Usla sam u stan.Palim svetlo, grejanje.Lampica upozorava na poruku.Kasnije, razmisljam dok se vucem do spavace sobe pa do kupatila.Protekla dva dana su bila prava ludnica.Obozavam Kristinine klince, ali ponekad znaju da budu bas zahtevni.Florijan je vec veliki ali Jovana...je u onom uzrastu kada zahteva stoprocentnu paznju.Tetka je tu da joj to i pruzi, jel?Naravno, smeskam se.Nema veze, ovo je bio bas prijatan vikend, razmisljam nabrajajuci u sebi redosled obaveza za sutra.Prilazim telefonu, pritiskam dugme, 3 poruke.Mama, naravno, opet.Sledeca me sledila. ON.
- Dobro jutro, duso.
Nisi kod kuce. Mozda je i bolje. Verovatno bi mi spustila slusalicu. Mada, toliko sam zeleo da ti cujem glas.
Od onda, nije prosao ni jedan dan da nisam razmisljao o tebi. U svemu mi odgovaras.
Dusice moja, samo zelim da te vidim, da te poljubim.
Sanjao sam te pre neku noc. I ne to sto ti mislis, da znas. Kad sam se probudio znao sam da cu te nazvati.
Neverovatno, nismo se videli mesecima a i dalje samo o tebi mislim.Puno mi nedostajes.
I ti i ja znamo da je to mnogo vise od neceg prolaznog.
Zvacu te sutra, zelim da pricam sa tobom, ne sa tvojom sekretaricom.Ljubim te, duso moja mala.
- Zdravo duso, opet nisi kod kuce. Ili ne zelis da se javis? Nadam se da je ovo prvo.
Slusaj, moramo da razgovaramo. Doci cu za desetak dana. Ako resis da se ovo tu zavrsi, u redu, tvoja zelja je za mene zapovest.Ali moramo da se vidimo i da popricamo. Ne znam, stvarno ne znam..mozda...samo.. javi mi se molim te...Pokusao sam, ali ne mogu da prestanem da mislim na nas. Ovo je...pricacemo kada dodjem, bicu kod strica, pa...samo mi se javi da se dogovorimo. I kada ces imati najvise vremena. Ljubim te puno, duso. I..Nedostajes.