’’Sada govorimo o terminu postojanja kao različitom od bivstva.
- Kako se oni razlikuju?
- Ma šta da postoji je, izvan evolucije, izvan izraza. Ono je unutar večne sadašnjosti, unutar Apsoluta.
- Sada sam zaista zbunjen, - rekao sam ozlojeđeno.
- Slušaj! Mi smo kao Svete Monade, kao duše, i pre nego što postojimo. Postojanje stičemo kada prođemo kroz Ideju čoveka i uđemo u svet odvojenosti. Ono što postoji ima početak i kraj koji zatim uzastopce biva novi početak za drugi ciklus postojanja. Kao večna bića, mi jednostavno jesmo. Uvek smo bili. Upravo kroz krugove postojanja stičemo samosvest. Ovo je značenje Hristove parabole o bludnom sinu, kao što sam ti već objasnio. Kada je Hrist rekao: ’’Ja sam Put, Istina i život’’, šta misliš da je time podrazumevao? ’’Ja sam Vreme. Ja sam mudrost Apsoluta iznad evolucije pojava u vremenu i prostoru’’. Šta misliš, koliko njih može da shvati značenje Isusovih reči? Veruj mi da hrišćanska religija ima bit. Ali mi smo ostali na površini okeana. Moramo još uvek da istražujemo njegove dubine.
- Tako, - rekao je Daskalos i pljesnuo rukama po kolenima, - um čoveka može da shvati dve prirode Apsoluta i njegova tri svojstva. Dve prirode su, kao što smo videli, logoična i svetoduhovna. Izučavanjem Prirode takođe možemo shvatiti tri svojstva trostrukog boga, naime Sveznanje, Sveprisutnost i apsolutnu Dobrotu. Tri svojstva možemo zapaziti u najmanjim česticama materije kao i u najvećim galaksijama. Ono što važi za mikrokosmos važi i za makrokosmos.
- Sve je, - nastavio je Daskalos – unutar Božanske Autarhije neizraženo i nemanifestovano. Unutar Božanske Autarhije je i Božanska Izražajnost kroz koju počinje manifestacija onoga što jeste.
- Daskale, - upitao sam, - pitam se da li bi mi rekao nešto više o razlici između postojanja i bivstva?
- Obično ljudi pretpostavljaju da nema ničega iza postojanja. Ako postaviš pitanje da li Bog postoji, moj odgovor bi bio kategoričan ’’ne’’. Bog jednostavno jeste. Postojanje je manifestacija Boga kroz supersupstancu koju mi nazivamo Umom. Sve što postoji ima početak i kraj. Bog je Apsolut bez početka i kraja.
- U Jovanovom jevanđelju u verziji Kralja Džejmsa, - primetio sam, - čitamo: ’’U početku beše Reč...’’
- To je pogrešan prevod grčkog originala, - brzo je odgovorio Daskalos. – Kao što znaš, reč arche/arhe/ na grčkom znači i početak i autoritet. U engleskom prevodu pogrešno je izabrano prvo značenje. Trebalo je da piše: ’’U autoritetu je Logos...’’
- Želeo bih da ti postavim još jedno pitanje o razlici između bivstva i postojanja. Pretpostavljam da možemo da kažemo da je bivstvo stvarnost, dok se postojanje odnosi na svet pojava koje uključuju grubotvornu materiju, fizičke i noetske svetove. S te tačke gledišta, ulazak u realnost znači prevazilaženje postojanja i povlačenje u bivstvo, u oblik nepostojanja.
- Vrlo dobro. Nije lako prevazići različite dimenzionalne svetove i bez straha ući u naše bivstvo. Govorim iz ličnog iskustva. Mada osećamo da smo deo Jedne Stvarnosti, života, mi ulazimo u koncepciju nepostojanja. Ovo mora da je zbunilo čak i Budu, koji je rekao da je Nirvana stanje ništavila. U stvarnosti to nije ništavilo. Ti i dalje znaš da si ti. Kao sadašnja ličnost, odražavaš se u tri ogledala, ogledalu materije, ogledalu fizičkog postojanja i ogledalu noetskog postojanja – konkretnih misli. Pretpostavimo da ti pružim čekić i kažem ti: „Gledaj! Postoji suviše disterzije tebe samog u ova tri ogledala. Slomi ih.’’ I ti ih slomiš. I šta si tada? Ne vidiš odraz sebe kao misli, osećanja ili materijalnog bića. Ko si sada? Ti si i dalje ti, ni više ni manje nego što si to bio pre nego što si slomio ogledalo. Međutim, ako nema tvog odraza, ne možeš postati životna pojava. Pretpostavimo da ja hrabro uđem u taj pojam nepostojanja, a ipak bivstva u unutar Apsolutnog Bivstva. Mogu li izaći kad god poželim i da se nanovo reflektujem unutar materije, tj. da se inkarniram? Sigurno. Mi smo večna bića.
- To mora da je bilo stanje pre nego što smo prošli kroz Ideju čoveka da bismo se inkarnirali, - primetio sam.
- Odlično. Možeš da dospeš u to stanje kad god poželiš, pod uslovom da si iskusan učitelj metafizičkog sveta.
- Mora da je zastrašujuće biti u tom stanju, Daskale? – pitao sam.
- Pa, da budem iskren, doživeo sam ga pre mnogo vremena, još u ranim vekovima, i isprva sam bio veoma uplašen. Ali pomogli su mi moji učitelji. Ulazak u stanje bića, bez osećaja da sam odraz sebe, učinio me veoma srećnim i ispunjavao me samodovoljnošću, nezavisnošću. Postoji li druga reč za samodovoljnost, nezavisnost? Ali čak i u takvom stanju moraš poželeti da se vratiš. A ipak ne mogu to nazvati ni željom, jer u trenutku kada to učinim automatski se nađem u fizičkoj dimenziji. Ne mogu to nazvati ni mišlju, obavezom, jer kada to izgovorim, to je nagoveštaj da sam unutar noetskog sveta. Šta je onda ovo stanje nepostojanja, a ipak samodovoljnog bivstva koje me nagoni da se vratim? Verovatno je priroda Bivstva da se odrazi sama po sebi. Učitelji su to uradili. Hrist je to uradio.
- Kada ulazim u sebe, što je s ljudske tačke gledišta ništavilo, a sa tačke gledišta bivstva samodovoljnost, znam da je moja priroda da se ponovo vratim u materijalni svet. Sada govorim isključivo iz ličnog iskustva. Pretpostavimo da mi postaviš pitanje: „ Gde više voliš da budeš: unutar samodovoljnosti nezačetog bića – što mi nazivamo srećom – ili unutar iskušenja našeg fenomenološkog postojanja?’’ Veruj mi, da pored sebe imam voljenu osobu, da joj gledam u oči, da joj mirišem i milujem stopala, rekao bih da TO više volim. Nazovi to slabošću, nazovi to kako hoćeš, ali je to ipak svojstvo našeg bivstva, ne našeg postojanja. Možda je ta ista želja Apsolutnog Bivstva – da miluje i nežno dodiruje zracima svog Sunca i najmutnije, ustajale vode – doprinela stvaranju sveta.
- Verovatno je, - nastavio je Daskalos posle nekoliko trenutaka, - ono što govorim bogohulno. Ali to je ono što osećam. Materijalni svet sa svim svojim mukama i nesavršenstvom je prelep. Misliš li da grešim?
Daskalosovo pitanje me je iznenadilo. Ton njegovog glasa i intezitet njegovog pogleda odavali su utisak da on zapravo očekuje odgovor kao da sam ja, u stvari, u poziciji da mu ga dam.
- Želeo bih, - promrmljao sam nespretno, - da mogu da ti odgovorim. – U stvari, bio sam potpuno ganut Daskalosovim zemaljskim čežnjama. To me je podsetilo na priču o jednom Zen učitelju. Tokom celog svog života propovedao je o nevažnosti i iluzornoj prirodi materijalnog sveta. Kada se približio čas smrti, učenici su se skupili oko njegove samrtničke postelje željni da čuju poslednje reči mudrosti. Jedino što je uspeo da izgovori bilo je: „Želim da živim.“ Njegovi učenici bili su potišteni. ’’Ali učitelju, kako možete to da kažete?“ Protestovali su. „Zaista, ali zaista želim da živim, „ ponovio je i sklopio oči. To je bila njegova poslednja lekcija.
Kirijakos Markides
- Kako se oni razlikuju?
- Ma šta da postoji je, izvan evolucije, izvan izraza. Ono je unutar večne sadašnjosti, unutar Apsoluta.
- Sada sam zaista zbunjen, - rekao sam ozlojeđeno.
- Slušaj! Mi smo kao Svete Monade, kao duše, i pre nego što postojimo. Postojanje stičemo kada prođemo kroz Ideju čoveka i uđemo u svet odvojenosti. Ono što postoji ima početak i kraj koji zatim uzastopce biva novi početak za drugi ciklus postojanja. Kao večna bića, mi jednostavno jesmo. Uvek smo bili. Upravo kroz krugove postojanja stičemo samosvest. Ovo je značenje Hristove parabole o bludnom sinu, kao što sam ti već objasnio. Kada je Hrist rekao: ’’Ja sam Put, Istina i život’’, šta misliš da je time podrazumevao? ’’Ja sam Vreme. Ja sam mudrost Apsoluta iznad evolucije pojava u vremenu i prostoru’’. Šta misliš, koliko njih može da shvati značenje Isusovih reči? Veruj mi da hrišćanska religija ima bit. Ali mi smo ostali na površini okeana. Moramo još uvek da istražujemo njegove dubine.
- Tako, - rekao je Daskalos i pljesnuo rukama po kolenima, - um čoveka može da shvati dve prirode Apsoluta i njegova tri svojstva. Dve prirode su, kao što smo videli, logoična i svetoduhovna. Izučavanjem Prirode takođe možemo shvatiti tri svojstva trostrukog boga, naime Sveznanje, Sveprisutnost i apsolutnu Dobrotu. Tri svojstva možemo zapaziti u najmanjim česticama materije kao i u najvećim galaksijama. Ono što važi za mikrokosmos važi i za makrokosmos.
- Sve je, - nastavio je Daskalos – unutar Božanske Autarhije neizraženo i nemanifestovano. Unutar Božanske Autarhije je i Božanska Izražajnost kroz koju počinje manifestacija onoga što jeste.
- Daskale, - upitao sam, - pitam se da li bi mi rekao nešto više o razlici između postojanja i bivstva?
- Obično ljudi pretpostavljaju da nema ničega iza postojanja. Ako postaviš pitanje da li Bog postoji, moj odgovor bi bio kategoričan ’’ne’’. Bog jednostavno jeste. Postojanje je manifestacija Boga kroz supersupstancu koju mi nazivamo Umom. Sve što postoji ima početak i kraj. Bog je Apsolut bez početka i kraja.
- U Jovanovom jevanđelju u verziji Kralja Džejmsa, - primetio sam, - čitamo: ’’U početku beše Reč...’’
- To je pogrešan prevod grčkog originala, - brzo je odgovorio Daskalos. – Kao što znaš, reč arche/arhe/ na grčkom znači i početak i autoritet. U engleskom prevodu pogrešno je izabrano prvo značenje. Trebalo je da piše: ’’U autoritetu je Logos...’’
- Želeo bih da ti postavim još jedno pitanje o razlici između bivstva i postojanja. Pretpostavljam da možemo da kažemo da je bivstvo stvarnost, dok se postojanje odnosi na svet pojava koje uključuju grubotvornu materiju, fizičke i noetske svetove. S te tačke gledišta, ulazak u realnost znači prevazilaženje postojanja i povlačenje u bivstvo, u oblik nepostojanja.
- Vrlo dobro. Nije lako prevazići različite dimenzionalne svetove i bez straha ući u naše bivstvo. Govorim iz ličnog iskustva. Mada osećamo da smo deo Jedne Stvarnosti, života, mi ulazimo u koncepciju nepostojanja. Ovo mora da je zbunilo čak i Budu, koji je rekao da je Nirvana stanje ništavila. U stvarnosti to nije ništavilo. Ti i dalje znaš da si ti. Kao sadašnja ličnost, odražavaš se u tri ogledala, ogledalu materije, ogledalu fizičkog postojanja i ogledalu noetskog postojanja – konkretnih misli. Pretpostavimo da ti pružim čekić i kažem ti: „Gledaj! Postoji suviše disterzije tebe samog u ova tri ogledala. Slomi ih.’’ I ti ih slomiš. I šta si tada? Ne vidiš odraz sebe kao misli, osećanja ili materijalnog bića. Ko si sada? Ti si i dalje ti, ni više ni manje nego što si to bio pre nego što si slomio ogledalo. Međutim, ako nema tvog odraza, ne možeš postati životna pojava. Pretpostavimo da ja hrabro uđem u taj pojam nepostojanja, a ipak bivstva u unutar Apsolutnog Bivstva. Mogu li izaći kad god poželim i da se nanovo reflektujem unutar materije, tj. da se inkarniram? Sigurno. Mi smo večna bića.
- To mora da je bilo stanje pre nego što smo prošli kroz Ideju čoveka da bismo se inkarnirali, - primetio sam.
- Odlično. Možeš da dospeš u to stanje kad god poželiš, pod uslovom da si iskusan učitelj metafizičkog sveta.
- Mora da je zastrašujuće biti u tom stanju, Daskale? – pitao sam.
- Pa, da budem iskren, doživeo sam ga pre mnogo vremena, još u ranim vekovima, i isprva sam bio veoma uplašen. Ali pomogli su mi moji učitelji. Ulazak u stanje bića, bez osećaja da sam odraz sebe, učinio me veoma srećnim i ispunjavao me samodovoljnošću, nezavisnošću. Postoji li druga reč za samodovoljnost, nezavisnost? Ali čak i u takvom stanju moraš poželeti da se vratiš. A ipak ne mogu to nazvati ni željom, jer u trenutku kada to učinim automatski se nađem u fizičkoj dimenziji. Ne mogu to nazvati ni mišlju, obavezom, jer kada to izgovorim, to je nagoveštaj da sam unutar noetskog sveta. Šta je onda ovo stanje nepostojanja, a ipak samodovoljnog bivstva koje me nagoni da se vratim? Verovatno je priroda Bivstva da se odrazi sama po sebi. Učitelji su to uradili. Hrist je to uradio.
- Kada ulazim u sebe, što je s ljudske tačke gledišta ništavilo, a sa tačke gledišta bivstva samodovoljnost, znam da je moja priroda da se ponovo vratim u materijalni svet. Sada govorim isključivo iz ličnog iskustva. Pretpostavimo da mi postaviš pitanje: „ Gde više voliš da budeš: unutar samodovoljnosti nezačetog bića – što mi nazivamo srećom – ili unutar iskušenja našeg fenomenološkog postojanja?’’ Veruj mi, da pored sebe imam voljenu osobu, da joj gledam u oči, da joj mirišem i milujem stopala, rekao bih da TO više volim. Nazovi to slabošću, nazovi to kako hoćeš, ali je to ipak svojstvo našeg bivstva, ne našeg postojanja. Možda je ta ista želja Apsolutnog Bivstva – da miluje i nežno dodiruje zracima svog Sunca i najmutnije, ustajale vode – doprinela stvaranju sveta.
- Verovatno je, - nastavio je Daskalos posle nekoliko trenutaka, - ono što govorim bogohulno. Ali to je ono što osećam. Materijalni svet sa svim svojim mukama i nesavršenstvom je prelep. Misliš li da grešim?
Daskalosovo pitanje me je iznenadilo. Ton njegovog glasa i intezitet njegovog pogleda odavali su utisak da on zapravo očekuje odgovor kao da sam ja, u stvari, u poziciji da mu ga dam.
- Želeo bih, - promrmljao sam nespretno, - da mogu da ti odgovorim. – U stvari, bio sam potpuno ganut Daskalosovim zemaljskim čežnjama. To me je podsetilo na priču o jednom Zen učitelju. Tokom celog svog života propovedao je o nevažnosti i iluzornoj prirodi materijalnog sveta. Kada se približio čas smrti, učenici su se skupili oko njegove samrtničke postelje željni da čuju poslednje reči mudrosti. Jedino što je uspeo da izgovori bilo je: „Želim da živim.“ Njegovi učenici bili su potišteni. ’’Ali učitelju, kako možete to da kažete?“ Protestovali su. „Zaista, ali zaista želim da živim, „ ponovio je i sklopio oči. To je bila njegova poslednja lekcija.
Kirijakos Markides
