- Poruka
- 379.210
Dejvid Hokni smatra se najuticajnijim britanskim umetnikom 20. veka i jednim od pionira britanskog pop-arta. Slikarstvo je studirao na Kraljevskom koledžu u Londonu u periodu između 1959. i 1962. godine. Godinu dana nakon završenih studija, u galeriji Džona Kasmina, bila je organizovana prva Hoknijeva samostalna izložba. Izložba je postigla ogroman uspeh i sva izložena dela bila su prodata do kraja godine. Početkom januara naredne 1964. godine, Hokni je odlučio da deo zarade potroši na putovanja po Sjedinjenim Američkim Državama, a na vrhu njegove liste bila je Kalifornija.
Kada je Hokni prvi put stigao u Los Anđeles početkom šezdesetih godina 20. veka, bio je zadivljen ogromnim brojem bazena u gradu. Naredne dve decenije bazeni će biti glavna tema Hoknijevog slikarstva, predstavljajući za njega simbol idiličnog sunčanog sveta razonode i seksualne slobode, dok su njegovi prikazi kuća u Los Anđelesu postale ključne slike u stvaranju kulturnog identiteta Južne Kalifornije. Bazeni su takođe predstavili za Hoknija i zanimljiv izazov tehničke prirode, u vidu pronalaženja načina za predstavljanje vode, a posebno njene površine koja se neprestano menja.
Portret umetnika (bazen sa dve figure), dospela je ponovo u centar interesovanja kada je u novembru 2018. godine,
njena cena na aukciji dostigla neverovatnih 90 300 000 dolara, i time postavila novi rekord, postavši najskuplje plaćena slika živog umetnika.
Nastanak ovog dela Hokni je okarakterisao kao spontan i impulsivan. Naime, u svom ateljeu Hokni je bio okružen mnoštvom fotografija. Jednoga dana, za oko su mu zapale dve fotografije; Jedna na kojoj se nalazi plivač pod vodom, nastala u Holivudu 1966. godine; i druga – figura muškarca koji gleda ka zemlji. Hoknijeva zamisao je bila da „spoji” figure sa ove dve fotografije u jedinstven narativ, tako da stojeća figura koja gleda ka zemlji zapravo posmatra plivača koji je pod vodom.
Sa radom je počeo u oktobru 1971. godine, ali nakon četiri meseca, nezadovoljan svojim učinkom, a naročito uglom pod kojim je slikao bazen, Hokni je uništio prvu verziju ove slike.Početkom aprila 1972. godine, pripremajući svoju izložbu u galeriji Andrea Emeriha u Njujorku, koja je bila zakazana za naredni mesec, ponovo je započeo rad na ovoj slici.
Kako bi bolje vizualizovao svoju prvobitnu zamisao (kompoziciju), Hokni je pre početka rada na slici otputovao na jug Francuske, gde je, nadomak Sen Tropea, u vili režisera Tonija Ričardsona, uradio seriju fotografija, postavljenih prema originalnoj kompoziciji. Na fotografiji su mu pozirali njegov asistent u ateljeu, Mo Mekdermot, kao figura koja gleda ka bazenu u ružičastoj jakni, i tada mladi fotograf Dzon Sen Kler, kao plivač u bazenu (ispod vode). Tada je Hokni načinio preko stotinu fotografija, kojima je, po povratku u London, prekrio zidove svog ateljea.
Nezadovoljan fotografijama Mekdermota, Hokni je naknadno fotografisao, bivšeg partnera i muzu, umetnika Pitera Šlezingera u Kensington Gardensu u istom položaju, pod istim svetlosnim uslovima, i u istoj ružičastoj jakni. Od ovog snimanja sastavio je kompozitnu Šlezingerovu fotografiju sačinjenu od pet odvojenih kolažiranih delova.
Na osnovu ovog niza fotografskih studija, Hokni je na slici radio između 14 i 18 sati dnevno u periodu od dve nedelje, kako bi uspeo da je završi pre odlaska na njujorške izložbe.Pre nego što je Hokni stigao do konačne kompozicije, eksperimentisao je različitim pozadinama slike, menjajući postavku sa dalekih planina na zidove od cigle, staklene zidove, odlučivši se na kraju za zelene planine nadomak Sen Tropea.
Jovan Mladenović
Kada je Hokni prvi put stigao u Los Anđeles početkom šezdesetih godina 20. veka, bio je zadivljen ogromnim brojem bazena u gradu. Naredne dve decenije bazeni će biti glavna tema Hoknijevog slikarstva, predstavljajući za njega simbol idiličnog sunčanog sveta razonode i seksualne slobode, dok su njegovi prikazi kuća u Los Anđelesu postale ključne slike u stvaranju kulturnog identiteta Južne Kalifornije. Bazeni su takođe predstavili za Hoknija i zanimljiv izazov tehničke prirode, u vidu pronalaženja načina za predstavljanje vode, a posebno njene površine koja se neprestano menja.
Portret umetnika (bazen sa dve figure), dospela je ponovo u centar interesovanja kada je u novembru 2018. godine,
njena cena na aukciji dostigla neverovatnih 90 300 000 dolara, i time postavila novi rekord, postavši najskuplje plaćena slika živog umetnika.
Nastanak ovog dela Hokni je okarakterisao kao spontan i impulsivan. Naime, u svom ateljeu Hokni je bio okružen mnoštvom fotografija. Jednoga dana, za oko su mu zapale dve fotografije; Jedna na kojoj se nalazi plivač pod vodom, nastala u Holivudu 1966. godine; i druga – figura muškarca koji gleda ka zemlji. Hoknijeva zamisao je bila da „spoji” figure sa ove dve fotografije u jedinstven narativ, tako da stojeća figura koja gleda ka zemlji zapravo posmatra plivača koji je pod vodom.
Sa radom je počeo u oktobru 1971. godine, ali nakon četiri meseca, nezadovoljan svojim učinkom, a naročito uglom pod kojim je slikao bazen, Hokni je uništio prvu verziju ove slike.Početkom aprila 1972. godine, pripremajući svoju izložbu u galeriji Andrea Emeriha u Njujorku, koja je bila zakazana za naredni mesec, ponovo je započeo rad na ovoj slici.
Kako bi bolje vizualizovao svoju prvobitnu zamisao (kompoziciju), Hokni je pre početka rada na slici otputovao na jug Francuske, gde je, nadomak Sen Tropea, u vili režisera Tonija Ričardsona, uradio seriju fotografija, postavljenih prema originalnoj kompoziciji. Na fotografiji su mu pozirali njegov asistent u ateljeu, Mo Mekdermot, kao figura koja gleda ka bazenu u ružičastoj jakni, i tada mladi fotograf Dzon Sen Kler, kao plivač u bazenu (ispod vode). Tada je Hokni načinio preko stotinu fotografija, kojima je, po povratku u London, prekrio zidove svog ateljea.
Nezadovoljan fotografijama Mekdermota, Hokni je naknadno fotografisao, bivšeg partnera i muzu, umetnika Pitera Šlezingera u Kensington Gardensu u istom položaju, pod istim svetlosnim uslovima, i u istoj ružičastoj jakni. Od ovog snimanja sastavio je kompozitnu Šlezingerovu fotografiju sačinjenu od pet odvojenih kolažiranih delova.
Na osnovu ovog niza fotografskih studija, Hokni je na slici radio između 14 i 18 sati dnevno u periodu od dve nedelje, kako bi uspeo da je završi pre odlaska na njujorške izložbe.Pre nego što je Hokni stigao do konačne kompozicije, eksperimentisao je različitim pozadinama slike, menjajući postavku sa dalekih planina na zidove od cigle, staklene zidove, odlučivši se na kraju za zelene planine nadomak Sen Tropea.
Jovan Mladenović
