Данас је устао пре звона.
Јер, данас му је био посебан дан. Данас је требало да се види с Њом. Постоје оне и Она.
И он је тога потпуно свестан. Она је он. И он је Она. Разумеју се и док ћуте, можда и боље него кад причају. Довољно је само да се гледају.
Одавно је одустао од покушаја да је описује другим људима. Увек би му понестало речи. Њему, за којег кажу да су речи његове играчке.
А трудио се, није да није.
Али, свака реч коју би покушао да употреби за њу је била или недовољно добра или су је већ други потрошили на друге жене. Оне које јој ни по чему нису дорасле.
И оне које су обесмишљавале те речи.
О, лако је описати Њен изглед, плаву косу и зелено-плаве очи, витко тело и лепе, чврсте мале груди. Гузу, исто тако малу, али као створену баш за његово крило. Те нежне прсте. Дугуљасте, а опет јаке. Како ли само гребу по леђима, често се питао. Усне од којих је тешко одвојити поглед јер доња указује на прикривену страст.
Потиснуту због околине и места у друштву.
Због улога које је играла. Она, којој ни једна није одговарала, али која се у свакој савршено сналазила.
Данас је устао пре звона.
Лак као перо, истуширао се и скратио бркове. Насмејан. Сањао ју је. Воли кад је сања.
Кренуо је од куће довољно да стигне бар десет минута раније. Волео је да је гледа док улази у њихов кафић у којем се одувек срећу. Да је гледа како пролази између столова и иде ка њему.
И, увек када би стигао после Ње, морао је да пази како прилази столу јер је имао утисак како му биће прерасте тело за пола броја. Па је увек постојала могућност за запне за сто, столицу или неки од подијума кафића. Кад би је видео како седи, за њега није постојало ништа осим њених очију, привлачила га је као магнет.
Одувек је имао утисак да би могао да је види и кад би му везали очи.
Данас је стигла пре њега. Савршено дотерана седела је за столом у углу. Одмах ју је угледао. Осмехнуо се. Она је узвратила осмех.
Опет је постао свестан колико је воли. И на који начин је воли. Колико је Она њему посебна на начин непреводив у речи. Жена која му је припадала цела и којој је припадао цео. А опет није. Чудно за друге људе. Не и за њих.
Руковали су се.
Без пољупца.
Прехлађена је и зато га није пољубила. Као да он не би због Ње прележао и мале богиње ако треба. Или велике... Није битно, само да осети додир тих усана на свом образу.
Волео је Њу поред себе. Волео је себе поред Ње.
Причали су о свему, као људи који се дуго нису видели али који се никад не растају.
И смејали су се заједно, опет и изнова.
Осећали бриге и сумње једно другога.
Просто су постојали заједно.
О, немојте да мислите да су они неки љубавници или нека комбинација.
Нису.
Они су више од тога.
Мада, истини за вољу, никад нису делили постељу. Ни купатило. Ни сто или столицу.
Но, не значи да неће.
Али за сада нису.
Били су скоро па платоничари.
Јер, да је било до њега, била би Она и на столу, и на столици, и у купатилу и у постељи.
А и он би био ту негде. Најближе што се може.
Но, Њена реч је била закон. Цревно слово.
Волео је по цену да је нема.
Не мислите да је он неки слабић. Свашта се о њему може рећи али то је некако најдаље од истине.
Она му је битна и он је поштовао Њене жеље. Све Њене жеље. Чак и када је знао да нису добре за Њу. Али знао је да код Ње наметање не помаже и не доноси дуготрајну добит.
А њему је била битна обострана дуготрајна добит.
И тако је пролетело тих сат и по које су имали на располагању.
Неосетно.
И растали су се носећи једно друго са собом.
Заувек.
И не питајте се сада што сам вам испричао ову наизглед бесмислену причу, без почетка и краја.
Она је само цртица из живота то двоје надљуди...
Јер, данас му је био посебан дан. Данас је требало да се види с Њом. Постоје оне и Она.
И он је тога потпуно свестан. Она је он. И он је Она. Разумеју се и док ћуте, можда и боље него кад причају. Довољно је само да се гледају.
Одавно је одустао од покушаја да је описује другим људима. Увек би му понестало речи. Њему, за којег кажу да су речи његове играчке.
А трудио се, није да није.
Али, свака реч коју би покушао да употреби за њу је била или недовољно добра или су је већ други потрошили на друге жене. Оне које јој ни по чему нису дорасле.
И оне које су обесмишљавале те речи.
О, лако је описати Њен изглед, плаву косу и зелено-плаве очи, витко тело и лепе, чврсте мале груди. Гузу, исто тако малу, али као створену баш за његово крило. Те нежне прсте. Дугуљасте, а опет јаке. Како ли само гребу по леђима, често се питао. Усне од којих је тешко одвојити поглед јер доња указује на прикривену страст.
Потиснуту због околине и места у друштву.
Због улога које је играла. Она, којој ни једна није одговарала, али која се у свакој савршено сналазила.
Данас је устао пре звона.
Лак као перо, истуширао се и скратио бркове. Насмејан. Сањао ју је. Воли кад је сања.
Кренуо је од куће довољно да стигне бар десет минута раније. Волео је да је гледа док улази у њихов кафић у којем се одувек срећу. Да је гледа како пролази између столова и иде ка њему.
И, увек када би стигао после Ње, морао је да пази како прилази столу јер је имао утисак како му биће прерасте тело за пола броја. Па је увек постојала могућност за запне за сто, столицу или неки од подијума кафића. Кад би је видео како седи, за њега није постојало ништа осим њених очију, привлачила га је као магнет.
Одувек је имао утисак да би могао да је види и кад би му везали очи.
Данас је стигла пре њега. Савршено дотерана седела је за столом у углу. Одмах ју је угледао. Осмехнуо се. Она је узвратила осмех.
Опет је постао свестан колико је воли. И на који начин је воли. Колико је Она њему посебна на начин непреводив у речи. Жена која му је припадала цела и којој је припадао цео. А опет није. Чудно за друге људе. Не и за њих.
Руковали су се.
Без пољупца.
Прехлађена је и зато га није пољубила. Као да он не би због Ње прележао и мале богиње ако треба. Или велике... Није битно, само да осети додир тих усана на свом образу.
Волео је Њу поред себе. Волео је себе поред Ње.
Причали су о свему, као људи који се дуго нису видели али који се никад не растају.
И смејали су се заједно, опет и изнова.
Осећали бриге и сумње једно другога.
Просто су постојали заједно.
О, немојте да мислите да су они неки љубавници или нека комбинација.
Нису.
Они су више од тога.
Мада, истини за вољу, никад нису делили постељу. Ни купатило. Ни сто или столицу.
Но, не значи да неће.
Али за сада нису.
Били су скоро па платоничари.
Јер, да је било до њега, била би Она и на столу, и на столици, и у купатилу и у постељи.
А и он би био ту негде. Најближе што се може.
Но, Њена реч је била закон. Цревно слово.
Волео је по цену да је нема.
Не мислите да је он неки слабић. Свашта се о њему може рећи али то је некако најдаље од истине.
Она му је битна и он је поштовао Њене жеље. Све Њене жеље. Чак и када је знао да нису добре за Њу. Али знао је да код Ње наметање не помаже и не доноси дуготрајну добит.
А њему је била битна обострана дуготрајна добит.
И тако је пролетело тих сат и по које су имали на располагању.
Неосетно.
И растали су се носећи једно друго са собом.
Заувек.
И не питајте се сада што сам вам испричао ову наизглед бесмислену причу, без почетка и краја.
Она је само цртица из живота то двоје надљуди...
