Popizditis

[gospodjica14]

Juče izlazim s posla posle onog potopa, dopelavam se do stanice a tamo milion ljudi čeka. Stanem, čekam, čekam, čekam, polako mi raste pritisak, omorina pritisla i posle jedno pola sata pukne mi film i krenem peške. Ispešačila sam ultra brzim hodom sve do iznad Ofkinog stadiona. Sve vreme ključa u meni bes, i što je grad raskopan, i što kad padne jeb.... kiša kao da su sekire padale, sve staje, i što uopšte moram svaki dan da dolazim do grada...Munje i gromovi, ljutnja raste progresivno sa svakim žustrim korakom, a hodanje bogami traje. Konačno pristižem do te tačke iznad Ofke, kad pored mene prolazi beli kombi pun likova sa takvim njuškama da ti se život smuči, kreću da me odmeravaju, a meni se lice tog trenutka pretvara u... ne znam diabolik, izobličim se skroz i mislim "ako samo nešto guknu, pobiću ih, samleću ih (zapravo bi osula psovke i sve najgore uvrede koje bi mi pale na pamet). Na sreću, valjda kad su videli izraz lica, prođoše bez reči. I tako stižem, stajem, tahikardija radi, obliva me hiljadu znojeva, skidam džemper, u tom stiže krcat autobus u koji se nekako uguravam i pišem poruku čoveku mi "Peške sam došla do (tačke x). Sutra se selim odavde". Zove on, i smeje se , pita gde se seliš "u Crnu Travu! na planinčinu bre di nema žive duše, ni autobusa, ni gužve, nit prekopanih ulica, samo zelenilo, mir i spokoj". Ne vičem, glas mi leden i ravan. Kaže on, pa vidi, moglo je i gore da bude, mogao je da te uhvati pljusak...mogao je, kažem, i grom da me udari. Ne mora ništa gore, dovoljno je loše.

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

 

[Alisa u zemlji čuda]

Planiram da se preselim u Crnu Travu kao i ti.
To me održava da ne poludim.
A u BG-u ne bih živela ni za šta na svetu. Ko se tu rodio i živi ceo život pa ne zna za bolje, to razumem.
Ali ljudi koji se dosele u BG, e to ne razumem.
Mene svaki put tuga uhvati kad vidim koliko vremena ljudi troše u saobraćaju u toj košnici, to je ubistvo čoveka.

 

[moonja..]

Čuj ne znamo šta je bolje ako smo rođeni u Begeju ....baš fala.....eno pisala Mardž Simpson kako je neki izginuo od groma, sa isključenim bojlerom, u svojoj kući na Paliću.....taj se nije žalio na gužvu...

E, el ima veze što su te gledali momci iz kombija sa kolapsom...mogli su,bwe, da te povezu, da ne čekaš bas...


Satje i 27.mart da prekopavaju .i tako dalje...valjda misle ljudi će da lete......msm, meni uzbrdice smetaju samo...zbog radi...trotineta....inače, samo opušteno.


Ne nervira se u prevozu mnogo....msm ljudi su sjebani, a zna se ko je krivac i tako.....ako njima dobro, Ša ja imam da se nerviram.,.lepo reko Jovo Bakitj-samo revolucija!(:

 

[gospodjica14]

Blago tebi munjo kad si tako kul. Ja ću od stresa da obolim, ako pod hitno ne nađem neko rešenje. Razmišljala sam o trotinetu, pojma nemam da li bi to bilo od pomoći, možda, volela bih da isprobam pre nego što istresem kintu. Ali ni to nije trajno rešenje, nervira me cela košnica, a grad je iskopan već godinama, nije to od juče. Sećam se da sam padala u predinfraktno stanje u busu oko nove godine, znači stoji i ni makac, a ne možeš da izađeš jer majstor neće da otvori van stanice - koja je tako blizu a tako daleko, jer sve STOJI!

Momci iz kombija nisu momci nego džiberi, ne bih im orah iz ruke uzela.

 

[Troja]

Predlazem da dodjes kod mene u goste, bas kad Southeastern otkaze sve vozove. Odma ce da te prodje bes

 

[moonja..]

Ne bi, ako

Blago tebi munjo kad si tako kul. Ja ću od stresa da obolim, ako pod hitno ne nađem neko rešenje. Razmišljala sam o trotinetu, pojma nemam da li bi to bilo od pomoći, možda, volela bih da isprobam pre nego što istresem kintu. Ali ni to nije trajno rešenje, nervira me cela košnica, a grad je iskopan već godinama, nije to od juče. Sećam se da sam padala u predinfraktno stanje u busu oko nove godine, znači stoji i ni makac, a ne možeš da izađeš jer majstor neće da otvori van stanice - koja je tako blizu a tako daleko, jer sve STOJI!

Momci iz kombija nisu momci nego džiberi, ne bih im orah iz ruke uzela.

Zavisi od terena, trotinet ne može da izgura uzbrdice.....


Nema sa kim nisam razgovarao u poslednje vreme i koji bi u 3 lepe...neka je i 2soma redovnih.....nije da nas sve ne dotiče, al ja posmatram da ljudi imaju mnoooogo problema, da su nervozni, pa da ne pridodajem i ja...nego tjutim i trpim i....uglavnom pešačim da razbistrim glavu ....

 

[Manastirka]

Kupiš neki auto i voziš, da se ne za...... š više po prevozima. Ja ne volim da vozim,ali kad je bzv.vreme to mi spas!
Kakav trotinet..., to samo po lepom vremenu.

 

[moonja..]

Jes, u manastirskom kompleksu uvek parking mesta i konak na 10 koraka ...

 

[KPCTAHK]

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

Namam muškima je posle napada popistiditasa lako da se vratimo u normalu - ladno pivce i lice od pice nam smire živce …

 

[asd221]

Planiram da se preselim u Crnu Travu kao i ti.
To me održava da ne poludim.
A u BG-u ne bih živela ni za šta na svetu. Ko se tu rodio i živi ceo život pa ne zna za bolje, to razumem.
Ali ljudi koji se dosele u BG, e to ne razumem.
Mene svaki put tuga uhvati kad vidim koliko vremena ljudi troše u saobraćaju u toj košnici, to je ubistvo čoveka.

Prestonica, mnogo više mogućnosti za zaposlenje, uvek je živo, ne znam zašto bi to neko odbio da mu se pruži prilika.

 

[asd221]

Beli kombi sa likovima koji odmeravaju je neizbežan detalj

 

[PerfectOne]

sve te razumem razapnite ti i alisa još jedan šator za mene u crnoj travi.
meni je juče auto umro na rukama na prometnoj raskrsnici u špicu ni šlep služba nije mogla da se probije sat i po od gužve
pa sam ja sebi celo jutro mrmljala u bradu
ako ti je gusko kad ne ideš gradskim prevozom ko sav normalan svet

 

[gospodjica14]

Beli kombi sa likovima koji odmeravaju je neizbežan detalj

Pa na sav onaj čemer i bes, samo su mi oni falili. Ali znala sam da će neko da prokomentariše u stilu "usta moja hvalite me". Iskreno mi je do izgleda i odmeravanja djilkoša bilo kao do lanjskog snega, a u toj fazi besa, ne znam za druge, ali mene treba obilaziti u širokom luku.

Kupiš neki auto i voziš, da se ne za...... š više po prevozima. Ja ne volim da vozim,ali kad je bzv.vreme to mi spas!
Kakav trotinet..., to samo po lepom vremenu.

Isto je i s autom, zakucaš se negde i stojiš. I trošiš benzin, a svi su razdraženi, moraš četvore oči da otvoriš da ne napraviš ti sranje, ili da tebi neko ne napravi sranje. Jača polovina vozi, i to baš puno, posao mu je takav, pa kad uleti u nervozu Dobijam i ja pozive da se izduši, samo on nije u fazonu da se seli odma'

 

[gospodjica14]

Prestonica, mnogo više mogućnosti za zaposlenje, uvek je živo, ne znam zašto bi to neko odbio da mu se pruži prilika.

Ma samo me posao ovde zadržava. Živo je u pizdu materinu.

 

[Џорџи]

super tema za otaljavanje radnog dana

 

[Mali čičak]

Juče izlazim s posla posle onog potopa, dopelavam se do stanice a tamo milion ljudi čeka. Stanem, čekam, čekam, čekam, polako mi raste pritisak, omorina pritisla i posle jedno pola sata pukne mi film i krenem peške. Ispešačila sam ultra brzim hodom sve do iznad Ofkinog stadiona. Sve vreme ključa u meni bes, i što je grad raskopan, i što kad padne jeb.... kiša kao da su sekire padale, sve staje, i što uopšte moram svaki dan da dolazim do grada...Munje i gromovi, ljutnja raste progresivno sa svakim žustrim korakom, a hodanje bogami traje. Konačno pristižem do te tačke iznad Ofke, kad pored mene prolazi beli kombi pun likova sa takvim njuškama da ti se život smuči, kreću da me odmeravaju, a meni se lice tog trenutka pretvara u... ne znam diabolik, izobličim se skroz i mislim "ako samo nešto guknu, pobiću ih, samleću ih (zapravo bi osula psovke i sve najgore uvrede koje bi mi pale na pamet). Na sreću, valjda kad su videli izraz lica, prođoše bez reči. I tako stižem, stajem, tahikardija radi, obliva me hiljadu znojeva, skidam džemper, u tom stiže krcat autobus u koji se nekako uguravam i pišem poruku čoveku mi "Peške sam došla do (tačke x). Sutra se selim odavde". Zove on, i smeje se , pita gde se seliš "u Crnu Travu! na planinčinu bre di nema žive duše, ni autobusa, ni gužve, nit prekopanih ulica, samo zelenilo, mir i spokoj". Ne vičem, glas mi leden i ravan. Kaže on, pa vidi, moglo je i gore da bude, mogao je da te uhvati pljusak...mogao je, kažem, i grom da me udari. Ne mora ništa gore, dovoljno je loše.

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

Sexom

 

[PerfectOne]

kako sexom čuvaš živce dok čekaš u koloni na tristasedmom mestu pre semafora?
ili imaš onaj efekat produženog dejstva ili nosiš sa sobom neki mali vibra što radi na baterije?

 

[gospodjica14]

Čile, nisi normalna Juče ne bi bilo izvodljivo, bio je na dežurstvu

 

[KPCTAHK]

sve te razumem razapnite ti i alisa još jedan šator za mene u crnoj travi.
meni je juče auto umro na rukama na prometnoj raskrsnici u špicu ni šlep služba nije mogla da se probije sat i po od gužve
pa sam ja sebi celo jutro mrmljala u bradu
ako ti je gusko kad ne ideš gradskim prevozom ko sav normalan svet

Jbt, od ovoga, burleska je od popisditisa pozitivnija, dobih popišpidisa …

 

[gospodjica14]

kako sexom čuvaš živce dok čekaš u koloni na tristasedmom mestu pre semafora?
ili imaš onaj efekat produženog dejstva ili nosiš sa sobom neki mali vibra što radi na baterije?

Ja bih u prevozu možda mogla nasumičnom metodom,

 

[kichbran]

Juče izlazim s posla posle onog potopa, dopelavam se do stanice a tamo milion ljudi čeka. Stanem, čekam, čekam, čekam, polako mi raste pritisak, omorina pritisla i posle jedno pola sata pukne mi film i krenem peške. Ispešačila sam ultra brzim hodom sve do iznad Ofkinog stadiona. Sve vreme ključa u meni bes, i što je grad raskopan, i što kad padne jeb.... kiša kao da su sekire padale, sve staje, i što uopšte moram svaki dan da dolazim do grada...Munje i gromovi, ljutnja raste progresivno sa svakim žustrim korakom, a hodanje bogami traje. Konačno pristižem do te tačke iznad Ofke, kad pored mene prolazi beli kombi pun likova sa takvim njuškama da ti se život smuči, kreću da me odmeravaju, a meni se lice tog trenutka pretvara u... ne znam diabolik, izobličim se skroz i mislim "ako samo nešto guknu, pobiću ih, samleću ih (zapravo bi osula psovke i sve najgore uvrede koje bi mi pale na pamet). Na sreću, valjda kad su videli izraz lica, prođoše bez reči. I tako stižem, stajem, tahikardija radi, obliva me hiljadu znojeva, skidam džemper, u tom stiže krcat autobus u koji se nekako uguravam i pišem poruku čoveku mi "Peške sam došla do (tačke x). Sutra se selim odavde". Zove on, i smeje se , pita gde se seliš "u Crnu Travu! na planinčinu bre di nema žive duše, ni autobusa, ni gužve, nit prekopanih ulica, samo zelenilo, mir i spokoj". Ne vičem, glas mi leden i ravan. Kaže on, pa vidi, moglo je i gore da bude, mogao je da te uhvati pljusak...mogao je, kažem, i grom da me udari. Ne mora ništa gore, dovoljno je loše.

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

Juče sam po tom pljusku čekala tramvaj, i pokisla, ali sam posle dužeg vremena bila u Beogradu i sve mi je bilo super. I baš sam razmišljala kako je sve divno, i ta kiša, i ljudi, i ptice, cveće, drveće...
Na drugoj strani umem da flipnem kad umislim da moram nešto da završim po nekom redu, a to ne ide kako sam zamislila i tu prošištim kao ekspres lonac.

Tako da sve to zavisi od očekivanja, ne od okolnosti. Čim misli počnu da idu u negativnom pravcu, pa ih još hranimo, onda je neminovan blaži nervni slom oko takvih gluposti.
Dobto, zavisi i od temperamenta. Neko je sklon tom varničenju, neko je smiren. Moja majka je tako toliko smirena da mi to nekad ide na živce.

 

[radyu5]

Juče izlazim s posla posle onog potopa, dopelavam se do stanice a tamo milion ljudi čeka. Stanem, čekam, čekam, čekam, polako mi raste pritisak, omorina pritisla i posle jedno pola sata pukne mi film i krenem peške. Ispešačila sam ultra brzim hodom sve do iznad Ofkinog stadiona. Sve vreme ključa u meni bes, i što je grad raskopan, i što kad padne jeb.... kiša kao da su sekire padale, sve staje, i što uopšte moram svaki dan da dolazim do grada...Munje i gromovi, ljutnja raste progresivno sa svakim žustrim korakom, a hodanje bogami traje. Konačno pristižem do te tačke iznad Ofke, kad pored mene prolazi beli kombi pun likova sa takvim njuškama da ti se život smuči, kreću da me odmeravaju, a meni se lice tog trenutka pretvara u... ne znam diabolik, izobličim se skroz i mislim "ako samo nešto guknu, pobiću ih, samleću ih (zapravo bi osula psovke i sve najgore uvrede koje bi mi pale na pamet). Na sreću, valjda kad su videli izraz lica, prođoše bez reči. I tako stižem, stajem, tahikardija radi, obliva me hiljadu znojeva, skidam džemper, u tom stiže krcat autobus u koji se nekako uguravam i pišem poruku čoveku mi "Peške sam došla do (tačke x). Sutra se selim odavde". Zove on, i smeje se , pita gde se seliš "u Crnu Travu! na planinčinu bre di nema žive duše, ni autobusa, ni gužve, nit prekopanih ulica, samo zelenilo, mir i spokoj". Ne vičem, glas mi leden i ravan. Kaže on, pa vidi, moglo je i gore da bude, mogao je da te uhvati pljusak...mogao je, kažem, i grom da me udari. Ne mora ništa gore, dovoljno je loše.

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

Problem je što misliš da si neko i nešto i da si nekome važna. A ustvari je istina da čak nisi bila važna ni onoj grupici orangutana, te si pomislila da su prošli bez reči samo zato što si ih ti popreko pogledala.

 

[Manastirka]

Jes, u manastirskom kompleksu uvek parking mesta i konak na 10 koraka ...

Daleko sam ti ja od manastira!
Ne bi me primili, ni na samrti, ne daj bože!

 

[PerfectOne]

tačno je da zavisi od očekivanja ali zavisi i od okolnosti....nekad prođeš kroz grad kao po stazi za skijanje bez zaustavljanja.
ali to je retkost zaista.

 

[гост 36150]

Juče izlazim s posla posle onog potopa, dopelavam se do stanice a tamo milion ljudi čeka. Stanem, čekam, čekam, čekam, polako mi raste pritisak, omorina pritisla i posle jedno pola sata pukne mi film i krenem peške. Ispešačila sam ultra brzim hodom sve do iznad Ofkinog stadiona. Sve vreme ključa u meni bes, i što je grad raskopan, i što kad padne jeb.... kiša kao da su sekire padale, sve staje, i što uopšte moram svaki dan da dolazim do grada...Munje i gromovi, ljutnja raste progresivno sa svakim žustrim korakom, a hodanje bogami traje. Konačno pristižem do te tačke iznad Ofke, kad pored mene prolazi beli kombi pun likova sa takvim njuškama da ti se život smuči, kreću da me odmeravaju, a meni se lice tog trenutka pretvara u... ne znam diabolik, izobličim se skroz i mislim "ako samo nešto guknu, pobiću ih, samleću ih (zapravo bi osula psovke i sve najgore uvrede koje bi mi pale na pamet). Na sreću, valjda kad su videli izraz lica, prođoše bez reči. I tako stižem, stajem, tahikardija radi, obliva me hiljadu znojeva, skidam džemper, u tom stiže krcat autobus u koji se nekako uguravam i pišem poruku čoveku mi "Peške sam došla do (tačke x). Sutra se selim odavde". Zove on, i smeje se , pita gde se seliš "u Crnu Travu! na planinčinu bre di nema žive duše, ni autobusa, ni gužve, nit prekopanih ulica, samo zelenilo, mir i spokoj". Ne vičem, glas mi leden i ravan. Kaže on, pa vidi, moglo je i gore da bude, mogao je da te uhvati pljusak...mogao je, kažem, i grom da me udari. Ne mora ništa gore, dovoljno je loše.

Razbesnela sam se do crvenog. Tek sam se malo smirila predveče. Znam, nije dobro, treba čuvati živce, ali kako? Kako vi čuvate svoje živce?

lijekove, pijemo lijekove ))
salim se, popricaj sa nekim, nadji uzrok bijesa, ili razmisli malo u tom trenutku da si sretna sto si ziva, imas posao, misli na ono zbog cega ti vrijedi zivjeti..ma sta to bilo...