Последњи герилци

Ево ме после пар дана паузе.

Нисам поставио ову причи о Меденици.

[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD]Шапуће се о неком устанку, не може народ да издржи толико насиље, отимају му храну, глобе сељака на сваком кораку. Помињала се имена Боже Бјелице, Српка Меденице, Влада Шипчићаи још неких старих четника — испредале се легенде о њиховој неустрашивости. За Меденицу кажу да прерушен, улази у градове — једном је, кружила та прича, ручао у градском ресторану, платио рачун унапред, а када је конобар подигао тањир нашао је цедуљу на којој је стајало да их поздравља Меденица. Војска и милиција се дигла на ноге, блокирала путеве, претресла куће и трговине, али узалуд као да је у земљу пропао. Народ се хранио том причом и надом да није све изгубљено.[SUP][7]

Антоније Ђурић, Црвена Куга


[/SUP][/TD]
[TD][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
 
Gerilci su me oduvek fascinirali, svih strana, koja je to odvaznost bila, znas da si porazen ali se i dalje boris, skrivas po sumama, imas i dalje neki cilj..dosta sam citao o gerilcima sa svih strana.
Ono sto je meni zanimljivo, postojala je Gerila kod nas, Krizari kod hrvata, svi su imali isti cilj, mrzeli komuniste i komunizam, boriili se protiv njega, a takodjer mrzeli jedni druge..mada su nakon zavrsetka rata na nekim mestima suradjivali Gerilci i Krizari..no kako to nije tema, necemo o tome.

Niko nije spomenuo ovde Gerilu koja je bila aktivna i u Hrvatskoj..pa cu ja staviti ovde o njima.

PROJUGOSLAVENSKA PROTUKOMUNISTIČKA GERILA U HRVATSKOJ
NAKON DRUGOGA SVJETSKOG RATA

1-Skupina_lickih_cetnika_na_pruzi_Zagreb-Split.jpg

Skupina ličkih četnika na pruzi Zagreb – Split

Na temelju prikaza djelovanja projugoslavenskih protukomunističkih gerilskih snaga u Hrvatskoj nakon završetka Drugoga svjetskog rata 1945., autor upozorava na mnogobrojne probleme koji prate takva i slična istraživanja. Jedini izvori dostupni istraživačima dokumenti su jedne od strana u sukobu, tj. dokumenti Službe državne sigurnosti DFJ/FNRJ, čija jednostranost i površnost otežava ne samo rekonstrukciju događaja, nego i nepristranu ocjenu projugoslavenskih, četničkih i drugih protukomunističkih gerilskih skupina u Hrvatskoj. Bez obzira na ubrzan pad utjecaja i broja pobunjenika, njihovo djelovanje može se pratiti sve do 1950.

Nakon što je u godini dana nakon rata njihovo djelovanje skoro potpuno splasnulo, potkraj 40-ih godina javile su se skupine čije su pripadnike na oružanu borbu motivirale uglavnom komunističke mjere u agraru, iako njihovo nezadovoljstvo zbog socijalnih prilika nije bilo u potpunosti lišeno ni utjecaja velikosrpske ideologije. Fondovi Službe državne sigurnosti, na kojima autor temelji svoj rad, čuvaju se u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu.

UVOD

O djelovanju projugoslavenskih protukomunističkih gerilskih snaga u Hrvatskoj nakon Drugog svjetskog rata, njihovoj organizaciji, političkim ciljevima, načinu djelovanja i brojnosti, zainteresirani čitatelj mogao je saznati samo na temelju onih radova koji su bili posvećeni antikomunističkim pokretima u svim područjima Jugoslavije ili pretežno razdoblju do 1945. u kojima su poslijeratni doganaji tek usput spomenuti. Neki autori, poput Dodera, Radulovića i Rebića, koji su istraživali poslijeratno razdoblje, bili su uglavnom bivši suradnici Službe državne sigurnosti (SDS) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) s mogućnošću uvida u tada javnosti nedostupne arhive spomenute službe. 1 U svojoj knjizi Križari: gerila u Hrvatskoj 1945.-1950. pokušao sam ujediniti dosadašnje spoznaje o naslovljenoj temi s rezultatima osobnih istraživanja na spomenutim fondovima hrvatskog dijela SDS-a, koji su od ranih devedesetih dostupne istraživačima u Hrvatskom državnom arhivu (HDA). 2 Ovaj rad velikim dijelom proizlazi iz rezultata objavljenih u toj knjizi.

U radu na ovoj temi istraživača čekaju bezbrojne prepreke. One su posljedica neistraženosti teme, ali isto tako i činjenice da su jedini izvor dokumenti SDS-a, službe zadužene za uništenje projugoslavenskih protukomunističkih snaga.3 U HDA mogu se na prste jedne ruke izbrojiti dokumenti koji su nastali u redovima protuvladinih projugoslavenskih snaga ili su, pak, nastali kao prijepis izvornih dokumenata za potrebe izvješća službe sigurnosti. Iako u svakom istraživanju utvrđivanju vjerodostojnosti treba posvetiti dužnu pažnju, u ovom slučaju i nakon pomnih analiza ostat će mnogo otvorenih pitanja. Očito je da će tek buduće detaljnije obrade povijesti manjih sredina moći prevladati dvojbenu vrijednost dostupnih dokumenata. Važnu ulogu u tome imat će poznavanje osobnih sudbina sudionika događaja i manjih sredina, u čemu će neprocjenjivu ulogu imati povjesničari koji se bave lokalnom poviješću užih regija ili naselja, kao i svjedoci tadašnjih događaja. Da bih opisao teškoće u istraživanju, a ujedno i objasnio sadržaj teme, zadržat ću se na analizi nekoliko problema. Njihovo objašnjenje ujedno je i uvod u problematiku. Koji naziv je najprimjereniji i zajednički raznolikim skupinama za koje se uvriježio naziv četničke skupine? S obzirom na skučeni prostor, ali i na činjenicu da ima previše nepoznanica, koje zahtijevaju pomniji uvid u problematiku građanskog rata 1941.-1945. na tlu Hrvatske, ali i drugih područja nekadašnje Jugoslavije, zadržat ću se samo na izvornom materijalu iz 1945. i kasnijim izvješćima. Naime, pretpostavljam da se odgovor može naći i u drugoj polovici 40-ih, bez vraćanja na prethodno ratno razdoblje, koji bi zahtijevao dodatni napor i bolje poznavanje dokumenata i literature. Naime, iako je u prethodnom petogodišnjem razdoblju razriješeno pitanje pobjednika, sve su poražene snage, bez obzira na njihovu stvarnu moć, i dalje ostale prisutne na prostoru Hrvatske, što omogućuje da njihovo upoznavanje bez posebnoga istraživanja ratnih događaja pruži dovoljno materijala za neke zaključke. Na početku želim samo naznačiti problem oko naziva i upozoriti da naziv četnici sužava mogućnost točnijeg sagledavanja problema, barem u onom smislu koji se pod tim pojmom najčešće podrazumijeva u stručnim historiografskim krugovima i javnosti općenito. Manje-više uvriježeno je da se pod nazivom četnici obuhvaćaju velikosrpske snage koje žele obnoviti Kraljevinu Jugoslaviju s dinastijom Karađorđevića i s prevlašću srpskih interesa. Centralistička i unitaristička Jugoslavija i Velika Srbija dva su moguća vida rješenja srpskog nacionalnog pitanja u jednoj državi, od kojih je Velika Srbija bilo ekstremnije rješenje u odnosu na druge nacionalnosti. No, konačni oblik države ovisio je o trenutnim unutarnjim i vanjskopolitičkim odnosima, ali nije bio od presudnog značenja, kao što je to bilo teritorijalno ujedinjenje svih Srba. Međutim, preširoka uporaba pojma četnik obuhvaća često i one snage koje s velikosrpstvom nemaju nikakve ili, barem, ne izravne veze.4

2-Cetnicki_barjaktar.jpg

Četnicki barjaktar
Kliknite za proširenje...
 
Izvinjavam se za velicinu slika, stvarno nemam vremena da ih smanjujem.
Takodjer posto su tekstovi veliki pa moram cekati da neko postuje (stvarno debilno pravilo, ovo bi bar za istoriju trebalo ukinuti) stavit cu u obliku slika, bit ce malo nezgodno i neuredno, ali bitno da se da procitati.

1GVMpTc.png

AgkveCI.png


F5IE4Vv.png


- - - - - - - - - -

qFPffyS.png

KilEBRJ.png

9WE0H5M.png


akOiFWz.png
 
Код Хрвата све може, у стању су да пређу преко свих својих злочина и злодела и пронађу неке над својим пуком............за то је довољно наћи неку слику и потписати је како желе.
 

Живко Кораћ (1957 - 2001) Задњи униформисани војник Српске Војске Крајине.


Писана прича о једном човјеку који није хтјео да се повуче са колоном избјеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ''Олуја''. Узео је оружије и одметнуо се у шуме гдје је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година !

Живко Кораћ је рођен 29.10.1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свијести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије,што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.

Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ''Коридор''.

Августа 1995. ХВ покреће операцију ''Олуја'' са којом уз помоћ трагичне издаје са српске стране, успјева да протјера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избјеглица, Живко је својој породици рекао ''Ви идите а ја недам своју кућу и своју земљу''.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар гдје се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село. Посље тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потјеру за како они наводе ''одбјеглим четником'' ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ''Фазан'' који под маском лова на дивље звијери увелико судјелују у потјери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ''дивљу звијерку'' јер је новчана награда била јако примамњива. Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтјео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске ал није, јер му је родна груда била светиња.

На Српску нову годину 14.Јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успјевају да обколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бјежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.

Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом тијелу Кораћа, видјели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запркосила на Банији !

Живко је иза себе оставио сина и кћерку.
Kliknite za proširenje...
 
Ненад:
Википедија о смрти Леке Дамјановића и Милоша Еркића.

Дана 9.августа 1945. године, предвече, на Мајевици, под Дебелом липом, на месту званом Рупањ, убијени су Стеван Дамјановић Леко и Рајо Бањичић. Непосредно пре погибије Дамјановић и Бањичић су се крили у шумама Саве и тражили згодну прилику да успоставе везу са војводом Радивојем Керовићем. Када су, коначно преко неких јатака, успели да ступе у контакт са војводиним четницима и да се пребаце на Мајевицу, смислили су план, по којем је требало да се пребаце даље на југ, са другим четничким групама, са крајњем циљем да се докопају Грчке. Комунисти су већ држали власт по градовима и већим местима, притом контролишући главне саобраћајнице, па је пребацивање ишло јако тешко.
Када су се опремили храном и другим стварима неопходним за пут, Леко и Бањичић су кренули у пратњи самог војводе Керовића и групе његових пратилаца пут заказаног места, где је требало да их преузме чувени четник Милош Еркић, са свијим људима и спроведе даље, до следеће везе. Бекство Дамјановића и Бањичића је био разрађано до најситнијих детаља и у њега је било укључено велики број људи, од којих је јако мали број преживео рат, те је тако остало свега неколико сведока целог догађаја. Приликом издвајања групе која је требала да отпрати Леку и Рају до следеће везе, губи се сваки траг овој двојици четничких команданата.


Командант Милош еркић је истрајавао до 1946 године. Боравио је на крају ове завршне епопеје на терену Рожња, Растошнице, Горњег Прибоја, Подгоре, Коњиковића и Пожарнице у пратњи поред осталих, Милорада Јовановића, Воје Симеуновића, Јове Симића, Неђе Тадића, Неђе Јовановића са Орловина у Подгори. Завршни чин се одиграо тако што је Данило Тојић из Потраши видио да је ту прошао Милош Еркић са пратњом и пријавио их је партизанским властима у Тузли. По траговима у снегу партизани су дошли до Рожња и ту Опколили Еркићеву јединицу у колиби у Орловој пећини. Ујутро је уследио напад и на лицу места је погинуо Неђо Тадић а рањен је Милош Јовановић. Остали су на челу са командантом успијели да се пробију кроз обруч и 100 м ниже од колибе Еркић је командовао да сви беже лево и убрзо су успели да умакну потери у гудурама Мајевице. Међутим сам командант Еркић је кренуо десно далеко опаснијим и тежим тереном и ту је на себе скренуо потеру, а након краће борбе био је опкољен. Тиме је учинио највише што један човјек може учинити за ближње. Потпуно опкољен од непријатеља, последљим метком, левом руком (јер је био леворук) пуцао је себи у слепоочницу. Партизани су му извадили 6 златних зуба, а 4 златна зуба у доњој вилици нису видели.[SUP][1][/SUP]
Kliknite za proširenje...
Taj Milos Erkic je spasio mog djeda Njemaca ja sam bosnjak
 
Ненад:
Дана 9.августа 1945. године, предвече, на Мајевици, под Дебелом липом, на месту званом Рупањ, убијени су Стеван Дамјановић Леко и Рајо Бањичић. Непосредно пре погибије Дамјановић и Бањичић су се крили у шумама Саве и тражили згодну прилику да успоставе везу са војводом Радивојем Керовићем. Када су, коначно преко неких јатака, успели да ступе у контакт са војводиним четницима и да се пребаце на Мајевицу, смислили су план, по којем је требало да се пребаце даље на југ, са другим четничким групама, са крајњем циљем да се докопају Грчке. Комунисти су већ држали власт по градовима и већим местима, притом контролишући главне саобраћајнице, па је пребацивање ишло јако тешко.[/COLOR]
Када су се опремили храном и другим стварима неопходним за пут, Леко и Бањичић су кренули у пратњи самог војводе Керовића и групе његових пратилаца пут заказаног места, где је требало да их преузме чувени четник Милош Еркић, са свијим људима и спроведе даље, до следеће везе. Бекство Дамјановића и Бањичића је био разрађано до најситнијих детаља и у њега је било укључено велики број људи, од којих је јако мали број преживео рат, те је тако остало свега неколико сведока целог догађаја. Приликом издвајања групе која је требала да отпрати Леку и Рају до следеће везе, губи се сваки траг овој двојици четничких команданата.


Командант Милош еркић је истрајавао до 1946 године. Боравио је на крају ове завршне епопеје на терену Рожња, Растошнице, Горњег Прибоја, Подгоре, Коњиковића и Пожарнице у пратњи поред осталих, Милорада Јовановића, Воје Симеуновића, Јове Симића, Неђе Тадића, Неђе Јовановића са Орловина у Подгори. Завршни чин се одиграо тако што је Данило Тојић из Потраши видио да је ту прошао Милош Еркић са пратњом и пријавио их је партизанским властима у Тузли. По траговима у снегу партизани су дошли до Рожња и ту Опколили Еркићеву јединицу у колиби у Орловој пећини. Ујутро је уследио напад и на лицу места је погинуо Неђо Тадић а рањен је Милош Јовановић. Остали су на челу са командантом успијели да се пробију кроз обруч и 100 м ниже од колибе Еркић је командовао да сви беже лево и убрзо су успели да умакну потери у гудурама Мајевице. Међутим сам командант Еркић је кренуо десно далеко опаснијим и тежим тереном и ту је на себе скренуо потеру, а након краће борбе био је опкољен. Тиме је учинио највише што један човјек може учинити за ближње. Потпуно опкољен од непријатеља, последљим метком, левом руком (јер је био леворук) пуцао је себи у слепоочницу. Партизани су му извадили 6 златних зуба, а 4 златна зуба у доњој вилици нису видели.[SUP][1][/SUP]
Kliknite za proširenje...

JA SAM CUO OD SVOJIH DA JE MILOS ERKIC DJEDA SPASIO OD NJEMACA A MUSLIMAN SAM
 
Ненад:
Наставак Коришћена литература, Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 5. Такође, Душан Трбојевић, Церско Мајевичка група корпуса и Милослав Самарџић, Истина о Калабићу.

Последње борбе после Зеленгоре вођене су изм. 18-20.5.1945. код Горажда и Вишеграда и од 17.-23.5.1945. у долини реке Сутјеске где је уништена група мајора Палошевића.
6.6.1945. у селу Јагоршница комунисти су заробили пуковника Кесеровића. Кесеровић је да би заштитио мештане говорио да га нису примали у кућу, да нико ни за новац није хтео да му направи сплав итд.
Пуковник Рачић се извукао из борбе са Церско-Мајевичком групом корпуса и отишао у правцу Сребренице и Братунца да пронађе могућност преласка преко Дрине, док је његов начелник мајор Туфегџић кренуо преко Деветка ка Мајевици. Образоване су 4 колоне од по 200 бораца ради лакшег кретања и пробијања. Прве три колоне су успеле да се пробију ка Мајевици, док је четврта заваравајући трагје код Братунца је нападнута и разбијена. Погинули су изм. осталихкапетан Панта Пухар и поручник Рајко Марковић, капетан Милан Павловић је заробљен и стрељан. Друга група на челу са мајором Станимиром Васићем је при повратку нападнута и погинуо је капетан Душан Јеремић. Јуна 1945. гине и мајор Станимир Васић. Групу капетана Теодоровића комунисти су напали 25.5.1945. код Јелице на Мајевици. при чему се мајор Туфегџић пробио до Семберије у близини манастира Тавне. Ту је Теодоровић заробљен, док је мајор Туфегџић рањен у руку. Теодоровић је захваљујући стражару побегао из шабачког затвора. Капетан Теодоровић је одсео у кући Марине Васић у селу Гуњак код Пецке где је откривен и убијен у својој земуници. Рачић је прешао у Србију у јесен 1945. у село Савковиће код Љубовије где је одсео код Петка Обрадовића. Његов рођак Милован га је издао и открио комунистима. Рачић је погинуо 27.11.1945. Тело му је у Љубовији изложено, након чега га је сахранио један сељак на месту данашње аутобуске станице у Љубовији.

Потпуковник Никола Калабић је прешао Дрину јуна 1945. и растао се са Дражом код села Закмур код Фоче, јуна 1945. Наставио је акцију у планинском крају испод Ваљева. Почетком децембра 1945. је позвао своје четнике на састанак и обавестио их да прекидају акцију до пролећа док тава не озелени. Сведок састанка је био и један од његових четника Јордан Радовановић. Поручник Живорад Мишић, постављен за команданта Ваљевског корпуса је заробљен на Светог Николу и спроведен у ваљевски затвор. Сам Калабић гине у Дегурићкој пећини у градачкој клисури 19.1.1945. у борби против комуниста. Ту борбу су преживели његов начелник штаба мајор Милан Стојановић, који је побегао у емиграцију и посведочио о томе, Вељко Костовић и Божидар Божановић, који су касније заробљени на Копаонику, и који су о томе причали проти Михаилу Даниловићу, као и још један четник који је то испричао Јордану Радовановићу, који је заробљен касније.
Комунисти су касније потурили лажну причу о Калабићевој издаји Драже коју је оборио најпре публициста Војислав Давидовић 1971. користећи углавном велике логичке грешке ове верзије, а затим и Милослав Самарџић књигом Истина о Калабићу 1999.

Најактивнију групу имао је капетан Мирко Томашевић, у Расини је имао 800 бораца крајем 1945. (Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 83).

Следи наставак чим се нађе мало времена...
Kliknite za proširenje...
postovani
na zalost ,tek sada sam se prikljucio u ovu temu,jer sam skoro zapoceo pretragu za nekim rodjacima koji su ratovali u II sv.ratu...

molio bih vas za pomoc ako ste u mogucnosti i imate jos neke informacije o kapetanu Panteliji Puharu komandantu RADJEVSKE BRIGADE.
A navodi se datum pogibije16-05-1945- kod Bratunca.
Nije do sada pronadjen nikakav podatak o njegovom grobu.
Vodi se kao NESTAO...

kAKO BIH I GDE MOGAO DA DODJEM DO NEKIH PODATAKA

HVALA UNAPRED
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top