanje kao suprotnost fizičkoj sferi. Šta je nepostojanje? Da li se uopšte može razumeti i definisati? Mi u potpunosti ne shvatamo ni fizički svet u kojem se nalazimo, a kamoli da znamo nešto o nepostojanju u kojem se ne nalazimo i u koji nemamo neposredan uvid.
Nepostojanje se zamišlja ili kao potpuna praznina ili kao potpuna tama, neaktivnost i nesvesnost, tj. sfera iz koje ništa ne može nastati; koja nema nikakvu vezu i interakciju s fizičkom. Takvo odredjenje obiluje kontradiktornošću. Apsurd je očigledan i u samoj izjavi postojanja nepostojanja.
Naime, mi sve što postoji definišemo kao postojanje. Ukoliko kažemo da nepostojanje postoji, to onda znači da je i ono postojanje, samim tim što postoji. Isto tako, ako se kaže da nepostojanje ne postoji, opet se sve svede na postojanje. Za postojanje je karakteristična promena i aktivnost. Promena isključuje Večno Nepostojanja, jer bi promenom prestalo biti nepostojanje. Iz toga, takodje, proizilazi da postoji samo postojanje.
Smrt živih bića ukazuje da fizički univerzum ima suprotnost. S obzirom da ne može imati interakciju sa nepostojanjem, znači da se radi o sferi sa drugačijim karakteristikama. Greška je u tome što se svest poistovetila samo sa materijom i oblikom. Time je fizička sfera dobila karakteristiku sveobuhvatnog, univerzalnog postojanja.
Medjutim, univerzalno postojanje mora uključiti i suprotnu sferu. Kontradiktornost nestaje ako se za suprotnost fizičkom, umesto nepostojanja, postavi nefizičko. Tada se, napokon, zanemarena i ignorisana svest uvaži kao treći entitet u interakciji sa materijom i energijom. S obzirom da su materija i energija nesvesni oblici i pojave, svest, kao suprotan entitet, dobija svojstvo njihove inteligentne suštine.
Zaključci o postojanju se donose na osnovu različitih energetskih pojava i materijalnih oblika. Oni omogućavaju da uočavamo i otkrivamo fizičke zakonitosti univerzuma. Što nema oblik odredjuje se kao ništa. Ali, šta je ništa? Koliko mi zaista razumemo bezobličnu prazninu i ništa? Nešto ne nastaje iz ničeg, već iz nečeg.
Prema sadašnjoj teoriji u fizici, prostor sačinjavaju talasi. Prazni prostor ima neuporedivo više energije nego sva materija u poznatom univerzumu. S pravom se može reći da je pojavno ništavilo i praznina suštinska punoća koja u sebi sadrži sve buduće individualne, fizičke pojave i oblike. To, opet, ukazuje na svest kao jedino moguću i validnu suprotnost fizičkoj dimenziji. Nastanak i nestanak nebeskih tela, kao i radjanje i smrt ne bi postojalo da ne postoji interakcija i transformacija nefizičkog (suštinskog) i fizičkog (pojavnog).
U fizičkoj sferi svaka pojava ima uzrok nastanka. Mnoge se mogu shvatiti kroz uzročno posledične odnose sve dok se ne stigne do krajnjeg, početnog uzroka svega. Fizičke zakonitosti, jednostavno, ne mogu objasniti nastanak univerzuma. Zar i to ne potvrdjuje njihovu ograničenost, a ne univerzalnost? Odnosno, svedoči o postojanju drugačijih zakonitosti i dimenzije od fizičke. Fizički univerzum samo pojavno izgleda kao nesvesni, slepi slučaj. Njegova suština je smisao ili svest.
jel nešto uzročno-posledično, da zovemo admina, sve u redu?...
