POSLE

Linija nepostojanja deli,
navika li je ili potreba?

Jutarnja svetlost umivena
prošeta obnažena bestidna
osvaja svojim trajanjem
uporno carujući danom.

U sobi polutama kao šapat
leluja zavesa dah magli okno
miris toplote sa jastuka
hladi se u čežnji za telom.

I zvuka tog nepostojanja
uzimam onu naj-tananiju
nit kojom povezujem
dodire razasute u osvitu.

Stvaram naviku sećanja
su potreba za vazduhom
liniju sam izbrisala pre
dolaska tvog daha.
 
Kliknite za proširenje...
Granice vidljivom doista postoje
jedna takva granica i jasno jutro je
koja deli dan od noći i javu od sna
ali imaginacija te granice lako prelazi
bez vize i kontrole a za nju ni pesme ne mare:D
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top