ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЂАКОНА АВАКУМА

N

nesa50

Primećen član
Poruka
904
М. Ђ. Милићевић:


ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЂАКОНА АВАКУМА

Ђакон Авакум био је младић неописиве лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га и речима и обећањима, да пређе у њихову веру: али га никако нису могли склонити.
Најпосле, кад је дошао дан да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом, из гласа певао овако:

"Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чинте што је вама драго!

А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!"

Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!
На таке речи, соко младић, викне на ово певати, и песмом мајци одговарати:

"Мајко моја!На млеку ти хвала!
Ал, не хвала на науци такој!

Брзо ћеш се обрадоват сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде.

Благо томе ко раније умре;
Омање је и муке и греха,
Па шта коме Бог и вера дадне;
А још има браће на свијету!"

Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
- А, збиља, - рећи ће младић, смешећи се: - умиру ли и Турци кад год?
- Е, па умиру, да Бог ме!
- Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми је греха.
Видећи оволику тврђу вери својој, и оволико не плашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва, набију на колац, и усправе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол капије водио к Теразијама.
Тако је јуначки свршио свој живот млађани Ђакон Авакум!
Слава му довека!



(М. Ђ. Милићевић: "Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба", Београд, 1888, стр.5-7).
 
Војислав Ј. Илић Млађи ХЕРОЈИ КРСТА* Свети Сава гласно рече: "Ево стазе изабране: светле али трновите... ... Не бојте се, децо моја! Страдање је пут спасења, чистилиште људске душе, Мучеништво - то је извор и колевка величине! Ваша вера нек је сестра родољубља вашег врелог! И, када вас успрогоне, и мучили кад вас буду, Останите верна чеда Православне Цркве свете, И љубите безгранично отаџбинску своју груду!" Будућност је разумела, шта јој мудра прошлост збори, И њен наук поста завет искушеном српском роду, И ја видим густе чете мученика окованих, Где умиру, насмејане, за крст часни и слободу! Ено тамо... Дарул Џихад. Град Београд. Кроз капију звану "Стамбол", Јаничарска руља јури и пред собом страх разноси; Млад к'о капља, леп к'о ружа, пред њом свезан младић иде И зашиљен храстов колац на рамену своме носи. "Авакуме, српски сине, ти Пајсијев ђаче верни, Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа! Не хтеднеш ли - та знаш добро Пајсијеву судбу црну! И тебе ће, овог часа, покосити судба иста!" "Смрт избавља од свих беда! Благо оном ко пре умре, Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети! Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше! Чин'те, Турци, што вам драго! И тако се мора мрети!" Бурни жагор. "Дивно дете." - кадуне се чудом чуде "Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци, криво!" И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке Прободе му јатаганом мученичко срце живо!... И сутрадан, на истоку, по развитку зоре ране, Кад исплива једним рубом, сунце као крв румено, Оно заста и задрхта, јер угледа сред пољане Младићево мртво тело наврх коца набијено!... О, витешка Отаџбино земљо жртва скупоцених, Ко те диже, исполински, на највише части зреник? Ко је творац твоје славе?... Историја одговара: Бритка сабља и крст часни: српски војник и свештеник! Ал, тежак је пут до циља! Трновит је пут ка слави! Врло много суза има у дну сваке величине! Слобода је, слатко пиће: она чини драж живота! Али свака капља њена родила се из горчине! О, витези, о, јунаци, сјајне луче свих времена, Неумитна Историја о вама ће суд изрећи: Да крв своју источисте, нештедице, из свих вена, И да, славом мучеништва, нико од вас није већи!... * Спевано и рецитовано на свечаној прослави Недеље Православља, приређеној 1924. г. у Београду од стране Главног Одбора Свештеничког удружења. (Весник Српске цркве, 1925, П. стр. 65-69).
 
Тихон Хаџић: ЂАКОН АВАКУМ (1794 — 1814) Горостас! — Здрав!... Мио... Тек коврџа брада, Певач гласа звонка! Храм се манастирски и због Њега пуни... Ко га не зна: млада, у златном стихару — ко да кроз свемирски простор сама звезда лепотица кружи — када, као ђакон, кадећ' верне, служи! Искрени хришћанин: одано, свим бићем. воли веру свету својих праотаца!... Неки Турчин, једном, бану — понет пићем — Мећу црнорисце, ко вук сред оваца! Би му мало знојем братства што се служи, већ и — смушен — поче Хришћанство да ружи... Погођен, Авакум тог трена одврати и на Ислам, цептећ, не мањи руг осу... Убрзо су многи Турци били збрати и ђакона младог шчепаше за косу!... По мучењу дугом, један Анадолац зверску осуду је изрекао: „На колац!" — Чистоту прљавци у Београд воде: на Калемегдану обест да примене... Но, Турци му живот нуде док с Њим ходе: да „полумесецем" свети крст Му замене... А образ?... Да би га сачувао блатње — Горостас! — Он прими — с песмом — круну патње! — Горостас! — Вјечнаја памјат! — Бесмртниче... Не само са верског становишта, но ли и националног, Теби не утиче у заборав име! Зар занос не сколи свакога — не само Оца или Брата — подвиг Ти надљудски чим почне да схвата! Све претње мучењем најгрознијим тела Ти примаш са песмом, исправношћу згреван! Јежимо се и од жаочице пчела: Ти — због части — стајеш пред бол и несневан! Нити страха, нити молбе тиранину: зар постид Србину, зазор Хришћанину! Чак честито питаш свога мучитеља — на издајство који калућера. гони: ако изневериш Кротког Учитеља — може л' да Ти за срам бесмртност поклони?... Подлост не доноси л' вечности обиље, чему напуштати земаљско закриље! Дубоко, сократски радујеш се мрењу: „Уколико краћа животна је стаза, утолико мање места огрешењу!"... Свенуо си као зелен плод од мраза... Света Црква наша даје Ти признање — Горостас!. — ореол: Свецем овенчање! (Гласник Српске православне цркве, 1964. 12. Стр. 418).
 
Слободан Д. Невољица: СВЕТОМ ПРЕПОДОМУЧЕНИКУ ЂАКОНУ АВАКУМУ Буна је била у три нахије, хиљаду осамсто четрнаесте, али подигнута у јесен, у недоба! Опет су турске сабље бесно фијучућ' секле, а ланци на Србима звечали од Трнаве до Београда. Храбри ђаконе Авакуме: Тебе међу првима изведоше на губилиште! Какву си само снагу имао да главу високо подигнеш, запојеш славуј-грлом и колац смрти сам на рамена од двадесет лета ставиш, крочиш поносно! Својим очима чарним ниси видео турске главе у чалмама, јер су у земљу гледале и пропадале стидујућ' од Твоје красоте и вере у Христа гранитне. Али, у претпоследњем часу угледао си малу прилику, Теби тако драгу - Твоју мајку сиротицу! Дошла ко свака српска мати што за сина стрепи. Болно јој трепери душа Што Те подиже и васпита, дрхти јој срце под којим си се зачео, сузе рони, а руке крши, моли те: Сине, превери и живот сачувај! Господ ће то разумети и Теби опростити! Ти мајци благо одговори: Опрости мајо, вере се одрећи нећу! Ја страдам за Христа и мој народ поробљени! Тако и би! Ти пострада, али не залуд! Србија збаци јарам са себе! Свети преподомучениче ђаконе Авакуме Трнавски и Српски: Молимо Те, не допусти да нашу тешко стечену слободу било ко угрози и крст прегази. Ако затреба, домоли да Свети великомученик Георгије копљем отера алу од Србије!
 
СМРТ ЂАКОНА АВАКУМА У јесен 1814. године Шта то кличе на врху Каблара Још пре зоре и данице сјајне? Дал' је соко, дали бела вила? Нит' је соко, нити бела вила, Већ попева ђакон Авакуме Лов ловећи по гори зеленој; Запевао песме о слободи И о српским јунацима старим: О јунаку старини Новаку, О Грујици и о Радивоју; пева момче ка но соко сиви, лепше пева него бела вила, планина се планини одзива, по земљи се трава занијела, а са горе отпадало лишће. То се чудо чуло до везира, До онога паше Сулејмана У стојноме граду Београду, Па он зове својега везира, Зове везир пашу Ћаја-пашу И овако њему проговара: "Чу ли мене,пашо Ћаја-пашо! '"Намах узми дванаест делија; "Потециге Чачку и Каблару, "Ухватите момче Авакума, "Ал' немојте њега погубити, "Жива ми га доведите амо". Ђаја-паша намах послушао, Подиже се Чачку и Каблару, Води собом дванаест делија; Ухватише српско момче младо, Везаше му наопако руке, Па га воде Сулејман-везиру. Кад Авакум пред везира дође, Вели њему везир Сулејмане! "Млад си, леп си, момче Авакуме! "Жао ми те погубити млада: "Потурчи се, не погини лудо; "Даћу теби читав товар блага, "Вечилом те мојим учинита, "Да благујеш и да господујеш "У стојноме граду Београду". Ал' је момче срца слободнога, Слободнога, срца јуначкога, Па говори ђакон Авакуме: "Хвала теби, честити везиру "На милости и на дару твоме! "Али почуј, што ћу теби рећи: "Не бих ти се јунак потурчио, "Потурчио, Христа нагрдио, "Да ми дадеш три товара блага, "Да ми дадеш над Босном везирство: "Нема вере боље од хришћанске! "Срб је Христов, радује се смрти, "А Суд Страшни чека и вас Турке, "Па ви чин'те, што је вама драго; "А скоро ће турци долијати, Бог је сведок и његова правда". Кад то зачу везир Сулејмане, Намах викну дванаест делија! "Брже колац тврди зарежите, "Жива њега на колац набијте, "Нек се мучи, кад се не потурчи!" Везира су слуге послушале: Авакума хитро дохватише, Изведоше граду на пољану; Колац тврди оштро зарезаше, Да уморе спрскo момче младо. Ал' за њима пристанула мајка, Кука јадна из грла бијела, Грозне сузе лије низ образе; Па говори сину Авакуму: "Авакуме, моје чедо драго! "Себе млада, сине, не погуби. "Своју стару не ојади мајку: "Потурчи се, ако Бога знадеш! "А Бог ће ти гријех опростити, "Јер је гријех за невољу, сине". Ал' запева ђакон Авакуме, Запевао танко гласовито И кроз песму мајци одговара: "Мајко моја, на млеку ти хвала! "Ал' не хвала на науци таквој! "Немој жалит' што ћу млад умрети: "Ти си стара, дуго чекат' нећеш, "Брзо ћеш се обрадоват' сину, "Док пред Божје изидемо лице; "Смрт избавља из свакојих беда; "Цвет пролетњи иде тек за зимом: "Из зумбула слобода се рађа. "Благо томе, ко раније умре, "Омање је муке и гријеха; "А још браће имаде на свету, "Који ће те стару подржати "Теб' подржат', мене покајати "И Христову веру очувати". Кад то зачу дванаест делија, Турци беху, за Бога хајаху: Најпре њему срце прободоше, Па га онда на колац вргоше, Да с' не мучи, да је мање греха. У мајке се душа узрујала, А ум јој се помутио грдно: Ноктима је лице нагрдила, Низ лице јој крвца тецијаше, Пак се бије у слабачке груди; Оде јадна дома кукајући, Кукајући, тужно наричући. (Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.)
 
nesa50:
М. Ђ. Милићевић:


ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЂАКОНА АВАКУМА

Ђакон Авакум био је младић неописиве лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га и речима и обећањима, да пређе у њихову веру: али га никако нису могли склонити.
Најпосле, кад је дошао дан да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом, из гласа певао овако:

"Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чинте што је вама драго!

А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!"

Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!
На таке речи, соко младић, викне на ово певати, и песмом мајци одговарати:

"Мајко моја!На млеку ти хвала!
Ал, не хвала на науци такој!

Брзо ћеш се обрадоват сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде.

Благо томе ко раније умре;
Омање је и муке и греха,
Па шта коме Бог и вера дадне;
А још има браће на свијету!"

Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
- А, збиља, - рећи ће младић, смешећи се: - умиру ли и Турци кад год?
- Е, па умиру, да Бог ме!
- Онда је свеједно, а пре, а после; што пре умрем, омање ми је греха.
Видећи оволику тврђу вери својој, и оволико не плашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва, набију на колац, и усправе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол капије водио к Теразијама.
Тако је јуначки свршио свој живот млађани Ђакон Авакум!
Слава му довека!
(М. Ђ. Милићевић: "Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба", Београд, 1888, стр.5-7).
Kliknite za proširenje...
Junak vjere poput prvomučenika arhiđakona Stefana.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top