Poslednji Anđeo u ludnici
Bio je to jedan od onih dana koje je trebalo elegantno preskočiti. Prespavati. Jednostavno pritisnuti dugme i isključiti sluh. Možda ustati, pojesti komad lubenice i ispiškiti se.
- Ustani - vikao je, skakao po krevetu, a onda počeo noktima da prevlači po neprobojnom staklu.
- Odlazi - rekla sam mu tiho, onako kako samo bes to može da izgovori.
- Lepo ti stoji belo - rekao je tužno i u znak pomirenja mi prineo ispružen dlan sa osam belih i dve plave pilule.
- Hvala - pogledala sam ga u oči i odmah bila svesna svoje predaje.
Nasmešio se, nežno do smrti nežno, neuvežbano....
- Hej, vidi šta imam - njegov najiskreniji način da me uveseli.Držao je u rukama makaze i smejao se srećno kao dete, koje je sestrici nabralo buket divljeg cveća.
- Ukrao sam ih juče iz ambulante - glas mu je bio tiši nego obično, zbog uzbuđenja.
- Lepo ti stoji belo - rekao je još jednom.
- Molim te, odlazi...odlazi odavde, samo si ti još ostao...neću te kriviti, znaš da ti nije mesto među ovim zidovima....- preklinjala sam, posle dugo vremena. Umeo je da me pročita. Znao je da sam iskrena.
Sevnule su makaze. Dva brza moćna poteza. Perje, belo kao soba.
- Sada ne mogu nigde - tiho, zastrašujuće, možda zbog osmeha.
Brzo su mi previli zglobove i vratili u sobu. Sedeo je šćućuren u uglu, učinilo mi se uplašen...čekao je.
- Dođi - zagrlila sam ga, pažljivo, da mu ne povredim isečena krila.
- Uzmi parče lubenice...molim te...hajde...zbog mene....- tepala sam mu, dok mi je jeo iz ruke, čisto da mi udovolji.
- Sada ne mogu nigde - ovaj put je to izgovorio plašljivo, čekajući na moj odgovor.
- De,de, biće sve u redu - tešila sam ga...
- Ipak si ti poslednji Andjeo u ludnici.
Bio je to jedan od onih dana koje je trebalo elegantno preskočiti. Prespavati. Jednostavno pritisnuti dugme i isključiti sluh. Možda ustati, pojesti komad lubenice i ispiškiti se.
- Ustani - vikao je, skakao po krevetu, a onda počeo noktima da prevlači po neprobojnom staklu.
- Odlazi - rekla sam mu tiho, onako kako samo bes to može da izgovori.
- Lepo ti stoji belo - rekao je tužno i u znak pomirenja mi prineo ispružen dlan sa osam belih i dve plave pilule.
- Hvala - pogledala sam ga u oči i odmah bila svesna svoje predaje.
Nasmešio se, nežno do smrti nežno, neuvežbano....
- Hej, vidi šta imam - njegov najiskreniji način da me uveseli.Držao je u rukama makaze i smejao se srećno kao dete, koje je sestrici nabralo buket divljeg cveća.
- Ukrao sam ih juče iz ambulante - glas mu je bio tiši nego obično, zbog uzbuđenja.
- Lepo ti stoji belo - rekao je još jednom.
- Molim te, odlazi...odlazi odavde, samo si ti još ostao...neću te kriviti, znaš da ti nije mesto među ovim zidovima....- preklinjala sam, posle dugo vremena. Umeo je da me pročita. Znao je da sam iskrena.
Sevnule su makaze. Dva brza moćna poteza. Perje, belo kao soba.
- Sada ne mogu nigde - tiho, zastrašujuće, možda zbog osmeha.
Brzo su mi previli zglobove i vratili u sobu. Sedeo je šćućuren u uglu, učinilo mi se uplašen...čekao je.
- Dođi - zagrlila sam ga, pažljivo, da mu ne povredim isečena krila.
- Uzmi parče lubenice...molim te...hajde...zbog mene....- tepala sam mu, dok mi je jeo iz ruke, čisto da mi udovolji.
- Sada ne mogu nigde - ovaj put je to izgovorio plašljivo, čekajući na moj odgovor.
- De,de, biće sve u redu - tešila sam ga...
- Ipak si ti poslednji Andjeo u ludnici.
